Lode digitalnim nomadima

ZatvorKotor

“Eno ih u zatvoru, možda ih i ne puste odatle!”, neko je sa karakterisitčnim crnogorskim smislom za humor prokomentarisao informaciju da je Dritan Abazović sa svitom ušao u Kreativni hab, prostor u kojem je nekada bio kotorski zatvor.

Konferenciju “Vijeme kreativnosti”, čiji sam učesnik bio prošlog vikenda, organizovalo je Ministarstvo kulture i medija Crne Gore u nameri da se pohvali novim prostorom koji je uređen i otvoren u leto 2021. uz pomoć EU. Reč je o projektu Interreg IPA Programa prekogranične saradnje između Italije, Albanije i Crne Gore, baziran na stvaranju kulturnih i kreativnih habova. Tako je zgrada u Kotoru koja je decenijama bila simbol okrutnosti, rešetaka i mučenja postala nešto sasvim drugo. Projekat je koštao 1,27 miliona evra i danas izgleda impresivno. Ostaje nada da će Vlada Crne Gore uz pomoć lokalne zajednice pronaći način da ovaj Kreativni hab postane održivo stecište ljudi sa svih strana sveta.

Dan ranije, sedim na suncu u bašti restorana ispred katedrale i sa Filipom Cicovićem, lokalnim preduzimačem, razgovaram o digitalnim nomadima kao ozbiljnom potencijalu mnogih mediteranih gradova. On je zakupio nekoliko velikih stanova u palatama Starog grada Kotora i pretvorio ih u co–living spaces, prostore u kojima borave digitalni nomadi iz celog sveta, ljudi koji žive na različitim tačkama planete i odatle rade usput bustujući lokalnu ekonomiju i zajednicu trošenjem u restoranima i prodavnicama ali i razmenom ideja i iskustava.

Sutradan sam o tome pričao sa Hristinom Mikić, profesorkom Fakulteta za menadžment Univerziteta Metropolitan, takođe učesnicom konferencije “Vijeme kreativnosti”. Hristina je nekoliko godina provela kao digitalni nomad širom planete – od Medelina u Kolumbiji do Tajlanda i Zanzibara (vidi “Vreme” br. 1600 o digitalnim nomadima u Splitu). Brojni zapušteni i napušteni dvorci u Vojvodini upravo u dobro osmišljenim programima za digitalne nomade kakve, recimo, ima Mokrin Haus, mogli bi da dožive svoj ponovni procvat. Naravno, najveći izazov koji se tu nameće je adekvatna radna snaga u lokalnim sredinama i prateća infrastruktura – putevi, dobar internet pre svega, ali sve su to rešivi problemi ukoliko bi postojala jasna nacionalna strategija u ovaj oblasti. Zbog dobre klime, ljubaznih ljudi (od kojih mnogi dobro govore engleski) i ukusne i relativno jeftine hrane, naš region je upravo idealan za to da se kulturna baština stavi u funkciju boravka i rada digitalnih nomada iz celog sveta.

TVRĐAVE

Sunčani januarski dan u Kotoru želeo sam da iskoristim za hajking, penjanje na zidine Kotorske tvrđave. Moćni bedemi dugački nešto više od 4,5 kilometara prate trouglasti oblik grada, ali i ivicu brda. Penju se do 280 metara nadmorske visine i imaju i poprečni zid koji fizički odvaja grad od gornjeg dela utvrđenja, koji je bio rezervisan samo za vojsku.

U sklopu zidina na brdu nalazi se 40-ak položaja, zaklona, te cisterni za vodu, kao i male kasarne, kule, stražarnice, magacini za municiju i barutane – sve ono što je bilo potrebno vojnicima koji su gore boravili. Na samom brdu nekada su bile i četiri crkve – Sv. Roko, Gospa od zdravlja, Sv. Stjepan i Sveti Ivan krstitelj. Gradske zidine su odigrale važnu ulogu u odbrani grada. Podatak da grad nikada nije osvojen tokom borbi govori o vrednosti ovog kulturno-istorijskog spomenika koji se nalazi na posebnoj Uneskovoj listi Venecijanskih utvrđenja.

