Sve više dobrih koncerata u Srbiji – ali po kojoj ceni

Aleksandra se i dalje živo seća svog prvog koncerta u Budimpešti. Bila je to davna 2004. godina, a ona je još bila srednjoškolka. Jedan od njenih  omiljenih bendova, gotik metal sastav Najtviš, bio je na turneji, sa legendarnim ženskim vokalom Tarjom. Bila je razočarana kada je videla da im nije padalo na pamet da dođu i u Srbiju, zemlju u kojoj je godinu dana ranije ubijen premijer.

Najbliži koncert je bio u Budimpešti, a na forumima poput Ju Metala, koji su bili preteča današnjih društvenih mreža, brojni fanovi su već imali razrađen plan. Jer su ljudi čitavu deceniju i po ranije u Budimpeštu gledali kao prvu destinaciju na kojoj se mogao pogledati neki koncert poznatih stranih izvođača. Sa svega nekoliko izuzetaka bendova koji su se drznuli da usred rata, sankcija i političkih havarija kod nas sviraju tokom devedesetih i kasnije.

„Na temi najave koncerta okupila se ekipa za ovu avanturu, nas 20-ak, neki su se znali i privatno neki su se priključili solo, ali sve nas je povezivala ljubav prema istoj muzici i želja za nekom novom avanturom“, seća se Aleksandra za „Vreme“. „Obilaženje grada, skrivenih rok šopova sa pločama i diskovima, kul prodavnica sa alternativnom odećom, spavanje u hostelu, druženje… Sve je to doprinelo jednom nezaboravnom iskustvu. Posebno za mene koja sam tada bila četvrti razred srednje i prvi put išla van zemlje na neki koncert.“

Zaobilaženje Srbije

Tokom narednih 20 godina, Aleksandra se „navukla“ na koncerte i mnoge odmore organizovala oko nekog koncerta ili festivala u inostranstvu. Uvek bi pogledala da li bendovi koje voli i koji su na turneji dolaze i u Srbiju, mada je to retko bio slučaj.

„Na koncerte van zemlje odlazili smo jer su, na žalost, mnogi zaobilazili Srbiju i uopšte ovaj kraj Evrope kada su bili na turneji“, dodaje ona. „Nekad su to bila velika imena, koja su za ovaj deo Evrope samo u Budimpešti nastupali, a ponekad su to bili i manji bendovi ili možda neki metal i rok bendovi koji su u to vreme čak i bili popularni kod nas i u okruženju. Oni su posetili većinu zemalja oko nas, ali su nas zaobilazili jer nismo bili dovoljno razvijena ili politički stabilna zemlja u njihovim očima. Zato je bilo je komplikovano dovesti nekoga.“

Novo doba

Na njenu veliku radost, poslednjih par godina se to promenilo, opet su počeli bendovi da dolaze kod nas.

„U poslednjih godinu dana smo imali prilike ponovo mnoge bendove da vidimo koji nisu po 10 i 15 godina dolazili kod nas, kao i neke po prvi put“, kaže ona.

Tako ovog tela u Srbiju stiže Ovog leta u Srbiju stižu Leni Kravic, Mobi, Nik Kejv, Kraftverk, Džudas prist, Skank Anasi… Kamelot posle 18 godina nastupa u Beogradu, a W.A.S.P. je takođe svirao u Beogradu posle 16 godina. Prethodnih godina su bili Ramštajn, Ed Širan, Masiv atak…

Zato Zoran Vulović Vule, vlasnik izdavačke kuća koja organizuje i koncerte „Long Play“ za „Vreme“ kaže da misli da Beograd ovog leta ima bolju koncertnu ponudu od većine evropskih metropola. Kaže da njegova kuća, za poslednjih dvadeset pet godina koliko postoje, ove godine prvi put ima veliku i raznoliku koncertnu ponudu u Beogradu.

„Možemo očekivati da će publika dolaziti u Beograd zbog koncerata i iz drugih zemalja. Jako smo ponosni i čini nam se da su u našoj ponudi koncerti za različite generacije i različite muzičke ukuse“, kaže Vulović.

