Rat različitih pogleda na svet

Stiven Protero je profesor na Univerzitetu Boston i autor nekoliko čitanih knjiga o religiji u Americi, a u ovoj najnovijoj, posvećenoj „kulturnim ratovima“, odlučio je da napravi iskorak: na osnovu istorijskog materijala koji zauzima oko tri četvrtine teksta, Protero promišlja američke „kulturne ratove“, njihove uzroke, njihovu prirodu i ishode. „Kulturni rat“ je danas uvrežena sintagma u Americi i treba je razumeti kao sukobljavanje dvaju različitih pogleda na svet, odnosno dveju „kultura“; dva sukobljena stanovišta su uvek predstavljena u pojedinačnim spornim pitanjima koja su u domenu morala i religije, i van strogo političkog domena. Na jednoj ravni taj rat je, naravno, politički, i strane u njemu se manje-više poklapaju sa dvema strankama koje u Americi pokrivaju čitav politički prostor. Takođe, ishod pojedinačne bitke u tom ratu ima svoje političke posledice i na različite načine utiče na politiku, ali njegovi izvori su po strani od politike, ili bismo možda smeli da kažemo – na planu dubljem od politike. Pitanja koja će pokrenuti sukobe odnose sa na kulturno samorazumevanje, recimo „šta znači biti Amerikanac“, ili „kakva smo mi to nacija“, odnosno, kako se to uobičajeno kaže – „kulturni ratovi“ su „ratovi“ za „dušu Amerike“. To znači da oni izazivaju velike strasti i dovode do potezanja najtežeg oružja. Zato nisu tek samo sukobi, nego „građanski ratovi bez nasilja“, kako kaže jedan teoretičar. U svakoj zajednici, naravno, postoje borbe oko vrednosti i simbola koji tu zajednicu definišu, isto kao što se i jedno i drugo s vremenom menjaju, ali te borbe prerastaju u „rat“ onda kada njihov intenzitet postane toliki da obe strane počnu da veruju da se radi o sukobu svetla i tame, dobra i zla, o samom opstanku nacije i države.

OD DŽEFERSONA DO DANAS

Iako je sintagma „kulturni rat“ počela da se upotrebljava tek početkom devedesetih, ti „ratovi“ postoje, tvrdi Protero, otkad su se kolonisti na američkom kontinentu izborili za nezavisnost. Kako što stoji i u neobično „objašnjavalačkom“ naslovu i podnaslovu njegove knjige, tema prvih sukoba bio je još Tomas Džeferson, čiji su protivnici tvrdili da je on tajni „vernik Kurana“, ili u najmanju ruku nedovoljno hrišćanin, zatim da je libertin i pro-francuski raspoložen (što je u to vreme značilo simpatizer Francuske revolucije i terora koji je usledio), te da će njegova pobeda na predsedničkim izborima 1800. godine biti kraj Amerike kakvu tadašnji Amerikanci poznaju i vole; čitavo prvo poglavlje knjige Protero posvećuje predstavljanju argumenata dveju strana, njihovog rečnika i njihovog načina borbe. Naredno poglavlje posvećeno je netrpeljivosti prema katolicima na novom kontinentu, zatim i obračunima i sukobima do kojih je dovelo antikatoličko raspoloženje. Sledeći na redu bili su mormoni, koji su od samog početka odbacivani, maltretirani i proganjani, da bi u nekom trenutku počeli da se ništa manje agresivno brane, što je onda često dovodilo i do krvavih obračuna. I konačno, pre nego što se upusti u savremene teme, Protero analizira i prohibiciju, to jest zabranu točenja alkohola, koja je u Americi trajala od 1920. do 1933. godine. U svim tim „ratovima“, kaže Protero, pobedu je odnosila jedna – liberalna strana. Naime, ne samo što je Džeferson svojevremeno pobedio na izborima (i svojim držanjem smirio tenzije u zemlji), nego je ono što mu je prebacivano s vremenom prestalo da se shvata kao sporno. Katolici već odavno nisu tema ni u kakvoj raspravi o identitetu u Americi, a jedan katolik je već bio izabran za predsednika (Džon Kenedi), dok su trenutno pet od devet sudija u Vrhovnom sudu katolici, i tako dalje; slično je i sa mormonima koji se danas, u najgorem slučaju, posmatraju kao pomalo bizarna grupa. Prohibicija je samu sebe porazila jer ono što se njome htelo postići naravno da nije postignuto, ali su zato neželjeni efekti bili takvi da praktično nije bilo nikakvih otpora njenom ukidanju. I u savremenim kulturnim ratovima liberali pobeđuju – na federalnom nivou je priznat homoseksualni brak, zabranjeno je onemogućavati prekid trudnoće i tako dalje. Teorijski deo knjige posvećen je Proterovom objašnjenju zašto se to dešava, otkud tako jednolični ishodi, uprkos i nezavisno od toga što liberalni tabor, vezan za Demokratsku stranku, ume da gubi u borbi za političku vlast.

