Rečnik suvišnih reči Gordane Đerić je sasvim nova vrsta rečnika. To je rečnik koji oduzima reči, nalazi im mane, pripisuje drugačije značenja od ustaljenih, objasnila je autorka u predgovoru.
Gordana Đerić je naučni savetnik u Institutu za evropske studije u Beogradu. Nakon studija filologije, doktorirala je na Filozofskom fakultetu na grupi za etnologiju i antropologiju. Autorka je knjiga Smisao žrtve u tradicionalnoj kulturi Srba, Pr(a)vo lice množine, Intima javnosti, Pamćenje i nostalgija, Prošlost i sadašnjost.
Rečnik suvišnih reči, koji su objavili Knjižarnica „Zlatno runo“ i Institut za evropske studije, rezultat je istraživanja zasnovanog na dobrovoljnom, spontanom i iskrenom mišljenju čitalaca o pitanjima koja je Gordana Đerić pokrenula prethodnom knjigom Suvišne reči o intelektualcima i znanju, i potrebe da se što bolje razume naša stvarnost.
„VREME„: Rezultat takvog metoda je autentična slika savremenog jezika, pa samim tim i autentična slika savremenog društva. Šta jezik govori o ljudima današnje Srbije?
GORDANA ĐERIĆ: Iz optimistične perspektive govori o lucidnosti ljudi među nama i „zrnu soli“ koje je preostalo uprkos svestranim naporima da se i to „zrno“ uništi. U realističnijoj vizuri jezik nam govori o pomanjkanju, odumiranju ili zatiranju ljudskog, onog običnog ljudskog. Govori nam i o apsolutnoj dominaciji čoveka bez svojstava i reči bez značenja, i o svesti ljudi o mnoštvu reči posvađanih sa svojim značenjima. Možda i o čežnji prema čoveku koji bi imao svojstva, karakter, a reči utemeljenje.
Pesimističan pogled na ova pitanja otkrio bi da više nema ni jezika ni čoveka sposobnog da prevlada mehanizme simulacije i privida, jer su granice između stvarnosti i modela njene simulacije nepovratno izbrisane.
Kako reč može da postane suvišna? Zar nije svaka reč put ka preciznijem sporazumevanju?
Nije. Mnoge reči postoje samo da bi zamaglile složenost pojavnosti, unele zbrku u sporazumevanje, da bi nas međusobno udaljile ili da bi mišljenje držale na odstojanju. Takve reči su daleko od preciznog opisivanja sveta, one ga proizvode. Notorni primeri su političke upotrebe reči „civilizovani“ i „varvari“, „Zapad“, „Istok“, sa izvedenicama i sintagmama poput „zapadnih vrednosti“ ili „istočnjačkih despotija“, kao i svi drugi stereotipi, bilo da su verski, ideološki, etnički, profesionalni, razvojni ili neki drugi. Uvek su u funkciji pojednostavljenja i pragmatskog krivotvorenja pojavnosti. I takozvani – izmi, poput nacionalizma i kosmopolitizma, primeri su reči manipulativnog karaktera. Sve te reči su štetne za mišljenje i orijentisanje, kako je pisao Pol Valeri, ili Džon Lok pre njega. Njima se pomešana osećanja, nepostojeći ili krajnje neodređeni sadržaji pretvaraju u, navodno, uzajamno suprotne, isključujuće fenomene, ili u „ideologije“. Princip tako konstruisane suprotstavljenosti više služi uzajamnom legitimisanju u borbama oko moći nego „vrednostima“ na kojima, navodno, počivaju ta stanovišta.
Smatra se da novogovorne reči kvare jezik, da ga osiromašuju i ruže, mada nije moguće da nema primera koji su ga i obogatili. Da li u takvom stavu treba tražiti i potrebu za stabilnošću, za nemenjanjem društva?
Sve reči, pa i novogovorne, nastale su iz neke potrebe ili jednostavnim preuzimanjem iz drugih jezika, bez prilagođavanja domaćem kontekstu. S vremenom mnoge od njih se ustale, prilagode, od nekih napravimo i nove reči, prema poznatim modelima, kao u primerima „kuliša“ ili „kulišić“… Sve to autentično govori o vremenu, može da posluži i književnosti. I u društvu su, baš kao i u jeziku, promene neprestane. Nema stabilnosti ni u čemu. Stabilnost je ideal. Ili predrasuda.
Komentarišući nove reči, fraze i izraze, sagovornici – pa zašto ne reći i koautori vašeg Rečnika, iskazuju svoj odnos prema jeziku. Moglo bi se reći da njihovo mišljenje nije pozitivno.
