Podmladak za zelenu tarifu

„Nedavno je emitovana reportaža o mađarskoj porodici sa dvadesetoro dece. Kažu, u selu su ih doskora izbegavali zbog toga. Ne treba to da ih sekira, mi nemamo nijedno i okolina nas gleda kao da se razlikujemo“, kaže Miomira Mijušković. Ona i njen suprug Sreten su „već na samom početku braka, prvo prećutno a zatim i glasno“ odlučili da žive bez dece.

Venčali su se pre nego što je ona diplomirala na Fakultetu muzičkih umetnosti a on na Pravnom, prvo su živeli kod roditelja, a zatim u nasleđenom jednoiposobnom stanu. „Ne mogu da kažem da je stan bio razlog, mada je toliko mali da bismo zbog kreveca morali da se lišimo mog pijanina. U mojoj porodici se od mene zahtevalo potomstvo još mnogo pre nego što sam se udala, deca su mi predstavljena kao jedna od mojih obaveza. Od Sretena se zahtevalo isto to, kao i da dobije muško dete. Nikad neću saznati, ali moguće je da nam je sve to stvorilo otpor prema deci. Zato i pokušaje države, ma kako oni bili razumljivi i neophodni, da se poveća natalitet doživljavamo kao atak.“

Mijuškovići rado provode vreme s decom svojih rođaka, dvoje dece Sretenovog brata vode subotom pre podne u pozorište ili već gde treba i čuvaju ih kad god mogu. „Imamo malo slobodnog vremena, Sreten radi uvek pre podne a ja svake nedelje u drugoj smeni, tek je veče naše. Ne bih mogla da zamislim da neko drugi vaspitava moje dete dok sam ja na poslu, a ne bismo ni imali novca da platimo bebisiterku. Da živimo u bogatijem društvu, pa da Sreten zarađuje dovoljno i za mene i za dete, možda bi nas grizla savest zbog odluke da živimo sami. Ali, u ovim uslovima…“

JEDNO JE DOVOLJNO: Supružnici Stefanović, neuropsihijatar i otorinolaringolog, zaposleni, imaju ćerku Sofiju, đaka prvaka. Smatraju da nemaju uslova za još jedno dete. Njihovi razlozi su sledeći. Pre škole, iako je išla na časove glume, baleta i engleskog, lakše su usklađivali svoje i njene obaveze. Kažu da škola, sa kojom su inače izuzetno zadovoljni, „od roditelja zahteva veliko angažovanje a od deteta mnogo vremena, tako da Sofija sada ide samo na engleski i subotom na tenis“. Za više od toga niko od njih nema vremena. „Oboje radimo pre podne i još najmanje tri dežurstva mesečno. Baka dovodi i odvodi Sofiju iz škole i čuva je dok ne dođemo. Mi joj pomažemo da uradi domaće zadatke. Kad se uveče sve smiri, počinje lični rad.“ To znači nekoliko sati na internetu, čitanje naučnih časopisa i literature, a za Sofijinu mamu koja je u nastavi i „pripremu predavanja, studentskih vežbi i rad na doktoratu“. Slobodnog vremena skoro da i nemaju, „druženje s prijateljima je retko i kućno“. Smatraju da država „očekuje od vas da se usavršavate i napredujete, a za to vam ne daje materijalnu satisfakciju. Ako želite da unapredite znanje i da ostvarite kontakte, morate da idete na razne kongrese. Plaćate ih sami, kao i literaturu i sve ostalo što podrazumeva usavršavanje. Pored svega toga, država od vas očekuje i da rađate više od jednog deteta.“ Budući da oboje rade i da imaju zvučne titule, pomislilo bi se da imaju sve uslove za barem još jedno dete. „Dve plate nisu ispunjenje uslova za dvoje dece. Naše plate su tek tolike da jednom detetu pružite osnovne stvari, a pod tim podrazumevamo i sličice i albume – takve stvari ne svrstavamo u luksuz, već u zadovoljenje normalne potrebe.“

