Tokom osamdesetih godina ozonski omotač — ili njegov nedostatak — bio je u centru pažnje javnosti. Naučnici su upozoravali da bi njegovo dalje uništavanje moglo biti katastrofalno za čovečanstvo i planetu.
To je dovelo do onoga što se smatra jednim od najuspešnijih ekoloških sporazuma ikada, čiji je cilj bio da se preokrene naneta šteta, piše Dojče vele.
Zašto se i dalje pojavljuju rupe? I kakve veze ozon ima s klimatskim promenama?
Šta je ozonski omotač?
U suštini, to je Zemljina „krema za sunčanje“.
Nalazi se na oko 15-30 kilometara iznad površine planete, u stratosferi, i formiran je od ozona, visoko reaktivnog gasa.
Iako je u proseku debeo samo oko tri milimetra, štiti sva živa bića jer apsorbuje i „razbija“ dve vrste ultraljubičastih zrakova Sunca.
Bez njega bismo imali ozbiljnih problema – ljudi bi imali više slučajeva raka kože, problema s očima i oslabljen imuni sistem, prinosi useva bi opadali, a morski lanci ishrane bi bili narušeni.
Još osamdesetih naučnici su otkrili da ozon oštećuju hlorofluorougljenici (CFC) – gasovi koje proizvodi čovek, a koji se oslobađaju iz aerosola poput lakova za kosu, frižidera, klima uređaja i izolacionih pena.
Ovi CFC-ovi dopiru do stratosfere, gde ih UV zračenje razlaže na supstance poput hlora, koje potom razaraju molekule ozona.
To uzrokuje stanjivanje zaštitnog sloja, što se često, pomalo pogrešno, opisuje kao „rupa“ u ozonskom omotaču. To se dešava iznad Antarktika jer niže temperature ubrzavaju ovaj hemijski proces.
Da li smo uspeli da spasimo omotač?
U moru loših vesti o životnoj sredini, ozonski omotač pruža tračak optimizma.
Montrealski protokol, zaključen 1987. godine, bio je globalni sporazum čiji je cilj bio uklanjanje supstanci koje uništavaju ozon iz atmosfere. Do sada je 99 odsto tih supstanci eliminisano, a procenjuje se da je izbegnuto oko dva miliona slučajeva raka kože godišnje zahvaljujući protokolu.
„Zahvaljujući globalnom sporazumu, čovečanstvo je izbeglo veliku zdravstvenu katastrofu, koja bi bila izazvana ultraljubičastim zračenjem koje bi prolazilo kroz ogromnu rupu u ozonskom omotaču“, izjavio je svojevremeno generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš.
Međutim, to ne znači da je rupa u ozonu stvar prošlosti. Ona se i dalje pojavljuje svake godine iznad Antarktika. Njena veličina i oblik variraju zbog promena u temperaturi i cirkulaciji u stratosferi.
Poslednjih godina rupa je bila izuzetno velika. Rupa koja se pojavila u septembru 2023. bila je jedna od najvećih zabeleženih, dosegnuvši površinu od 26 miliona kvadratnih kilometara — područje otprilike tri puta veće od Brazila.
Naučnici još ne mogu potpuno da objasne ovaj fenomen, ali veruju da su ulogu možda igrale aerosoli iz ogromne vulkanske erupcije u Južnom Pacifiku 2022. godine kao i hlađenje u gornjoj stratosferi zbog klimatskih promena.
Jasno je, međutim, da su ovo anomalije u generalnom trendu oporavka.
Očekuje se da će se ozonski omotač oporaviti i vratiti na globalni prosek iz 1980. godine u narednih par decenija – do 2066. iznad Antarktika, a do 2045. iznad Arktika.
Kakve veze ozonski omotač ima s klimatskim promenama?
Prema studiji objavljenoj 2021. godine u časopisu Nature, bez Montrealskog protokola mogli bismo očekivati dodatno zagrevanje od 2,5 stepeni do kraja veka.
Napori da se spasi ozonski omotač pomogli su u usporavanju klimatskih promena, jer su mnoge supstance koje oštećuju ozon ujedno i snažni gasovi staklene bašte.
Montrealski protokol je sprečio emisiju oko 135 milijardi tona ekvivalenta ugljen-dioksida u periodu od 1990. do 2010. godine.
Takođe, bez ozona koji štiti biljke od štetnog zračenja, u šumama, drugim biljkama i zemljištu bilo bi uskladišteno 580 milijardi tona manje ugljenika.
Protokol je dodatno unapređen Kigalijskim amandmanom iz 2016. godine, kojim su ukinuti hidrofluorougljenici (HFC), snažni gasovi koji su se koristili kao zamena za CFC-ove u mnogim frižiderima i klima uređajima.
Obim i brzina međunarodnih akcija da se spase ozonski omotač mnogi vide kao inspirativan dokaz šta je moguće postići u borbi protiv klimatske krize.
Međutim, izveštaj UN iz 2023. godine upozorava da nove tehnologije za borbu protiv klimatskih promena, poput geoinženjeringa, mogu imati negativne posledice po ozonski omotač.
Jedan oblik geoinženjeringa, poznat kao ubrizgavanje aerosola u stratosferu — proces kojim se u atmosferu pumpa gas koji reflektuje sunčevu svetlost kako bi se smanjilo globalno zagrevanje — može promeniti „temperature, cirkulaciju i proizvodnju ozona u stratosferi“ i tako doprineti „stopama uništavanja“.
