Uzbuđivanje stopalima je najčešći seksualni fetiš. Zovu ga fut-fetiš, stručno se kaže podofilija. Odgovor daju neuroni
Medicinska činjenica razoružava moralnu paniku: između neurona koji obrađuju dodir stopala i neurona koji obrađuju genitalno uzbuđenje u ljudskom mozgu nema gotovo nikakve anatomske distance.
Smešteni su jedni pored drugih u somatosenzornom korteksu, delu mozga koji prima i obrađuje signale dodira, kao stanari zgrade sa tankim zidovima. Ono što se dešava između njih nije perverzija, nego arhitektura.
Termin fetiš putovao je kroz istoriju kao putnik koji menja identitet na svakoj granici. Krenuo je iz portugalskog feitico: magija, čini, nešto veštački stvoreno, i proveo vek i po u antropološkim tekstovima opisujući predmete kojima su zapadnoafrički narodi pripisivali natprirodnu moć.
Alfred Binet 1887. godine uveo je fetiš u medicinski rečnik opisujući seksualnu fiksaciju, dovoljno pronicljiv da u njoj vidi strukturalnu sličnost sa religijskim obožavanjem. Fetišista i vernik dele istu psihološku operaciju, pripisivanje misteriozne moći objektu.
Richard von Krafft-Ebing to nije video tako. U svom Psychopathia Sexualis iz 1896. proglasio je fetišizam teškom patološkom devijacijom i time postavio temelj za ceo jedan vek stigme koji se, ma koliko se trudili, još uvek nije potpuno urušio.
Dijagnostički priručnici su dokumenti svog vremena prerušeni u nauku. Američki priručnik iz 2013. napravio je razliku koja menja sve: sam fetiš nije poremećaj. Poremećaj nastaje tek kada fiksacija proizvodi psihičku patnju koja narušava svakodnevicu.
Svetska zdravstvena organizacija otišla je korak dalje izmestivši parafilije – seksualne sklonosti koje se razlikuju od proseka – iz poglavlja o mentalnim poremećajima u novo poglavlje o stanjima povezanim sa seksualnim zdravljem.
Rečima retko viđene jasnoće u medicinskim dokumentima, SZO je rekla da netipično seksualno uzbuđenje koje se odvija uz pristanak i bez rizika od povrede nije patologija.
Epidemiolozi koji mere prisustvo fetiša godinama su imali problem: većina podataka dolazila je od ljudi koji su ušli u kontakt sa forenzičkim sistemom, uključujući tu i prekršitelje zakona, što je isto kao da procenjujete prosečnu brzinu vožnje analizirajući isključivo one koji su dobili kaznu.
Šira anketna istraživanja donekle su ublažila tu pristrasnost, mada ni ona nisu imuna na efekat selekcije. Ipak, razmere su dovoljno dosledne da govore nešto značajno: blizu polovine ispitanika u većim studijama ispoljavalo je neki vid interesovanja za fetišizam.
Podofilija, fiksacija na stopala, stalno se pokazuje kao najpopularnija. U jednoj analizi 381 internet grupe posvećene fetišima, 47 odsto diskusija svih fetišista koji preferiraju delove tela odnosilo se isključivo na stopala.
Osamnaest posto heteroseksualnih muškaraca u američkom uzorku gaji fantazije vezane za stopala, naspram pet posto žena. Ista proporcija reprodukuje se u belgijskim podacima, u analitici pornografskih sajtova, u svim kulturama gde je istraživanje rađeno. Ova doslednost nije slučajna.
V.S. Ramachandran dao je najelegantnije objašnjenje podofilije dostupno nauci. Na topografskoj mapi tela u mozgu postoji jedna anatomska nelogičnost: neuroni koji obrađuju signale sa stopala neposredno se graniče sa neuronima koji obrađuju genitalno uzbuđenje. Evolutivno pakovanje neurona stvorilo je ovo susedstvo bez ikakve namere, ali sa dalekosežnim posledicama.
Kod određenog broja ljudi dolazi do neuralnog ukrštanja između te dve susedne regije. Vizuelni ili taktilni podražaj stopala greškom aktivira susednu genitalnu zonu mozgu.
Potvrda je stigla iz istraživanja osoba sa amputiranim stopalima: pacijenti koji su izgubili noge prijavljuju da se orgazam intenzivira baš u regiji nepostojećeg ekstremiteta. Korteks koji je ostao bez inputa sa stopala preuzela je susedna genitalna regija.