Ono nije iznenađujuće, budući da je većina nas socijalizovana u vremenu u kome su dostignuti standardi poštovani, a jezička kultura bila podrazumevajući uslov pojavljivanja u javnosti. Danas se čini da su upravo jezička nekultura i odsustvo elementarne kulture uslovi prisustva i prepoznatljivosti u javnoj sferi. Ogorčenosti mojih sagovornika stanjem u jeziku doprinele su i posledice „strukturnih reformi“ i brojnih „racionalizacija radnih mesta“, posle kojih je, među drugim zanimanjima, i lektorska profesija postala suvišna. „Politika“ je, na primer, početkom devedesetih godina imala više od šezdeset lektora i korektora, a danas su na lektorskim poslovima u „Politici“ angažovana svega tri ili četiri čoveka.
Starije generacije često kažu da ne razumeju jezik mladih. Da li je u pitanju samo generacijski jaz, ili se zaista iz godine u godinu stvara novi jezik?
Uvek je postojao jaz, jer je jezik u stalnom menjanju, a sa tehnološkim promenama i jezičke promene su brže, intenzivnije. Upravo to je izazov za sve koji se bave jezikom, jer je taj posao najsličniji ciljanju u pokretnu metu, koja stalno izmiče i kreće se u pravcima koje ne očekujemo. Moguće je da preterujem, ali moj utisak je da jezik nekih reklama ili emisija o ekonomiji ne bih razumela da sam nekim čudom zaspala 1989. godine i probudila se danas. Ili bih samo „izneverovala“, kako je popularno reći.
Osim o rečima i jeziku, vaš Rečnik priča o realnosti koja traži reči koje će je objasniti. Molim vas za komentar.
Reči su uvek o realnosti, jedino što ta „realnost“ nije jedna, budući da ono što je realnost za vas nije za mene ili njega. Nemogućnost da se sporazumemo o tome šta je i kakva je ta „realnost“ govori o pokidanim vezama između uobičajenih, konvencionalnih značenja reči i onoga na šta se one odnose. A kada se i te naizgled obične reči dovode u sumnju, izvesno je da su naša „znanja“ i svi naši odnosi zreli za preispitivanje.
Na koji način jezik treba da prati realnost?
Jezik i inače prati realnost, sve se u njemu vidi. Malo toga je u jeziku što već ne postoji u takozvanoj realnosti ili društvu. I obratno, onoga čega nema u govornom jeziku nema ni u društvu. Primeri su brojni. Bar od Vujaklijinog Rečnika znamo za reč meritokratija, ali je vrlo retko koristimo, i većina ne zna šta ona znači, upravo zato što odnosi i hijerarhije u onome što još uvek nazivamo „društvom“ nisu zasnovani na postignućima, zaslugama, talentu ili vrlini. A to je značenje meritokratije – uređenost društva prema ovim principima i vrednostima. Ona je ključna za skladno funkcionisanje zajednice. Drugi primer može da bude upravo upotreba reči vrlina, jer ako u nekom društvu vrlina slabi i sama ta reč postaće s vremenom suvišna, nestaće iz upotrebe, svejedno da li zato što ste je sistemski uništili ili što nećete imati kome da je pripišete, pa više nikome neće biti ni prepoznatljiva ni važna. Jedna sociolingvistička studija pokazuje da je s protokom 20. veka uočljiv značajan pad upotrebe reči koje se odnose na čovekova moralna svojstva, kao što su reči čestitost, pristojnost, saosećanje, strpljenje, ljubaznost ili predusretljivost. Proređuju se i sve reči i izrazi koji upućuju na zajedništvo, poput izraza deliti, stati zajedno, opšte dobro, požrtvovanje i sličnih reči. Sledeći zaključke te studije, moralna i socijalna kultura je nestala.
Jedna od velikih akcija Ministarstva kulture i informisanja je čuvanje srpskog jezika. U javnosti je doživljena kao zagovaranje jezika i mišljenja srednjevekovne Srbije. Na koji način država može da pomogne jeziku?
Država ne može da pomogne, to su činovnici koji opravdavaju platu. Prijemčiva retorika ili efikasan lek protiv razboritosti. Čitav taj diskurs je neuverljiv, u funkciji pragmatskog antagonizovanja zajednice, do potpunog uništenja, i u dubokom nesporazumu i sa stvarnošću i sa modelima njene simulacije. Za početak bismo zajedno mogli da uložimo napore i razgradimo sve štetne stereotipe, pa i ove o „mračnom srednjem veku“. Uglavnom su to nametnute teme u igri interesa antagonizovanih grupa, koje jedan od mojih sagovornika naziva „ulančanim nulama“. Najčvršće lance, kaže on, stvaraju te povezane ili „ulančane nule“, koje od kulture, koja bi trebalo da bude domen izvrsnosti, prave kreature. Odatle se, koncentrično, taj „stisak“ širi dalje, i na politiku, naravno, budući da su sve druge oblasti tek funkcija ili odraz kulture.
