Kraljevi bez krune

Španci imaju jednu sjajnu izreku za prilike kao što je ova koja je zadesila „naše“ Kingse: No pudo ser. U bukvalnom prevodu – nije moglo biti. Kad god izgube neki važan meč, Španci – sami sportisti, navijači pa i novinari – slegnu ramenima, izgovore tu famoznu frazu i život teče dalje. Naš kolektivni problem u „slučaju Kings“ je u tome što se niko ne može oteti utisku „da je moglo biti“, štaviše da je „moralo biti“. Ali nije, zašto i kako nije lako objasniti. Kada te od pobede dele sekunde, kada sve zavisi od jednog ili dva šuta, od jedne (ne)uhvaćene lopte, kada se posle 17 promena vođstva i 15 izjednačenja sedmi finalni meč Zapadne konferencije, prvi put u istoriji NBA, odluči u produžetku, onda je jasno da je moglo i ovako i onako. Ali je ispalo onako jer je Kingsima nedostajala ona fina, gotovo nevidljiva doza šampionske sigurnosti koju su imali Lejkersi. Ne može se u tako važnom meču promašiti 14 penala (16-30) i ne mogu se trojke šutirati 2/20 (10 odsto). Ne može se srušiti vladajući šampion ako Peđa Stojaković, uz Krisa Vebera najefikasniji igrač Kingsa, šutira trojke 0/6 i ima ukupan šut 3/12… Rekli bismo da je Kingsima nedostajao upravo Peđa, onaj pravi, zdravi i spremni Peđa sa svojih dvadesetak poena i desetak skokova, s nekoliko trojki i nekoliko kontri. Ali, imao je peh da ga povreda prvo odvoji od finala a da potom bez treninga i bez prave forme odigra prilično ispod svojih mogućnosti. Međutim, i to je deo sporta a Kingsi su i bez njega i bez Krisa Vebera dobili mnogo utakmica ove sezone, ali ovu najvažniju nisu.

Teoretičari su skloni tvrdnji da se titula ne osvaja pre nego što se ne izgubi neka koja je već izgledala osvojena, ali ostaje da se vidi da li će Kingsi biti u stanju da iduće godine dokažu ispravnost te teže. Tim ostaje na okupu, svi su pod ugovorom osim Majka Bibija i braće Maluf, vlasnika timakoji će morati da odreše kesu kao u prethodnim slučajevima (Divac, Stojaković, Veber) da bi zadržali sjajnog plejmejkera koga je ova sezona izbacila u prvi plan. Zanimljivo je da su očevi Majka Bibija i Kobija Brajanta bili klupski drugovi u Sikersima iz Filadelfije sredinom sedamdesetih godina. Bili su solidni igrači s prosekom od oko osam poena, ali su ih sinovi daleko nadmašili. Moglo bi se reći da su baš Kobi Brajant i Majk Bibi obeležili finale „Zapada“.

Osovina Lejkersa je u tandemu Brajant-O’Nil, ali uprkos 65 poena koje su oni zajedno ubacili u sedmom meču, presudili su ostali: Hori je ubacio trojku kad je trebalo i imao par ofanzivnih skokova, Foks je uradio isto, Lindsi Hanter je pogodio jedinu trojku koju je šutirao i, kada se sve sabere i oduzme, Lejkersi su imali dve zvezde i tri majstora a Kingsi mnogo talenta i nervozne ruke. Veber je šutirao 9-21, Dag Kristi 32/11, Stojaković 3/12 a čak ni Bibi nije došao do 50 odsto (11/25). O penalima da ne govorimo… Da je bar u produžetku igrao Divac, nesumnjivi lider tima i na terenu i van njega. Njegovo hrvanje sa Šekilom O’Nilom („Kao da guram zid, čovek se ne pomera“, rekao nam je između šeste i sedme utakmice.) prouzrokovalo je dosta faulova od kojih su neki bili sumnjivi, mada se ni u kom slučaju razlog poraza ne sme tražiti u suđenju, za razliku od šestog meča u kome je i po oceni američke štampe – sudijska pomoć bila debelo na strani vladajućeg šampiona.

Neće, dakle, biti „spontanog“ dočeka pred gradskom skupštinom, priča o šampionskom peharu i prstenovima na rukama Divca, Stojakovića, Turkoglua i ostalih ostaje za neku drugu priliku. U Sakramentu je, čini se, poraz na pragu velikog finala i verovatne titule (Nju Džersiju niko ne daje šanse) primljen mirnije nego u Beogradu, gde se svaki uspeh doživljava euforično a svaki neuspeh tragično. Između ta dva ekstrema možda su Španci sa svojom filozofijom No pudo ser ipak u pravu…