Na festivalu održanom 31. maja u Sava centru shvatio sam da se Vojska Jugoslavije reformisala: pobedio je dugokosi momak u patikama i bermudama, slika i prilika civilnog služenja vojnog roka; kežmanovski se prekrstio dok je izlazio po nagradu, na sekundu je možda sablaznio prisutne verske velikodostojnike, ali je očito da ga prisustvo generala Pavkovića nije nimalo frustriralo. Da krenemo iz početka?
Fotoreporter Anđić i ja imali smo zajedničku propusnicu pa smo skupa i napravili zasedu pred ulazom B, da vidimo ko je od državnog vrha blizak Armiji, ko će sedeti u prvom redu… Nailazi, međutim, običan svet (na parkingu sam snimio i dve škode kao moja), u parovima, grupama, svečano odeveni i dobro raspoloženi, iznenađujuće mnogo mladog sveta… Karata za ovu priredbu nije ni bilo, publika je došla s pozivnicama ili po naredbi, vojnici, oficiri, pešadija, padobranci, jedan mislim general u mislim poljskoj uniformi, vojni može biti ataše, Bane Ivković s maloletnim sinom, na naše „dobro veče“ uzvraća vojnički bodro („zdravo!“), ulazimo u salu, jedan oficir me ljubazno nudi da odaberem sedište u osmom ili devetom redu, drugi pak građanin ili građansko lice na službi u VJ sikće da to nije za mene, zaista svuda piše „rezervisano“… „Dežurni oficir mi je rekao da ovde sednem“, i sednem, orkestar završi štimovanje, u osam nula dva eto generala Pavkovića sa suprugom Glorijom, publika poče da ustaje i da plješće, pa jeste lepo da prvi aplauz uputimo vrhovnom komandantu (predsednik Koštunica bio je na putu, zato valjda i nije došao na kulturnu manifestaciju, a kad Koštunice nema, Pavković je za mene glavni). Prvi put vidim generala uživo. Zamišljao sam ga kao gorostasa, možda zbog njegovih velikih zasluga i ništa manjeg stana koji se povlačio po novinama, dakle, general je niži rastom nego što ga možda zamišljate ako ga kao i ja niste nikad videli, ali je prav, ozbiljan i tamnokos – pravi načelnik.
Pevače su pratili hor i orkestar Umetničkog ansambla Vojske Jugoslavije „Stanislav Binički“ (uz pomagače iz Radija i Filharmonije); tako glomazan i dopunjen zvučao je iznenađujuće kompaktno i pokretljivo, ali o tom potom. Pevači će se pokazati kao vrlo dobri ili odlični (Služimo narodu! reći će ako pročitaju ovo), kompozitori su nehotice uputili omaž staroj Jugoslaviji – nekolike melodije bile bi lepo primljene na Opatiji 67, većina bi prošla kvalifikacije za Splitski festival, samo da im se ubace neke škure, vapori i lancuni. Novine će javiti da je bilo svega, od marša do rokenrola, da, bilo je i folka, iz duha jedne pesme umalo se na bini nije rodila Lepa Brena, očito je da bi drugovima zaduženim za kulturu, tradicije i moral bilo drago da festival ima neki link i ka omladini, a ne samo prema SUBNOR-u, avaj, ni sâm rokenrol već dosta dugo nije sinonim za ono što vole mladi.
Izvesna smušenost Armije još se lakše uočava u tekstovima: reč „slava“ pominje se u dvema pesmama, pogibije nikakove nema, i neka je nema, ređaju se trivijalne sličice iz kantine, iz kujne i kazana, opevava se čežnja devojačka dok je dragi na odsluženju, nekoliko autora osmelilo se da zapeva ne baš o međunarodnoj zajednici, ali, recimo o svetu, mada se i tu oseća izvesna nelagoda, pa se i u „mundijalističkoj“ struji ne pominju mrske reči kao što su Amerika i Engleska, nego se pažljivo biraju eufemizmi.