Pobeda u kulturnom ratu, dakle, znači da je pitanje koje je jednom bilo sporno polako prestalo da se uopšte opaža kao pitanje. Evo jednog primera kojim se Protero ne bavi eksplicitno u svojoj knjizi: pitanje prava glasa žena bilo je svojevremeno tema žučnih i naizgled ozbiljnih rasprava i argumentacija, a danas je nezamislivo da bi se zaista moglo razmišljati o uskraćivanju prava glasa za žene. U Americi će uskoro novim generacijama biti čudno kada na snimcima iz Kongresa, i sa raznih političkih sastanaka iz sredine dvadesetog veka, budu gledali sve same muškarce, mahom sredovečne i dežmekaste, kako sa cigaretama u rukama važno sede i govore dubokim glasom. Na poslednjim izborima za Predstavnički dom prvi put su poslanice postale dve Indijanke, jedna muslimanka, jedna devojka od tek dvadesetak godina, a trenutno se uveliko radi na adaptaciji zgrade gde se održavaju zasedanja pošto treba proširiti i dodatno opremiti ženske toalete, dodati prostorije za presvlačenje beba i tome slično. Taj front je zatvoren, i ta bitka je dobijena, što znači da se sada toleriše raznolikost, da nova pravila podrazumevaju nove varijacije, da je više toga dopušteno.

Na političkom planu takva vrsta pobede u „kulturnom ratu“ znači da je i konzervativna strana, uz manje ili više gunđanja, pristala na novu situaciju. U novom izbornom krugu njihove izborne šanse neće nužno biti umanjene, naprotiv, jer njihov politički uspeh može, na jednoj strani, da zavisi od tema koje su uže političke i ekonomske i ne dotiču pitanje upravo okončanog „kulturnog rata“, ili od nekog novootvorenog „kulturnog fronta“ koji će iznova mobilisati konzervativne snage.

KAKO POČINJE RAT

Pitanje je sada zašto u američkim „kulturnim ratovima“ uvek pobeđuje liberalna i progresivna strana? Protero kaže da se objašnjenje završetaka „ratova“ krije u tome kako počinju. Naime, „ratovi“ započinju kada jedna strana, „konzervativna“, počne da se bori za stvar koja je već unapred izgubljena. Treba usput pomenuti da Protero konzervativizam shvata u širem smislu reči, koji se ne poklapa potpuno sa američkom političkom iteracijom tog pojma. Politički konzervativizam na novom kontinentu naglasak stavlja na „konzerviranje“, to jest čuvanje i održavanje najpre osnovnih „osnivačkih“ načela, onih koja su zapisana u američkom Ustavu, i kao deo američke tradicije, a zatim i ostalih načela koja omogućavaju zajednicu zasnovanu na toj tradiciji i tom Ustavu; u širem smislu, koji je za Proterov argument relevantan, konzervativizam se trudi da očuva i određeni način života koji promenama može biti ugrožen, zatim podrazumeva i borbu da se na staro vrati ono što je u međuvremenu promenjeno, da se obnovi ono što je nekada postojalo i, konačno, da se iz zajednice isključe svi oni koje konzervativci smatraju odgovornima za to što je do promena došlo; u skladu s tim, „liberali“ bi bili oni koji veruju u to da su promene neminovne, koji ih dočekuju otvorenih ruku i koji žele da se što više različitih grupacija, sa svim svojim specifičnostima, uključi u javni život. Prema Proterovoj tezi, „kulturni ratovi“ uvek započinju tako što konzervativna strana postaje uznemirena zato što se nešto menja, i što je ugroženo nešto što ona smatra vrednošću koja mora da se očuva; na napade konzervativaca liberali odgovaraju istom merom i rat se rasplamsava. Iako se na prvi pogled čini da su, recimo, šezdesetih godina hipi pokret i nov način života mladih bili

