Imao sam privilegiju da svoje formativne godine provedem uz književnika Gorana Babića. Ovaj hrvatski, ali pre svega jugoslovenski pesnik, bio je najbolji prijatelj i sabrat moga oca Vujice Rešina Tucića. Prvi i za mene upečatljiv susret sa Goranom zbio se negde u junu 1986. Bila je to godina katastrofe u Černobilu, godina u kojoj je Slobodan Milošević na Stambolićev predlog izabran za predsednika Predsedništva SK Srbije, a u Zagrebu osuđen Andrija Artuković. Završavao sam prvi razred osnovne škole. Književnik Goran Babić, pored svih književnih bitaka koje je u to vreme vodio, ipak je imao vremena da sedi sa mnom, na tepihu u dnevnoj sobi na Novom naselju u Novom Sadu, i lepi sličice fudbalera, popunjavajući album pred Svetsko prvenstvo u fudbalu u Meksiku.
Od najranijeg detinjstva na policama u našoj kući, posebno mesto zauzimale su Goranove knjige: Kvar dogme, Javna stvar, Lapot i druge listine iz ljetopisa, Dim i zima, Okus oskoruše… Ulazak u impozantan opus velikog jugoslovenskog književnika za mene se dogodio kroz knjigu pesama sa neobičnim ilustracijama pod naslovom Strašna djeca. Tada sam saznao da je deci moguće pevati o smrti, kako crvenkapica može da pojede vuka, a da strašni Ijuju proguta dobrog krokodila i leptirić šarenić umre kada se ubode na ružu. Goran Babić je bio majstor u okretanju dečijih bajki, razbijajući šablone i i stereotipe. U poeziji za decu isprevrtao je idiličan svet i u njega uveo crni humor, grotesku, horor. Dečiji psiholozi, dežurni higijeničari obrazovnog sistema su odmah po izlasku iz štampe pesničke zbirke Strašna djeca, zabranili njenu distribuciju po vrtićima.
Imaginarna Jugoslavija
Goran je u našoj kući uvek bio prisutan. Cela tadašnja Jugoslavija, čitala je časopis OKO, u kome su objavljivali pisci iz tadašnje velike, zajedničke nam zemlje. Bilo je to vreme panka i Novog talasa, proze u trapericama, avangarde… Kao urednik, Goran je otvorio prostor Borivoju Radakoviću, Peri Kvesiću, Milku Valentu… U OKU je uvek bilo prostora za Novosađane Vojislava Despotova i Đorđa Sudarskog Reda, koji je u ovom časopisu u nastavcima objavio svoj najpoznatiji roman Ja sam svinja ili konj u trku.
Od najranijeg detinjstva imao sam privilegiju da odrastam u jednoj imaginarnoj Jugoslaviji koju su činili prijatelji mog oca: Oskar Davičo, Ostoja Kisić, Katalin Ladik, Judita Šalgo, Srećko Lorger, Abdulah Sidran, sarajevski pesnik Goran Simić, Franci Zagoričnik, Branko Andrić Andrla, Stevan Tontić, Dimitrije Duracovski, novosadski pesnik i slikar Zoran Gaši, koji je u to vreme svakodnevno bio u našem domu i koga sam tada smatrao za svog drugog tatu. Lepo i nikada prežaljeno vreme, čiji je nezaobilazan deo bio Goran Babić, za koga je Vujica voleo da kaže da je stub generacije…
Osećaj za oluju
U takvom, bezbrižnom detinjstvu, do mene nisu stizale neke informacije. Jedan od prvih koji je naslutio da stvari ne idu u dobrom pravcu, bio je Goran. Kao književnik sa osećajem za oluju (kako glasi naslov jedne od njegovih polemičkih knjiga), Babić je imao moć da prepozna i da upozori na opasnost. U predvečerje krvavog bratoubilačkog rata, objavio je na desetine tekstova, ukazujući kuda će nas odvesti pošast nacionalizma.
Dok je to bilo moguće, delovao je u Zagrebu, suprostavljajući se ludilu koje je nadolazilo, dok nije u jednom od tekstova napisao da je jedino što nam preostaje, šuplja, metalna cijev. Poslednji svoj tekst u Hrvatskoj je napisao kada je na zidu u kvartu Dubrava video grafit „zabranjeno za Srbe, pse i Cigane“. Tekst je završio rečenicom: „Tražite me među Srbima, psima i Ciganima“. Vrlo brzo je sa svojom suprugom Mladenkom i jednogodišnjom Mašom vozom stigao iz Zagreba u Beograd, u kojem će provesti poslednjih 35 godina svoga života, nikada više ne stupivši na tlo Hrvatske.
„Tradicija avangarde“
Moj otac je imao običaj da naglas, svima nama čita Goranove upozoravajuće rečenice, u kojima se on, kao hrvatski intelektualac, obračunavao sa hrvatskim nacionalizmom. Ipak, govoreći o Goranu i njegovom bitkama koje je vodio u Zagrebu, Vujica je uvek naglašavao da je naš problem Srbija, jer svako treba da se bori sa zlom u svojoj kući.