I letimičan pogled na program pokazuje da su mnoge pesme urađene u okviru porodične manufakture (muzika Ksenija i Nevena Pavlović, tekst Ksenija Pavlović, solisti Ksenija i Nevena Pavlović; ili: muzika Srđan i Dušan Šestić, aranžman Dušan Šestić, solista Marija Šestić), ali to nije nikakvo čudo i nije nikakav minus. U muzici nema nepotizma, i ako se njome uspešno bave čitave porodice, braća i bratučedi, utoliko bolje, pevaj za život, droga ne. Nekoliko izrazito civilnih stvaralaca ušlo je u vojnu fazu (Radmila Mudrinić napisala je tekst za četiri pesme, ime Dragane Jovanović javlja se najmanje osam puta, muzika, tekst, aranžman, aranžman, muzika, tekst, muzika…). Šampion je maestro Vojkan Borisavljević, koji se kao dirigent pojavljuje u šest od dvadeset numera, dve kompozicije su njegove, četiri aranžmana, ako se nisam zabrojao, ali ova učestalost je zapravo dobrodošla jer je Vojkan, da ga ne ureknemo, u top formi. Dosta „analize“, ko je bio od poznatih?
Pa rekao sam: drugarica Glorija sa suprugom, onda pesnik Ljubivoje Ršumović u svojstvu člana žirija, Kornelije Kovač isto, od meni poznatih i dragih pevača pevali su Tanja Jovićević, Oliver Njego, ali i mnogi mladi pevači i pevačice koji su veoma dobri. Na pitanje kakav je bio Festival odgovorio sam bez predomišljanja: Bolji od Evrovizije! Možda to ne znači jako mnogo, ali kao neka orijentacija može da posluži. Elem, u osam nula tri, kad je Načelnik seo (aplauz beše uveliko minuo), eto voditeljskog para, junoša u uniformi, gologlav, voditeljka u civilu, krasna tirkizna haljina, kao god i frizura. Lepotica nam u kratkim crtama objasni šta je sadržaj festivala. Sadržaj festivala je vojnički život koji uprkos mnogim teškoćama od pripadanika Vojske Jugoslavije zahteva istrajnost, upornost, pregalaštvo i optimizam. Toliko od nje. Voditelj dometnu da „tome svakako doprinose i vojničke pesme i koračnice kojima se bodri duh, podstiču snaga i patriotska osećanja (šta li je s Patriotskim savezom, gde su, šta rade?) prema slobodi i odbrani otadžbine“.
Da. Žiri. Predsednik – dekan Fakulteta muzičkih umetnosti Ljubiša Petrušević, za njim pukovnik magistar Nikola Aćimović, načelnik bogami odeljenja za kulturu i tradicije u Upravi za moral Generalštaba VJ, ne bio ja voditelj da sve ovo tečno pročitam, zatim Vladimir Marković, direktor PGP-a, pa pukovnik magistar Zoran Mrđenović, isto načelnik, ali nečega što usled aplauza koji je njegovo ime dobilo na otvorenoj sceni nisam dobro razumeo, mada čoveka odavno znam iz Doma armije, onda Kornelije Kovač, Žarko Dančuo te pesnik Ljubivoje Ršumović koji uz magistra Mrđenovića pokupi ponajveći aplauz.
