#Onokad ti istruli mozak

Ako je 2013. Oksfordova reč godine bila “selfi”, 2016. godine “postistina”, a 2021. godine “vaks”, sasvim je logičan nastavak ovog niza – “trulež mozga” (brain rot). To je reč čija se upotreba omasovila u poslednjih godinu dana, koja se sve češće provlači kroz konvencionalne medije, a koju su stručnjaci iz Oksford Juniversiti presa (Oxford University Press) odlučili da proglase za reč 2024. godine.

Termin “trulež mozga” skovao je Henri Dejvid Toro, Amerikanac koji je polovinom 19. veka prvi pozivao na građansku neposlušnost. Toro je, objašnjavajući kako u odnosu prema vlasti imamo i obaveze i prava, odbijao da plati porez jer se nije slagao sa odlukama vlasti o učešću u Meksičko-američkom ratu i nije podržavao ropstvo. Termin je koristio da ukaže kako intelektualni nivo građana opada – više se cene nezahtevne, jednostavne i jednoznačne ideje. Bez obzira na sve što je Toro uneo u političku teoriju i praksu svojim upornim zalaganjem da se ograniči samovolja vlasti, ovaj njegov termin je 170 godina ostao prilično nepopularan. No, značenje je i danas slično. Kako je pojašnjeno iz Oksford Juniversiti presa, koristi se za izražavanje zabrinutosti zbog uticaja prekomerne količine nekvalitetnog, trivijalnog i banalnog onlajn sadržaja, posebno na društvenim mrežama. I mada se trulež mozga često koristi kao šala na sopstveni račun, posledica dugogodišnje izloženosti sadržaju sa društvenih mreža zaista se može povezati sa propadanjem intelektualnih sposobnosti i mentalnog stanja ljudi – nešto što je primetno i univerzalno u većem delu planete.

I dok su prvi “uzbunjivači” i kritičari društvenih mreža i trikova kojima se njeni kreatori služe dobili najrazličitije etikete i brzopotezne presude kao što je “podizanje moralne panike”, u međuvremenu je izašlo na stotine studija koje su direktno dovele u vezu upotrebu društvenih mreža i brojne negativne posledice.

FOKUS U VAZDUHU

“Zaboravili smo kako da budemo sami sa svojim mislima. Konstantno prekidamo sebe”, objašnjava šefica Klinike za dvostruku dijagnostiku zavisnosti Univerziteta Stenford dr Ana Lembke. Digitalni uređaji, a ponajviše telefoni, uporno nas prekidaju – poruke, aktivnosti sa društvenih mreža, mejlovi, pozivi, reklame, vesti… sve je kreirano tako da telefone što više koristimo. Doktorka Lembke dodaje kako se od pojave pametnih telefona retko koncentrišemo na dugotrajne zadatke ili ulazimo u kreativni tok.

I mada gotovo čitavu deceniju kruži vrlo iskrivljeno i neprecizno istraživanje kako je tokom prvih 15 godina ovog veka pažnja čoveka opala sa 12 na 8 sekundi, dok je kod zlatne ribice ona solidnih 9 sekundi, situacija možda nije takva, ali jeste promenjena. Govoreći o kognitivnom padu, profesor Erl Miler, neuronaučnik sa Masačusetskog tehnološkog instituta objašnjava kako mozak čoveka zaista nije stvoren za “multitaskovanje”, odnosno obavljanje više zadataka istovremeno. Zapravo, u jednom trenutku može se fokusirati na jednu misao ili najviše dve. Ono što mi smatramo za multitaskovanje, tu “mitsku aktivnost” kako je neki istraživači nazivaju, zapravo je prelazak s teme na temu i ponovno vraćanje na njih – žongliranje, odnosno fragmentacija fokusa. Međutim, to ostavlja posledice po efikasnost mozga, a jedno od poznatijih istraživanja o učenju studenata pokazalo je kako je samo povremeni SMS koji im je stizao smanjio njihov učinak za 20 odsto.

“Njuzfid”, ona prva stranica na društvenoj mreži koju prelistavamo unedogled, i sama je izrazito fragmentisana ne samo zato što mi imamo različita interesovanja, već i zato što joj je zadat takav algoritam: politička vest, za njom najava nevremena, novi Zara mantil, nečija mačka, fotografija sa zimovanja, selfi, “uradi sam” video… i sve u krug. Sve te informacije naš mozak “konstatuje” za manje od jednog minuta.

Džon Grafman, šef kognitivne neuronauke u Nacionalnom institutu za neurološke poremećaje i moždani udar, objašnjava da nedostatak dubine zadataka koji se obavlja (odnos prema onome što vidimo na društvenoj mreži) i multitasking (skrolovanje među raznovrsnim sadržajima) naizgled daju zadovoljavajući rezultat, ali dugoročno treniraju izbegavanje dubinskog fokusiranja. Poguban uticaj upotrebe društvenih mreža na akademska postignuća pokazan je u velikom broju studija, a prva konkretnija istraživanja počela su da se pojavljuju već 2013. godine.