Dosta faktora, misli Vulović, utiče na bolju ponudu.

„Ono što na prvi pogled zvuči čudno, ali Bugarska, Rumunija i Grčka su postala tržišta koje više ne preskaču velike turneje i važni izvođači, tako da se i Srbija nalazi na ruti velikih turneja“, dodaje on.

Privatna arhiva

Imamo li mi para za to

Mnogi su se ipak požalili da su im karte za ove pojedine koncerte i poskupe, kako za veća mejnstrim imena, tako i za druge bendove. Da li sada postalo standard da za dve koncertne karte i to za najsiromašnija mesta, treba dati jednu zelenu, odnosno 100 evra. Tako je najjeftinija karta za Lenija Kravica 7.500 dinara, a najskuplja ide do 27.000. Nik Kejv će koštati od 5.900 do 12.900 dinara, a Dip Parpl od 4.900 do 30.000 dinara.

Aleksandra kaže da njeni prijatelji često komentarišu kako sad odjednom ima toliko toga, da ne znaju kako će sve da postignu – finansijski uglavnom.

Ona ipak dodaje da su cene karata, kada ih uporedi sa inostranstvom, kod nas često identične ili čak često i jeftinije nego napolju. Ali, razume da je to ljudima puno, koliko god bili fanovi nekih izvođača.

„Problem je što te cene za naš standard i uslove mogu biti visoke, posebno kad se desi da u kratkom periodu počne prodaja za nekoliko koncerata koje želimo da vidimo“, misli ona. „Tako mesečni budžet brzo dobije veliki udarac. Par koncerata, puta recimo dvoje u kući… Veoma lako bude velika cifra za život u Srbiji.“

Ona ipak kaže da se ne buni i da je bolje da nam dolaze bendovi, pa da se snalazimo za finansije, kao i uvek, nego da patimo što samo nas zaobilaze na turneji.

I Zoran Vulović Vule se slaže da su cene karata kod nas i dalje ispod evropskog proseka, ali su znatno veće nego što su bile.

„U poslednjih par godina honorari svih svetskih izvođača su povećani najmanje tri puta“, dodaje on. „Za to možda ne postoji logično objašnjenje iz našeg ugla ali iz ugla rasta muzičkog biznisa u svetskim okvirima vrlo je logično. Rast honorara povezan je i sa rastom troškova produkcije i na kraju rast cena ulaznica sve to prati. Srbija i pre svega Beograd nisu još u mogućnosti da organizuju najveća svetska imena jer su honorari višemilionski i oni podrazumevaju stadionske koncerte.“

Da li nam je koncert i dalje praznik

Bez obzira što i sam organizuje koncerte u Beogradu, Zoran Vulović kaže da je i devedesetih išao napolje da sluša bendove, a ali se i sada trudi da svake godine poseti najmanje pet, šest najvećih evropskih festivala. Preporučuje Mad Cool u Madridu, kao mesto gde je taj miks novog i starog na najvišem mogućem nivou.

Aleksandra posebno voli Rock Fest u Barceloni, jer kaže da su veliki festivali super prilika da za cenu karte kao ukupno par pojedinačnih koncerata zapravo vidite mnogo veću listu izvođača i doživite festivalsku atmosferu. Jedina greška koju je tada napravila jeste što je nakon tri dana festivala – otišla direktno na posao.

Koliko god lakše bilo otići na neki koncert u svom gradu, putovanja i koncerti u kombinaciji su jedno posebno iskustvo za Aleksandru. Možda ju je Srbija na to naterala malo više nego da živi u nekoj uređenoj zemlji, ali ona je u tome našla posebnu draž.

„Savetujem svima da to iskuse. Posebno da odu na neki veći koncert ili festival, kada je ceo grad ili deo grada u znaku tog događaja, i drugi su tu zbog istog povoda. Mesto postane neko veliko veselo pleme koje deli ljubav prema istoj muzici“, kaže ona.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!