inicijatori „kulturnog rata“, Protero kaže da treba da pogledamo pobliže i videćemo da društvene promene uvek prate svoju unutrašnju – kao i spoljašnju – logiku, a da je „kulturni rat“ rezultat toga što konzervativne snage reaguju agresivno i neprijateljski, i uleću u borbu sa željom da zaustave trend koji polako već uzima maha. Dakle, kada je promena započela, kada je kretanje već tu, bude se i sabiru snage koje žele da tome stanu na put. I onda više nije reč samo o „društvenoj promeni“ nego o „kulturnom ratu“. I taj „rat“ se onda završava time što se promena, uz otpore i sukobe, na kraju etablira. Ono što je bila tačka razdora, u nekom trenutku postaje tačka konsenzusa i uspostavlja se „nova normalnost“. Naravno, treba dodati da u jeku sukoba obe strane formulišu svoji poziciju delom i reagujući na svoje protivnike i najčešće zastupaju radikalne pozicije, ali kada jednom sukob umine, razrešenje uvek podrazumeva i izvestan kompromis.

Društvo se na kraju malo izmenilo, liberali su pobedili – odnosno, svaki put se iznova događa ono što se moralo dogoditi, ono što je od početka bilo očigledno da će se dogoditi. Iako Protero to ne kaže eksplicitno, jasno je da bi eventualno preobrtanje tog uobičajenog toka stvari, to jest pobeda konzervativnih snaga i zaustavljanje promena, značilo pad u fašizam, značilo bi diktaturu i ulazak u veoma mračan i opasan period. Amerika je srećna zemlja utoliko što njene institucije i njena načela, za sada, ne dopuštaju takav obrt događaja.

Ako je Protero u pravu, postavlja se pitanje zašto se onda uvek iznova obnavljaju ti „ratovi“ i otkud gubitničkoj strani resursi za uvek novu uzbunu povodom neke nove teme? Protero objašnjava da „konzervativna dispozicija“ podrazumeva nervozu i uznemirenost kada se čini da je ugroženo nešto od onoga što oni smatraju vrednim da se očuva – a nakon jedne izgubljene bitke svaka naredna deluje značajnije i urgentnije, svako novo pitanje se čini u većoj meri presudnim od prethodnog. Iako uvrežene promene postaju deo pogleda na svet i među konzervativnim svetom, to ne znači da neki naredni upad novine neće pobuditi nove strahove. I tako stalno iznova. No, naravno, ovakvo objašnjenje je samo svedeni skelet koji u manjoj ili većoj meri odgovara realnosti. Koliko su stvari zapravo zamršene, Protero demonstrira na jednom od istorijskih primera. U slučaju prohibicije alkohola, na primer, argumenti dveju strana nisu bili oštro podeljeni po predstavljenoj liniji. Svi istorijski dokumenti svedoče da je alkohol tradicionalno bio deo svakodnevnog života u Americi, čak i više i češće nego što su to navikli posetioci iz starog sveta, koji su onda o tome pisali izveštaje i prikaze. Zagovornici zakonske zabrane točenja alkohola velikim delom su bili „progresivisti“ koji su u ime morala hteli da društvu nametnu ograničenja, da zakone upotrebe kao batinu i da neodgovorne doteraju u red. Takvi progresivisti su svakako hteli nešto novo i to novo su hteli da uvedu pomoću sile zakona. Ipak, Protero u svom objašnjenju naglasak stavlja na to da je u osnovi takvog progresivističkog držanja bilo očuvanje nečega što je drevno, vredno i dragoceno. Alkohol, po njihovom mišljenju, razara ono što je tradicionalna osnova društva, a pre svega porodicu i ljude – ili, preciznije rečeno, muškarce čini nemoralnim i neodgovornim. Dakle, alkohol treba zabraniti zato da bi se postigao određeni cilj, a taj cilj je sasvim tradicionalan, te u tom smislu je, kaže Protero, i ovaj „progresivizam“ samo deo arsenala u borbi za povratak vrednostima koje su na ovaj ili onaj način dovedene u pitanje.