Po Stefanovićima, materijalni problem nije najveći. „Drugo dete znači različit kvalitet davanja, ono je potpuno drugačije od prvog, i ako ne možemo da se stoposto angažujemo oko njega, kako mu je potrebno i kako njegova ličnost zahteva, onda ne treba ni da ga imamo. A u ovim uslovima – ne možemo. Neko će reći da se deca međusobno odgajaju. To je strašno, s kojim pravom vi nametnete starijem detetu da odgaja mlađe?! Takve stvari se jednostavno ne rade.“ Mogućnost vide u situaciji da jedno od njih ne radi, naravno, ako bi im finansije to dozvolile. Ali, „u tom slučaju mi bismo se osećali uskraćenim zato što se na bavimo onim što volimo i što smo tolike godine učili, a dete ne bi bilo srećno s nezadovoljnim roditeljima.“

DVOJE KAO DESET: Duška i Dragan Radonjić imaju jedanaestogodišnjeg Aleksu i sedmogodišnju Senju. Duška je diplomirala arapski jezik, a Dragan je građevinski inženjer. Dok su imali samo Aleksu, nameravali su da imaju još jedno dete. „Senja nam se desila kad smo podigli Aleksu, pa sam ja počela intenzivno da tražim posao. I normalno je što smo razmišljali šta je najbolje uraditi u situaciji samo s Draganovom platom. Pomislila sam: može mi se desiti da godinama tražim posao i da ga ne nađem, a žrtvovala sam nešto za čim ću doveka žaliti. I, presrećna sam što imamo Senju!“, kaže Duška Radonjić.

Podižu ih onako kako smatraju da jedino treba podizati dete – posvećuju im apsolutno sve slobodno vreme. „Ja sam više s njima, a Dragan kad dođe s posla. Pre nego što su krenuli u školu, oboje su bili u Školigrici, u Centru za kulturu Stari grad. Oboje su radoznali, željni istraživanja, traže odgovore, a istraživačke radionice u Školigrici su im sve to pružile. Aleksa je pre toga kratko vreme bio u vrtiću, bilo je to u vreme kada sam ja intenzivno tražila posao. Tamo se nisu bavili decom, samo je spavao, dobijao ogrebotine i rečnik pun reči neprimerenih deci. Mislim da je i to uticalo na moju odluku da odustanem od posla. I sad kad sam izvela i Senju, kad je krenula u školu, sad opet tražim posao. Vreme koje sam provela s njima mi je najdragocenije u životu.“ Osim u školu, oboje idu na engleski. „Učili su ga i u Školigrici, pa je bilo glupo da ne nastave. Uvek smo podržavali sva njihova interesovanja. Aleksa je sportski tip i od pete godine omogućili smo mu da se bavi svim sportovima koje je želeo. Zadržao se na tenisu. Senja ide na balet, sport je nije zanimao, mada odnedavno želi na tenis. Sve što rade rade s ljubavlju i nama nije teško da ih vodimo na te njihove aktivnosti.“ Da, sve to košta. „Ali, to je neminovnost koja se podrazumeva pa zato ne treba ni pričati o tome“, kaže Duška Radonjić.

Veći problem od novca im je nesigurnost. „Aleksa je dovoljno velik i sposoban da može sam na trening i engleski, ali mislim da dete u situaciji kakva je na našim ulicama ne može samo u grad. Mislim da nije fer tražiti natalitet, a ne omogućiti ljudima osnovnu sigurnost.“ Da li je osnovano mišljenje – kud jedno dete tu i njih više? „Nema šanse!“, kaže Duška Radonjić. „Ne, sve je dvostruko teže, desetostruko je teže! To su dve ličnosti, dok jedno ima nekoliko godina, drugo je beba, jedno hoće u park, drugo treba da spava. Čovek mora da se odluči da li hoće da bude ambiciozan pa da ostvari karijeru ili hoće da decu koju je rodio odgaji u normalne ljude. Čini mi se da činim zločin nad sopstvenim detetom jer sam ga rodila, a ne pružam mu šta zaslužuje i šta mu je potrebno, već svoju nervozu i ludilo zbog preopterećenosti. Zato mi smetaju sve te priče o tome koliko bi dece trebalo i šta i kako s njima. Zar nam je bitan samo broj? Stalno mi neko soli pamet šta da radim. Ko su ti ljudi, da li oni rade to što pričaju?“

MINUS METAR OSAMDESET: Svetlana i Zoran Milovanović su pet i po godina u braku. Imaju tri ćerke: petogodišnju Anku, Natašu od tri i po i Ivanu od godinu i po. Svetlana ima završenu osnovnu školu, domaćica je, a Zoran ima frizerski zanat, pomalo prodaje voće na pijaci, popravlja šta kome treba u kući, majstor je za sve. Primaju dečiji dodatak, 2800 dinara za sve tri devojčice. Žive u 18 kvadrata, u podrumskim prostorijama koje je Zoran adaptirao.