Posebnim članovima Srednjovekovnog statuta Kotora bilo je definisano ko će i kako održavati zidine. Očigledno je da taj Statut više ne važi a da novi nije usvojen, jer duž puta do vrha ima dosta smeća (mestimično to su prave male deponije) kao i neobezbeđenih delova pa sam susretao (mahom japanske i turske) turiste kako se bojažljivo penju i još prestrašenije spuštaju.
Na vrhu su ih sačekali jedna kotorska mačka koja se sunčala na bedemu; venecijanski Lav Svetog Marka, znak da je nekada ovim prostorima vladala Mletačka republika, jarbol sa jedva prepoznatljivom državnom zastavom Crne Gore u ritama i žena koja sedi u delu razvaljenog objekta, sluša dens muziku iz devedesetih i prodaje vodu, sokove i čokoladice. Kaže mi da sve to vuče pešice odozgo ujutro i predveče neprodato vraća dole u grad.

Prošle godine Grad Kotor je od ulaznica za penjanje po bedemima (koje se van sezone izgleda ne naplaćuju) inkasirao 1.000.000 evra. Bilo bi lepo da pre početka sledeće sezone deo tog novca upotrebi za održavanje ove prvorazredne atrakcije sa koje se pruža jedan od najlepših pogleda na Mediteranu.

Na panelu posvećenom kreativnim gradovima nisam mogao da ne pomenem ovo iskustvo, tim pre što se veoma slični prizori mogu sresti na teritoriji onoga što se danas zove Zapadni Balkan, pre svega u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Posebno je upadljiv nemaran odnos prema kulturnoj baštini koju su za sobom ostavile Mletačka republika i Austrougarska, imperije koje su nekada vladale ovim prostorima. Od dvoraca u Vojvodini preko kasarne “Jajce” u Sarajevu (“Vreme” br. 1667), do brojnih sličnih primera u Boki Kotorskoj.

Kako ne bih samo kritikovao domaćine, pomenuo sam i Petrovaradinsku tvrđavu, jedan od zaštitnih simbola Novog Sada, grada u kojem živim a koji je prošle godine bio Evropska prestonica kulture. Nedavno sam, naime, sa jednog splava sa suprotne strane Dunava uočio velike površine zida Tvrđave koje uništava vlaga a iznad kojih poput nekih čireva na žutoj fasadi štrče spoljne jedinice klima uređaja, protiv svih pravila konzervatorske struke, izbačene pored svakog od prozora hotela “Leopold” koji se od pre 17 godina nalazi u prostoru Petrovaradinske tvrđave.

U septembru prošle godine pokazao sam te fotografije Tomažu Kavčiću, slovenačkom šefu koji je nekadašnji fabrički restoran u palati iz 17. veka na brdu u Vipavskoj dolini pored Ajdovčine 1997. pretvorio u Dvorec Zemono, ekskluzivni restoran u kojem su svi stolovi često zauzeti mesecima unapred. Tomaž se iznervirao i rekao da će poslati fotografije predsedniku Vučiću koji ga često angažuje za spremanje večera kada mu dolaze važni gosti iz inostranstva.

Dok smo ručali na terasi restorana, Tomaž nam je na krajoliku kao na nekoj interaktivnoj mapi pokazivao: “Taj sir što jedete je iz jedne male mlekarne tamo kod onog sela… Ikra je od ribe iz ove rečice tamo…”. Slovenački “primer dobre prakse” objedinjavanja kulturne baštine, lokalnih proizvođača i vrhunskog kulinarskog doživljaja.

Pored vlage i klima uređaja, Petrovaradinska tvrđava ima problem smeća i neobezbeđenih bedema na pojedinima mestima kao i ova u Kotoru. Činjenica da Tvrđavom ne gazduje jedinstveno preduzeće nego se na njenom prostoru prepliću nadležnosti nekoliko različitih gradskih, pokrajinskih i republičkih javnih preduzeća i institucija, dodatno otežava njen položaj. Za razliku od Kotorske, za koju se u sezoni naplaćuje ulaznica od 9 evra, Petrovaradinska tvrđava je jedna od retkih u Evropi koju možete da obiđete besplatno.