Na samom kraju knjige, Protero, pun optimizma, kaže da možda nije neizbežno da Amerika stalno ide iz jednog u naredni ciklus „kulturnih ratova“, te da je moguće spornim „kulturnim“ pitanjima prići hladnije glave i sa manje patosa, odnosno iz „ratova“ se vratiti na nivo „debate“. Liberali treba da imaju u vidu da i konzervativna strana ima svoje argumente koji se zasnivaju na sentimentima i u dokumentima koje svi Amerikanci smatraju presudnim za svoj nacionalni identitet. Proterova teza je da treba obezbediti dovoljno prostora za sve opcije i za njihovo nadmetanje, a da način tog nadmetanja ne mora da bude „ratnički“. On misli da je to izvodivo ukoliko birači odluče da ignorišu najžustrije i mržnjom nabijene glasove. No, čak i ako se nastavi po starom, uvek će na strani otvorenosti biti dovoljno onih koji će održati živim liberalni duh Amerike i nastaviti da ostvaruju „kulturne pobede“ progresivističkoj strani.

Proterova knjiga je objavljena 2016. godine, pre nego što je započeo najnoviji ciklus američke političke drame sa Donaldom Trampom na čelu. Možda bi bilo zanimljivo pogledati kako Proterove analize izgledaju u svetlu onoga što se dešavalo u međuvremenu.

Najpre, danas je očigledno da su neke od tema koje je Protero ocenio kao zaključene iznova prodrle u javni prostor. Dobar primer je pitanje abortusa, koje je od 1973. godine navodno načelno rešeno kada je presudom Vrhovnog suda na čitavoj teritoriji Sjedinjenih Država zabranjeno da se abortus uskrati, i koje je, navodno, s vremenom postalo nekontroverzno. Doduše, osamdesete i devedesete obeležili su protesti ispred klinika, fizički napadi na lekare i sestre, a nekoliko lekara je i ubijeno samo zato što su vršili abortuse. Kada je nasilje prestalo, mnoštvo organizovanih grupa je nastavilo da uporno i promišljeno radi na podrivanju prava na abortus. Njihov cilj je bio da abortuse na svaki način učine teže dostupnim – od toga da se na svim nivoima uvode nova pravila, recimo o obaveznom periodu čekanja, obaveznoj konsultaciji sa psihologom i ultrazvučnom pregledu, do uskraćivanja finansiranja ne samo klinikama koje vrše taj zahvat, nego čak i onima koje daju obaveštenja o abortusu kao opciji. Decenijama već traje ogorčena rovovska bitka po sudovima i u zakonodavnim telima, protivnici abortusa beleže uspehe i vrlo pouzdano čuvaju vatru otpora pravu žene da sama odlučuje o svojoj trudnoći. Kada su konzervativne snage predvođene Donaldom Trampa stigle i do Bele kuće, i kada je došlo na red i postavljanje novih sudija u Vrhovni sud, odjednom je pravo na abortus isplivalo na površinu javnih rasprava – naime, više nije delovalo potpuno neverovatno da bi eventualna konzervativna većina u Vrhovnom sudu mogla da preinači raniju sudsku odluku. U konzervativnim krugovima postoji raspoloženje za to, pravni argumenti se bruse već godinama, čeka se samo dobra prilika; konzervativno javno mnjenje je takođe tu. Zasad je sve još u vazduhu.