„Kod nas nižih klasa važi pravilo – kud ima za dvoje ima i za troje. Jer, ni za jedno ne bismo imali kako i koliko mu treba“, kaže Zoran Milovanović. „Odeću nasleđuju, a razlika u hrani se i ne oseti. Zadovoljni smo, trudimo se da se prostremo koliko je ćebe dugačko. Ne kupujemo one male eurokremove već kanticu, ne kupujemo skupe sokove nego one iz kesice, voće ne ekstra kvaliteta. Znam za mnoge ljude u boljoj materijalnoj situaciji koji žive ovako kao mi. Naša deca ne žive drugačije od dece imućnijih roditelje. Stan jeste mali, ali imamo kupatilo, struju, sve što nam je potrebno.“ Imaju i police s knjigama. Kažu, preneli su samo stotinak najdražih, ostale su kod Zoranove sestre koja stanuje pored njih i ima više prostora. Anka i Nataša su išle u vrtić, kratko, nije im odgovaralo što su bez majke. „Mislim da im društvo ne nedostaje, stalno su zajedno, a i takve su prirode, stidljive, one se i u parku punom dece same igraju.“

Milovanovići potiču iz mnogočlanih porodica. „Nas je bilo desetoro, a Svetlanini roditelji imaju četiri ćerke. Valjda smo zato i mi, još pre braka, odlučili da ćemo imati više dece. Da je sreće kao što nije da imamo barem još jednu sobu, sledeće godine bilo bi još jedno dete. Ne bi nam bilo teško. Malo manje se ima vremena, ja još i uspem da se izvučem, odem na pecanje, mada, od kako su porasle, povedem ih sa sobom. Anka i Nataša imaju štap pa zajedno pecamo. Ponesemo kobasice, raspalimo roštilj i baš uživamo!“

Milovanovići planiraju da pronađu bolji stan. „Anka će u školu i ne bi trebalo da pođe iz podruma, ne bi trebalo da je zbog nečega što nije njena greška deca zafrkavaju“, kaže Svetlana Milovanović. Posao ne traži. Smatra da od njene plate ne bi imali neki dobitak. „Dok odbijemo 1500 dinara za vrtić, prevoz, nervozu, trku, bolje da sam s decom kod kuće.“

Poslednji Zoranov posao bio je popis. „Ima dosta starih ljudi koji žive sami u ogromnim stanovima. Koriste samo jednu prostoriju, u druge ni ne ulaze. A mi, da nam je samo još sobičak, imali bismo još jedno dete. Samo da izađemo na površinu, sad smo metar i osamdeset ispod zemlje. Lepa zamisao je bila kredit na 20 godina za stanove, ali se ništa nije desilo. Pitao sam u Socijalnom da li mogu da mi dodele neki smeštaj ili makar omoguće da ovo što sam napravio legalizujem, da znam da je moje. Nisu umeli da mi odgovore. Da me ne shvatite pogrešno, ne tražim ja da mi država rešava stambeni problem, pa ni ovo gde smo sad nisam dobio, već sam sve sam stvorio. Ali, ako država traži viši natalitet, pa mora onda malo i da razmišlja gde će ta deca da žive.“

Šta misle o nameri države da novčanim poklonima pomaže svako sledeće dete? „Mislim da to neće nikog namamiti da rodi dete. Onaj ko hoće uradiće to bez ikakvih poklona. Ne kažem, 90.000 dinara nije malo za treće dete, ali šta bismo mi s tim novcem? Kupili bismo nešto od garderobe, popravili veš-mašinu da bolje radi i takve neke sitnice. Novu sobu ne bismo mogli da napravimo.“ Zoran misli da bi država mnogo više pomogla ljudima s više dece, odnosno povećala bi natalitet, ako bi ih „oslobodila poreza na struju, ako bi im računala stalno zelenu, najjeftiniju zonu, ako bi dala neke takve olakšice. Država to ne bi ni osetila, a dece bi bilo više.“

Da li se nadaju? Da, čak su skoro sigurni da će lakše živeti. I da će imati barem još jedno dete.