Na konferenciji sam pomenuo i slučaj Dvorca Karačonji-Marcibanji koji se nalazi u Kameničkom parku, sa druge strane Dunava, na samo pet minuta vožnje automobilom od centra grada. Ovaj reprezentativni objekat iz 18. veka vlasništvo je Grada Novog Sada i u njemu se trenutno nalazi samo nekoliko kancelarija koje koristi pokrajinsko javno preduzeće Vode Vojvodine. Jedan telefonski poziv između Gradske kuće i Banovine, središta pokrajinske administracije, mogao bi da reši ovaj problem. Dvorac je u relativno dobrom stanju i za ne previše veliku sumu mogao bi da se pretvori u multifunkcionalni prostor za koncerte i izložbe ili, ako ništa drugo – sala za iznajmljivanje za svadbe i druge proslave koja bi, u gradu od 400.000 stanovnika poput Novog Sada – bila sigurno bukirana godinama unapred. Do tog telefonskog poziva, nažalost, još uvek nije došlo.

IDEJE I DOBRI PRIMERI

Pre dve godine u poseti Novom Sadu povodom festivala Egzit bio je jedan bogati jevrejski preduzetnik iz Njujorka koji me je preko zajedničkog prijatelja zamolio da mu organizujemo turu “Jevrejski Novi Sad”. Obišao je Jevrejsko groblje, Sinagogu i nekoliko secesijskih palata u centru grada koje su sagradili bogati novosadski Jevreji.

“Vi nemate pojma kakvo blago posedujete!”, rekao mi je. “U Njujorku postoji agencija koja za bogate religiozne Jevreje iz SAD i drugih država organizuje obilaske mesta jevrejske kulturne i verske baštine u Istočnoj Evropi. Oni ostavljaju milione na tim putovanjima”, tvrdio je moj gost. Od te ideje koju sam prezentovao Gradu Novom Sadu nije su daleko odmaklo. Slično je i sa Ranžirnom stanicom, remek-delom industrijske baštine koju je 1911. sagradio Ajfelov biro i koja takođe decenijama unazad stoji zapuštena i propada. Inicijativa za njenu obnovu i pretvaranje u novi prostor za zajednicu, smešten između Novog naselja i Bulevara Evrope, delova grada u kojima živi oko 40.000 ljudi, takođe se nije pomerila sa mrtve tačke.

Pre dve godine u Petrovaradinu smo akcijom medija i lokalnih aktivista uspeli da sprečimo rušenje Špilerove kuće, najstarije kuće u gradu, jedine sačuvane iz 17. veka. Naime, lokalni građevinski preduzimač kupio je ovu kuću iz 1693. i sve placeve oko nje u želji da tu zida zgrade. Špilerova kuća je spasena, Zavod za zaštitu spomenika Novog Sada počeo je njenu restauraciju, ali se i dalje čeka buduća namena objekta.

Pozitivan primer iz Novog Sada je i pretvaranje nekadašnje fabrike svile u novosadskom Almaškom kraju u Kulturnu stanicu Svilara; doprineo je da Grad Novi Sad i AP Vojvodina Almaški kraj (njegov deo koji već nije devastiran investitorskim urbanizmom) zaštiti i pretvori u novu kulturno-istorijsku celinu.

Slučaj Svilare i Almaškog kraja je, nažalost, samo izuzetak koji potvrđuje pravilo. Zgrade iz 18. veka u podgrađu Petrovaradinske tvrđave proteklih godina dobile su nove fasade i krovove i sada zaista izgledaju reprezentativno, međutim, i pored više najava te ulice nisu pretvorene u pešačke pa smog i prašina čine svoje i neke od fasada su već ponovo u kritičnom stanju. Unutar te celine nalazi se i rodna kuća bana Jelačića, istorijske ličnosti veoma značajne za zajedničku istoriju Srba i Hrvata na ovim prostorima. Sredstvima Republike Srbije ta je kuća (tačnije njen najveći deo) otkupljena, finansirana je njena sanacija i uređenje i kao takva je predata Nacionalnom savetu hrvatske zajednice koji je u njoj otvorio Spomen-kuću bana Josipa Jelačića, kulturnu stanicu čija se prava namena tek očekuje.