U godinama rata, sankcija i hiperinflacije, usledilo je moje temeljnije upoznavanje sa Goranom Babiće i njegovim književnim opusom. Na Goranov predlog, Mostarac Ivan Džidić je angažovao Vujicu da jednom nedeljno drži književnu školu „Tradicija avangarde“ i da mladima starosti od 14 do 21 godine drži radionice na temu avangarde od Aristofana do naših dana u okviri tadašnjeg SOROS fonda.
Svakog vikenda Vujica je mladim ljudima je pričao o istorijskim avangardama futurizmu, dadaizmu, nadrealizmu, o Novoj umetničkoj praksi sedamdesetih. Ponekad bi i mene vodio u Beograd na te susrete i tada bismo noćivali u Goranovom stanu na Tošinom bunaru, a kasnije ga posećivali u njegovoj potleušici na Dorćolu. U tom periodu mu se rodila i ćerka Nuša, a Mladenka i on su s puno ljubavi podizali dve devojčice, dok je u Pragu živela i Goranova ćerka iz prvog braka Nataša, koja mu je darovala unuke.
Književni učitelj
U celoj toj Goranovoj životnoj priči, ja sam sazrevao, čitao i pisao. Za Gorana Babića mogu slobodno da kažem da je jedan od mojih književnih učitelja i da je njegova poezija više uticala na mene nego Vujicina. Od njega sam naučio kako se na malom prostoru poentira, reaguje, analizira, iznosi stav, polemiše… Na tragu Bertolda Brehta, u svojim pesmama, Babić je prelamao savremenost. Pisao je britko, na momente ironično. U njegovim pesmama je uočljivo nasleđe antike, usuda balkanskih prostora, kao i savremenost u svom najogoljenijem vidu. I kao pesnik i kao esejista Goran Babić se borio, promišljao društvenu stvarnost u kojoj živi u vremenu komunizma, ratnih devedesetih ili u tranziciji dvehiljaditih. Suvereno je vladao tekstom i u svakom trenutku znao šta želi da kaže, krećući se na granici između avangardnog i modernog i u najboljem smislu bio nastavljač krležijanskog poimanja književnosti.
Levičar do kraja
Goran Babić je dosledno branio pozicije levice i kada je to bilo najmanje popularno. Tokom devedesetih nije kapitulirao kao većina levih inteletualaca, konvertitski tražeći utočište u nekoj anemičnoj socijaldemokratiji. Došavši u Beograd, držao se principa da se ne prikloni nijednoj političkoj opciji, jer je smatrao da nije red mešati se domaćinu u kuću. Jedino njegovo angažovanje je bilo u društvu za istinu o NOB-u, u kojem se borio za očuvanje tradicije antifašističke borbe u kojoj su učestvovali njegovi roditelji.
Zbog svog napuštanja Zagreba, početkom 1991. Goran Babić je potpuno bio izopšten iz hrvatske književnosti. Njegove pesme su bile izbačene iz školske lektire na isti dan kad i Bora Stanković. U jednom eseju, Goran se samo osvrnuo na činjenicu da hrvatski đaci više ne uče njegovu poeziju, konstatujući da biti sa Koštanom na lomači nije mala stvar. Ipak i pored toga što je mnogobrojnim pesmama, tekstovima, esejima branio prava Srba u Hrvatskoj pišući o Oluji, a 1999. se jasno, nedvosmisleno usprotivio, kao hrvatski književnik, NATO bombardovanju Srbije, u Beogradu je do kraja ostao književna margina. Srpska kultura nije našla za shodno da verifikuje njegovo grandiozno književno delo, o ozbiljnom kritičkom izdanju njegovih sabranih dela da i ne govorimo. Njegova dosledna osuda hrvatskog nacionalizma, verovatno nije po volji onima koji su sa naše strane bacali cveće na tenkove koji su odlazili na Vukovar, jer ne žele da slede Babićev primer suočavanja sa zlom u sopstvenoj naciji.
Izopšten i marginalizovan
Izopšten i marginalizovan, Babić je u poslednjoj deceniji života pronašao istomišljenike u društvu levičara najmlađe generacije. Kao intelektualac, podržao je anarhistu Ratibora Trivunca u vreme kada ga je „demokratska“ vlast osudila na šest meseci zatvora zbog navodnog napada na grčku ambasadu. Goran za života u Srbiji možda nije dobio kritičko izdanje svojih sabranih pesama, ali je bio jedan od autora Knjižarsko-izdavačke kuće Baraba. Svojim likovnim radom uz njega je bila i divna umetnica Tamara Đordević.
U poslednjem periodu svoga života, Goran se družio sa pesnikom Nenadom Miloševićem, koji je napravio jedan od retkih razgovora sa njim za državni RTS u okviru serijala „Socijalizam i kapitalizam“. Uz uredničku podršku Janje Stjepanović, izdavačka kuća Laguna mu je objavila roman Vidno polje.
Kroz celokupan svoj stvaralački opus, Goran Babić je ispisivao ogroman hipertekst, koji se sastojao iz bezbroj poveznica, kroz koje se ulazilo u najrazličitije oblasti. Za života je objavio više od sto knjiga, bio je autor dokumentarnih filmova, pisao scenarije, bavio se vizuelnom poezijom… Goran je bio književnik koji razmišlja i deluje u svom vremenu. Njegov će odlazak za sve one koji znaju da se pravo promišljanje stvarnosti dešava na margini – značiti veliku prazninu.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