Stanley Rachman je 1966. demonstrirao mehanizam formiranja fetiša. Trojici ispitanika projektovao je fotografije ženskih čizama neposredno pre erotskih slika.
Nakon dovoljnog broja ponavljanja, sva trojica razvila su uzbuđenje na samu fotografiju čizama bez ikakvog pratećeg erotskog sadržaja. To se proširilo i na srodnu obuću koja nije bila deo eksperimenta. Tako je i druga obuća počela da izaziva seksualno uzbuđenje.
Rachman je pokazao da se fetišistička asocijacija može laboratorijski instalirati, i izbrisati. Kondicionirani odgovori iz ranog psihoseksualnog razvoja pokazuju izuzetnu otpornost na promenu upravo zato što su formirani u periodu jake neuroplastičnosti – detinjstvu ili pubertetu.
Stopala su deo tela koji somatski psiholozi opisuju kao najmanje podložan svesnoj kontroli. Lice je naučeno na socijalne maske. Stopala reaguju na nesvesne impulse, usmeravaju se prema onome što privlači, povlače od onoga što odbija.
Za one kod kojih podofilija ima ovu psihološku komponentu, privlačnost leži upravo u nefiltriranoj istini koju stopala komuniciraju.
U sado-mazohističkom kontekstu simbolika je artikulisanija: spuštanje pred nečijim stopalima nosi istorijski teret poniznosti i strahopoštovanja. Odnos moći se izražava kroz fizičku pozu.
Fetišizam stoji na raskrsnici neuroanatomije, bihejvioralnog učenja i kulturološke simbolike na način koji onemogućava jednodimenzionalna objašnjenja.
Ramachandranov homunkulus objašnjava predispoziciju. Rachmanovo uslovljavanje objašnjava formiranje. Kulturni okviri objašnjavaju specifičan sadržaj i intenzitet.
Prelaz od Krafft-Ebingove patologizacije do savremenih dijagnostičkih okvira nije bio ideološki ustupak kulturnim promenama. Bio je korekcija naučne greške: bolest se definiše distresom i štetom, a ne neobičnošću ponašanja.
Mozak koji pravi asocijacije na načine koji odstupaju od statističke sredine nije nužno bolesni mozak. Ponekad je to mozak čija je arhitektura jednostavno drugačija, što je precizna definicija varijacije unutar biološkog spektra, a ne patologije.
Arhitektura nije nikakva krivica. I nikada nije bila.
*autor je psiholog
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Kroz celokupan svoj stvaralački opus, Goran Babić je ispisivao ogroman hipertekst, koji se sastojao iz bezbroj poveznica, kroz koje se ulazilo u najrazličitije oblasti. Njegov će odlazak za sve one koji znaju da se pravo promišljanje stvarnosti dešava na margini – značiti veliku prazninu
Hoće li Evropska unija graditi centre veštačke inteligencije i šta to znači u tehnološkoj trci sa Sjedinjenim Američkim Državama i Kinom
Hrvatska bi u narednim godinama trebalo da dobije novi superkompjuter, čija investicija iznosi 50 milijardi evra. Gde su danas Srbija i Hrvatska na mapi superračunara
Francuska je pokrenula istragu zbog ponovnog pojavljivanja sajta „Koko“, platforme povezane sa slučajem Žizel Peliko i brojnim slučajevima silovanja, seksualnog zlostavljanja dece i ubistava. „Vreme“ u novom broju otkriva da slične zajednice aktivno funkcionišu i na Balkanu
Beogradski izlog, prodavnica suvenira praktične primene nastalih po dizajnu umetnika a po beogradskim motivima, upravo je napunio 35 godina. Ispostavilo se da će ti njegovi prvi dani postati važan deo istorije. Seća ih se Gorica Mojović, koja je sa Kulturnim centrom Beograda bila inicijator Beoizloga, jednog od toponima grada
Šta spaja Vučića i Legiju? A šta SNS sa Zemunskim klanom i Crvenim beretkama? Kakva je tu uloga Branka Ružića
Frustrirane budale na internetu nisu mogle da zaobiđu ni Viktora Mitića, dečaka od jedanaest godina koji hekla. To je vrli novi svet
Pred opozicijom je teška odluka. Izići na izbore i rizikovati još jedan poraz ili podržati studente u stvaranju referendumske atmosfere. Šta nam govore rezultati nedavnog glasanja u Mađarskoj
Intervju: Savo Manojlović, predsednik pokreta Kreni-Promeni
Za nas je najbolja strategija podrška studentskoj listi Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