TRAMP I IMIGRACIJA

Zatim, pitanje imigracije. Protero u svojoj knjizi predviđa da će nova liberalna pobeda dovesti do toga da i muslimani postanu deo američkog društva kao i svi ostali, i da više neće biti posmatrani kao opasni i sumnjivi. Tako se i dogodilo – dobrim delom i zbog toga što posle 11. septembra nijedan značajniji napad na američkom tlu nije bio vezan za islamističku ideologiju. Međutim, trenutno je jedna druga grupa stranaca i doseljenika ključna politička tema. Protero pri kraju knjige poimence pominje Donalda Trampa, koji se tada tek borio da postane republikanski kandidat za mesto predsednika, a njegovu izjavu da imigranti iz Meksika „donose drogu, donose kriminal, oni su silovatelji“ uzima kao primer neslavnog pokušaja da se oživi tema koju je liberalno napredovanje istorije prevazišlo. Ispostavilo se da je Tramp uspeo da je oživi ili da ona možda nikada nije prevaziđena, nego je samo privremeno zanemarena. Ispostavilo se da je resantiman prema došljacima, najpre onima s Juga, mnogo rašireniji nego što se činilo dok na političkom vrhu nije bilo nikoga ko je bio spreman da taj resantiman javno artikuliše i da na svoju stranu prizove ljude koji ga gaje. Danas su, potpuno suprotno od onoga što Protero piše, „Meksikanci“ ključni okidač za konzervativnu anksioznost (koristimo znake navoda zato što je zapravo reč o doseljenicima iz različitih južnoameričkih zemalja, a u poslednje vreme među njima je najmanje Meksikanaca).

Dakle, Protero je u najmanju ruku precenio meru liberalnog pomaka u čitavom američkom društvu. Međutim, možda su neke teme specifične ili „otpornije“, kao što je isto tako moguće da je odbacivanje došljaka/drugačijih prosto nezaobilazni motiv svakog grčevitog pokušaja da se sačuva postojeće stanje stvari, a da se menja samo to o kojoj se konkretnoj grupaciji radi u svakom pojedinačnom slučaju. Ako se zadržimo na shemi koju nudi Protero, onda smemo reći da na dubljem planu njegova prognoza nije bila promašena. Naime, nedavno se dogodilo i sledeće – na parlamentarnim izborima koji se održavaju svake dve godine, Tramp je odlučio da glavna izborna tema njegove strane i stranke bude upravo insistiranje na antiimigrantskoj bigoteriji, podrivanje strahova od „hordi“ i „karavana“ (prljavih i bednih, ali isto tako i opasnih) imigranata koji će nagrnuti na granice i razoriti Ameriku. Zato je za odbranu amerikanstva neophodno da se izgradi „zid“, kaže on, koji je istovremeno i fizička barijera od spoljašnjeg sveta i simbolička poruka. Da bi koliko-toliko bio ubedljiv, pokrenuo svoje birače i stvorio potrebni nivo dramatičnosti, Tramp je, naravno, morao da izokreće činjenice, da govori neistine i podmeće. Ali na kraju ishod nije bio onakav kakav je očekivao – iako su njegove pristalice bile oduševljene i temom i načinom na koji je vodio kampanju, mnogo je jači bio otpor i zgražavanje koje je izazvao kod ostalih. Od birača izašlih na parlamentarne izbore, 8,5 odsto više njih glasalo je za demokrate – što je za američke prilike enormna razlika, najveća otkad su demokrate pobedile na izborima nakon afere Votergejt.

Zanimljivo je da je tema imigracije izabrana „proizvoljno“, odnosno ne zato što postoji neka realna kriza, ili što je situacija gora nego inače, ili zato što ne postoje načini, nezavisno od uzbunjivanja javnosti i plasiranja lažnih priča i očekivanja, da se problemi reše, nego samo zato što, prema kalkulacijama Trampovog bliskog okruženja, republikanskim kandidatima najbolje šanse za pobedu daje atmosfera straha, ugroženosti i uznemirenosti (koja dodatno skreće pažnju sa različitih istraga koje potresaju državni vrh i samog Trampa). Drugim rečima, kalkulacija je bila da je „kulturni rat“ za republikance bolja opcija.

Jedno je, dakle, izvesno – zasad je potpuno iluzorna Proterova nada da bi „kulturni ratovi“ mogli da se pretvore u „normalne“ političke rasprave u kojima se argumenti shvataju ozbiljno. Rovovska borba, emocije, drama, osećaj egzistencijalne ugroženosti i krajnja netrpeljivost – svega toga ima u izobilju. Svako u Americi će vam reći da „nikada dosad“ društvo nije bilo ovako raspolućeno i unutar sebe zavađeno. No, da li će opet na kraju liberalna otvorenost odneti pobedu? Treba se nadati, a ima dobrih osnova za nadu. Da su birači na parlamentarnim izborima glasali drugačije, da otpor nije bio dramatičan, Amerika bi zaista bila na putu da postane zemlja u kojoj politička situacija liči na ono što danas postoji, recimo, u Kazahstanu.