DOPAMINSKI CIKLUS

Fragmentacija pažnje možda ne bi bila mnogo strašna da ne provodimo toliko vremena na internetu i da nismo “naterani” da boravimo na društvenim mrežama. Kako pojašnjava doktorka Lembke, koja je autorka knjige Dopaminska nacija iz 2021. godine, već dugo živimo uronjeni u dopamin, a njegov najočitiji trag vidimo u stalnom posezanju za digitalnim uređajima.

Dopamin je kompleksna hemijska supstanca koju telo samo proizvodi i koja ima mnoštvo uloga u organizmu. Dopamin je neurotransmiter i hormon, a najglasniji je kao motivator. To je onaj koji u naše ime žudi i koji nas nagoni na određena ponašanja u potrazi za zadovoljstvom. A kada govorimo o raznim oblicima zavisnosti, on nam je glavni problem. Evoluciona uloga dopamina je da se luči iz određenih nervnih puteva u mozgu kada se dogodi nešto što je za nas korisno. Na primer, kada bi čovek pre par miliona godina naišao na drvo prepuno slatkih plodova, kada bi sreo člana plemena, kada bi našao zgodno sklonište ili seksualnog partnera, mozak luči dopamin i čovek oseća zadovoljstvo. Par miliona godina kasnije, i dalje mislimo na sočan sendvič i zgodnog muškarca, ali sada zadovoljstava u životu imamo u izobilju i stalno. U slučaju društvenih mreža, privlači nas mnoštvo elemenata: tu je socijalni kontakt, prijatni šareni sadržaji, beskonačan skrol i mogućnost da sledeći post koji vidite bude izuzetno prijatan, da nam neko “lajkuje” objavu, da nam ostavi komentar ili pošalje poruku.

Društvene mreže nas drže u latentnom stanju iščekivanja, a dopamin u raspoloženju i motivaciji. Kada dođemo do tog uzbudljivog trenutka – poruke, slike, sadržaja koji nas zanima – momentalno osetimo zadovoljstvo, dopamin na trenutak jurne, ali nam već u sledećoj sekundi poručuje: još, želim još! I dok tako “sedimo” na nekoj od društvenih mreža, predozirani smo dopaminom, silno željni sledeće “nagrade”, umorni od “skrolovanja”, a mozak nam je koliko uzbuđen, toliko i umrtvljen.

Kada se izlogujemo, sav taj dopamin na koji smo navikli najednom nestane. Čak i druge motivacije – kao seksualno iskustvo sa drugom osobom, sočna hrana ili razgovor uživo, manje su dostupni u stvarnom životu i zahtevaju više angažovanja. Društvena mreža, kao i onlajn pornografija, video-igrice i neki drugi sadržaji jesu brzo rešenje za naše dopaminske žudnje i zato mnogi na njih svakodnevno troše daleko više vremena nego na hranu, razgovor i seks zajedno.

“Zavisnost je poremećaj spektra”, kaže doktorka Lembke, a to se odnosi i na zavisnost od digitalnih uređaja i društvenih mreža. Nekog društvene mreže zapravo i ne ometaju, dok su drugima okrenule život naopačke. “To ulazi u filozofska pitanja: kako vreme koje provodim na svom telefonu na suptilne načine utiče na moju sposobnost da budem dobar roditelj, supružnik ili prijatelj?”, kaže Ana Lembke.

PROPADANJE

Brojni neuronaučnici i socijalni psiholozi, međutim, navode kako je većina ljudi ipak otporna na mnoge od ovih izazova i kako kod većine koristi od tehnologije nadmašuju štetu. To, ipak, ne važi za mlade i posebno za decu. Dopamin sa tim svojim “još, želim još” potrebama tera da se fokusiramo na trenutno zadovoljstvo i da nama upravlja limbički mozak, onaj u središnjem delu koji obrađuje emocije, a ne prefrontalni korteks koji rešava probleme, planira, donosi odluke i zadužen je za racionalnne stvari. Taj limbički mozak uživa uronjen u slike mačaka i mantila iz Zare.

Kod tinejdžera, međutim, iako je mozak dostigao punu veličinu, prefrontalni korteks nije u potpunosti razvijen. Zato odrasli i smatraju njihove reakcije i odluke neozbiljnim, u najmanju ruku. Društvene mreže, koje od tog tinejdžera (a u SAD na primer prosečan tinejdžer provodi 10 sati dnevno na telefonu) zahtevaju da klikće, lajkuje, postuje i prekomerno skroluje, aktivira ih na emocionalnom nivou. Džonatan Hajt, socijalni psiholog sa Njujorškog univerziteta i autor knjige Anksiozna generacija, navodi da se već kod osoba rođenih od 1996. godine na ovamo jasno prepoznaje uticaj društvenih mreža na mentalno zdravlje. To je generacija, navodi Hajt, koja je od 2010. godine već na internetu i koja je u sledećih pet godina osetila sve draži i posledice društvenih mreža, pa i fragmentaciju pažnje u punom sjaju i ono što Oksford naziva truljenjem mozga.

“Vrlo je drugačije od onoga kako je život bio nekada, kada smo morali da trpimo mnogo više nevolja”, zaključuje doktorka Lembke dodajući da gubimo sposobnost da odlažemo zadovoljstvo, rešavamo probleme i nosimo se sa frustracijom i bolom u različitim oblicima.