U situaciji kakva jeste, posledice tog antagonističkog, „samrtnog stiska“, koji je ugušio i druge domene, prepoznaju se u različitim dokumentima, nacrtima i strategijama. U tim dokumentima, pisanim uglavnom niskim stilom, na nespretan način kombinovana su krajnja, radikalna stanovišta iz takozvane javnosti, a onoga što bi činilo jezgro, i moralo da bude neupitno, toga u njima nema. Kao da su ekstremna stanovišta isisala kulturu iz kulturnih strategija. I kao da pomaci u humanistici i društvenoj teoriji ni na koji način nisu uticali na zvanična dokumenta, pristupe i jezik. Zbog te kobne uvezanosti, čija je osnovna funkcija da drži mišljenje na odstojanju ili na margini, sinkretizam i bilo kakav iskorak ostaje nemoguć zadatak. Zato je, kao i do sada, sve na pojedincu. Stvaraocu. Na njegovom porivu. On je institucija. I danas imamo ljude koji su za ovaj jezik i kulturu učinili više nego celi instituti i katedre.
U predgovoru kažete da bi jezik trebalo da bude prva briga svakog istraživača društvene orijentacije. O kojim društvenim promenama govori vaš Rečnik?
O promenama koje nagoveštavaju glasovi nepoverenja prema parlamentarizmu, demokratiji, takozvanom slobodnom tržištu ili aporijama radikalne tehnologizacije sveta i, uopšte, o promenama koje jezik uvek nepogrešivo nagovesti, bilo pražnjenjem ili obesmišljenjem ključnih reči tekućeg diskursnog režima, bilo novim rečima. To polazište je poznato i najjednostavnije moguće: pasivnim odnosom, bez propitivanja promena u diskursu, teško se mogu razumeti promene u društvu, kao i samo to društvo. Ono ostaje beslovesno i, pre svega, nerazumljivo sebi, u kontinuiranom rastakanju i zabludama. Zato je, više nego o promenama i konkretnim događajima, važnije govoriti o društvenoj intimnosti i performativnosti izraza i postupaka koje tu intimnost čine. Njenim izvođenjem u javnu arenu moguće je osloboditi se brojnih zabluda, otvoriti suštinska pitanja i preobraziti odnose koji čitavu zajednicu drže blokiranom, u nepoverenju i napetosti. Iz te perspektive, ovaj Rečnik se može čitati ne samo kao kalendar jezičke i društvene intimnosti u periodu takozvane tranzicije, nego i kao spisak problema koje u ovom periodu nismo rešavali i koji su nužno eskalirali.
Da li je jezička doslednost moguća? Kako bi izgledao takav jezik, da li je moguć?
Naravno da je apsolutna doslednost reči nedostižan ideal jer su sve reči, izuzev onomatopejskih, arbitrarne ili dogovorne. Njihova značenja i pravila upotrebe usvajamo spontano ili ih nalazimo u klasičnim rečnicima. Ipak, doslednost reči i preciznost njenog značenja trajni su napori od Aristotela do najubedljivijih mislilaca o jeziku današnjice. Istorija dobrog dela filozofije jezika, ali i nekih novijih disciplina, može se iščitavati kao istorija napora da se umanje zloupotrebe jezika i zloupotrebe jezikom. Nažalost, napori teoretičara i istančanost njihovog poznavanja odnosa jezika i mišljenja, ili jezika i društva, ne daju očekivane posledice i nemaju skoro nikakav uticaj na javni jezik i odnose.
Šta je prava mera značenja neke reči?
Dobar deo ovde skupljenih primera čine izrazi i reči koji su postali više naizgled nego što su u stvari. Prava mera reči bi bila obratna. Očekivano bi bilo da izrazi i reči budu bliže onome što se njima označava, a manje da budu naizgled ili „kobajagi“. Da reči i izrazi „transparentnost“, „borba protiv nasilja“ ili „vladavina prava“ ne budu retorički dekor nego ono što se tim rečima u konvencionalnom značenju izražava. Da, u pitanju je ta osetljiva „mera“ i možda trajna potreba čoveka da izrečeno bude baš to što je izrečeno. Ili da bude bar približno onome što je izrečeno.
Ako je jezik, pa samim tim i reči nekog jezika, identitet naroda, zašto ljudi imaju potrebu da ih menjaju?
To zvuči previše formulaično da bi se savremeni čovek za tim poveo ili imao poverenja u takve iskaze. U „visokom registru“ je tako, ali je za većinu, i život kakav jeste, prezahtevno. I za kuhinju možemo isto reći – u kulinarstvu je identitet naroda. Ali, kao i u kuhinji, ukoliko dobro vladate osnovnim receptima, novi sastojak ili začin, i kreativan način serviranja, mogu samo da doprinesu jelu. Tako je i sa jezikom. Ako ste samopouzdani u svom jeziku, nove, vešto upotrebljene reči obogatiće vaše delo. I jezik i identitet su otporni „sistemi“. Ne smetaju im novotarije – menjaju se i ostaju isti. Jezik je u tom „visokom registru“ važan zbog onoga što na njemu napišemo. Još je važnije kako je to napisano, dokle doseže, može li se univerzalno razumeti, u sadašnjosti i kroz vreme. Piscu je taj odnos osvešćen, jezik jeste identitet, njegov dom. Od svih ostalih, koji pisci nisu, bilo bi to previše očekivati.