Program počinje pesmom koja je pobedila prošle godine (vrlo dobra Tanja Tasić), na šesti takt ulazi meni nepoznato lice iz SPC-a, domaćini ga diskretno smeštaju, dojde vreme za takmičarski deo. U inat statistici o vojnim obveznicima, statistici koju vojni vrh zna još i bolje nego mi, prva pesma je Rado ide Srbin u vojnike! S druge strane, to je možda i istina, možda nesrpsko stanovništvo s još manje žara hita da oduži dug otadžbini?! Sama pesma nije baš militaristička: „Al’ bi bilo dobro, druže/Da kasarnom cure kruže…“, pripev je dostojan Bore Drljače – „Zagrli me mala/Što si stala…“
Najavljujući drugu pesmu (Zemljo moja, stojiš kao stena), voditeljka je rekla „pratio te oblik nevremena“, pevačica Marija Šestić pevaće o „oblaku nevremena“, mada se meni ovo što je rekla voditeljka više dopada, e, ovde se pominje slava („Al’ ti živiš, duša ti je čista/Sunce slave još na tebi blista!“), slava je, dakle, umela da bude i veća, ali i ovakvom kakva je sada trebalo bi da budemo zadovoljni, u taj mah ulazi muftija beogradski, možda je stigao na vreme znajući da vojska nikad ne kasni, predstavnika Katoličke crkve ne vidim.
U trećoj pesmi (Naš praznik, muzika Rudolf Košić, aranžman Angel Šurev) refren je upravo sjajan, kao i horski početak uostalom, pevač Duško Nedić takođe dobar, rekao bih da se radi o polaganju zakletve tj. svečane obaveze, sledi sestrinsko delo Ksenije i Nevene Pavlović, citat iz Ode radosti, s bezbrižnim prelaskom na domaće motive, kako muzičke tako i tekstualne. Seke su zaigrale na lepotu vizuelnog kontrasta, jedna je u crnom, druga se beli kao parus odinokii, jedna je kudrava, druga ravnokosa, ova crna ima veliki krst, druga nema baš petokraku, ali razlikuju se po svemu, kad pevaju obe, pevaju unisono: zašto bi se tercirale kod onolikog hora i orkestra? Sestre apeluju da se zaustave ratovi, „nek’ ljubav zemlju prekrije od Beograda do Španije“ (Amerika neka vene s druge strane Atlantika!)… Refren: „Da nas čujete, da nas čujete, London, Afrika, Njujork, Azija…“ Ko nas je bombardovao ne može posle tri pišljive godine pravo u pesmu, može London gde ima puno naših, može Njujork, Beogradov pobratim po porušenosti, može Afrika, može Azija, ali ne može Amerika… Pesma koju su mlađane sestre sročile i solidno otpevale verovatno je mera i armijske i naše ukupne otvorenosti prema svetu.
Dejan Petković otpevao je vlastitu pesmu Hvala ti, oče: „Pričaju mi, oče, da si borac bio/Da si sve ideje i mladićke snove/Za slobodu novu, za lepote nove/Svim bićem i srcem nama poklonio.“ Ne pominje se nikakva određena neprijateljska ofanziva, ali bih rekao da je reč o pripadniku NOP-a, a ne o liku iz „Ravnogorske čitanke“: da li to Armija na ubogom festivalu udara kakvo-takvo čifte civilnom rukovodstvu koje se bacilo u ravnogorsku tešku nostalgiju?…
Pesma Milovana Pančića Ljubav zemlje, ljubav roda napisana je u najboljoj tradiciji krasnoarmejstva, Pančo, majstore! Dirigovao je st. vodnik Aleksandar _urov, vrlo dobro, pevao Vladislav Andrić, izuzetno ubedljiv i na visinama, za šta zahvalnost duguje i autoru muzike i autoru aranžmana (Ilija Ilijevski), koji su iz ogromnog horskog ansambla izvukli onu slavensku zvonjavu u kojoj solista dobija natprosečno samopouzdanje.
Puk. dr Svetozar Radišić opredelio se za osmerac („Kiša pada celog dana/Premorena duša drema/Ovi dani tako dugi/Još su duži kad te nema“), čista ljubavna čežnja, nikakva geopolitika, tako je, druže pukovniče, ne treba nam ni izolacija ni brzopleti savez sa dojučerašnjim agresorom! Neutralnost (da ne kažem baš: nesvrstanost) teksta slaže se s dopadljivom melodijom koja potiče iz Latinske Amerike, kontinenta koji nas nije bombradovao. Pjeva ljepotca u crnom Jelena Jovičić, veoma dobro, ne da se ni njen partner, simpatičan lik u nekim crvenim baletankama (Nikola Bulatović), potom nastupa Željko Savić, već opisani dugonešišani stvaralac u pantalonama na plavo-bele štrafte i vatreno-žutoj majici i košulji, peva odlično, i rutinirano i nadahnuto u isti mah (pobediće, ako neko ne želi da ovaj tekst čita dalje).