TRIPUNDANSKE SVEČANOSTI

Na konferenciji u Kotoru istaknut je i značaj lokalne zajednice za očuvanje i korišćenje kulturne baštine i pomenuti su negativni primeri Venecije i Dubrovnika, koji su zbog ekspanzije turizma gotovo potpuno izgubili autohtono lokalno stanovništvo. Ljudi jednostavno prodaju ili izdaju svoje kuće i stanove i beže iz gradova koji su pod neprekidnom opsadom turista. Kotor je na putu da mu se to dogodi, ali me je događaj ispred Katedrale Svetog Tripuna kojem sam u pauzi konferencije prisustvovao, uverio da za ovaj grad još ima nade. Naime, bio je 27. januar, dan Svetog Save i ispred pravoslavne Crkve Sv. Nikole Gradska muzika Kotor izvela je Himnu Svetom Savi. Nakon svečanosti, ispred pravoslavnog hrama Gradska muzika je zajedno sa okupljenim meštanima pozdravila početak Tripundanskih svečanosti.

Tačno u podne, sveštenik Kotorske biskupije don Ante Dragobratović je sa katedrale Svetog Tripuna izgovorio lode – pohvale Svetom Tripunu, zaštitniku grada Kotora: “Ej, dopusti, Veliki Bože, nek se za toliki niz stoljeća, koliko je do sada minulo trenutaka, razvije svake godine proslavljeni ovaj stijeg, a uvijek u slozi, sreći i ljubavi. Slava! Slava! Slava!”, uzviknuo je don Ante Dragobratović okupljenim građanima. Manifestaciji su prisustvovali i predsednik Vlade Crne Gore Dritan Abazović, predsednik Opštine Kotor Vladimir Jokić i predsednica Skupštine opštine Maja Mršulja.

LodeSvTripuna

Lode su toga dana izgovorene po 1214. put. Tako su svečano počele ovogodišnje Tripundanske svečanosti u Kotoru, koje će trajati do 12. februara. Poreklo naziva lode proizilazi iz latinskog laudes ili acclamationes, što u prevodu znači pohvale i predstavlja deo brevijara, molitvenika koji se moli u zoru. U srednjovekovnim gradovima istočno-jadranske obale ostali su sačuvani tekstovi loda (pohvala) svecima zaštitnicima – u Zadru, Splitu, Dubrovniku i Kotoru. Danas se izgovaraju samo u Kotoru, uoči blagdana Svetog Tripuna. Posle ceremonije na trgu svi smo ušli u Katedralu i činilo se da lokalno stanovništvo zaista sa ponosom učestvuje u oba ova događaja i da sve to rade sebe radi a ne zbog turista.

Vansezonski Kotor u januaru, oivičen visokim brdima i bedemima, podsetio me je na Briž iz filma In Bruges: lokalci, retki turisti, nešto digitalnih nomada iz Filipovog prostora i mi učesnici konferencije koji smo se sretali u uskim uličicama Starog grada. Nije bilo Kolina Farela i niko se nije bacio sa tornja katedrale kao u filmu, ali i da se to dogodilo, ne bih bio iznenađen.

Poslednjeg jutra pred povratak kući, na izlasku iz hotela “Marija” sreo sam dve gospođe u godinama, jedna se kretala u električnim invalidskim kolicima, druga je hodala za njom. Obe besprekorno našminkane i obučene, sa puno nakita na sebi. Kaže mi Filip da su u pitanju dve sestre Kotoranke koje svake subote tako uparađene idu na kafu. Podsetile su me na neke od junakinja Smojinog Velog mista. One su deo kulturne baštine grada, nešto bez čega nepokretna baština ostaje samo gomila kamenja oko koje se u vrelim julskim danima vrzmaju putnici sa kruzera.