Svaja Zlatka Manojlovića, autora ode SPS-u, Eleonora Barudžija pevala je Srećan ti put, vojniče moj; instrumentalni deo podseća na poznato delo Đorđa Balaševića Moja draga sad je u Japanu, nije važno, dekoltovana Eleonora pevala je žustro, žestoko, publika joj se zahvalila i na lepom pevanju i na lepom izgledu.
Otadžbino, sinovi smo tvoji napisao je Budimir Gajić, autor nebrojenih kompozicija o Titu (jednu je bio posvetio i majci druga Tita, zapravo svim našim majkama i svima nama koji smo majke, samo s majkom druga Tita na čelu). Radmila Mudrinić ima sastav o pismima koja se da li zbog ratnih dejstava da li usled pukog nemara PTT-a stalno vraćaju pošiljaocu tj. vojnikovoj dragani, sledi pesma o dogodovštinama kuvara, pa pesma o majci zemlji koju kidaju kao hleb na komade (vidi pod V. Koštunica: čupanje tkiva i sl.), nema veze, peva Tanja Jovićević, festival time dobija pet zvezdica više, stahanovki Dragani Jovanović ovo je najbolja muzika i aranžman, čitaoče, uzmi gitaru, pa sviraj akorde koji se u refrenu smenjuju ovim redom: G dur, prelaz u S, B, Cis, Gis (As), H, Fis, Cis, pa E, H, D, A, C, G, D, i opet u G! Školovano i mnogo lepo, tim pre što caricu Tanju prate ogroman hor i orkestar.
Jovan Adamov i Radmila Mudrinić napisali su pesmu o slasti demobilizacija koja tek što nije, Još korak dva se zove, podseća na hit iz šezdetih U pola dva, ne mari ništa, četvorica autora napisala su Rodoljublje, maestro Vojkan im to aranžirao, raznovrsna Dragana Jovanović napisala je i Nogom stani, maramicom mani, taj unapređeni svadbarski tekst dobi bogme i nagradu, mislim publike, Željko Savić, kako već dvaput rekoh, dobi isto nagradu, popularni Ršum se uzaman popeo na binu da uruči nagradu za pesničku reč o rado idućem u vojnike Srbinu – laureatkinje Ruža Jeremić i Dragana Jovanović nisu bile dostupne.
Da, dirigenti. Od sedmorice njih Pavle Medaković na mene je ostavio najsnažniji utisak: Jovan Adamov je dirigovao ekonomično i pomalo suzdržano, Borisavljević je sve vreme bio nasmejan, u stalnoj komunikaciji sa svakim solistom, svakome očinski dajući ajnzac, ali je Medaković Junior bio upravo razdragan, sve vreme je cupkao – sličicama iz vojničkog života radovao se toliko da bi bio sevap pozvati ga na vojnu vežbu.
Eto, festival kao festival, jedino mesto gde imaš prava da nastupiš, a da te niko ne optuži kako to radiš radi lične promocije: muzičari su pokazali šta su uradili na zadatu temu, mnoštvo mladih pevača oprobalo se u Sava centru, nisu zaostajali za pevačima na bilo kom festivalu koji je pod civilnom kontrolom; napokon, pripadnici jednog staleža koji polako silazi sa scene, barem sa one glavne, centralne, još jednom su imali priliku da se doteraju, da osete oficirsku sabornost… Meni je celo veče pažnju odvlačio natpis Vojniče moj, napokon sam shvatio: boja i font su isti kao na Sakupi 5, igri koju sam i sâm umeo da zaigram dok sam stanovao blizu Alonsa.
