Dule Vujošević (1959-2026): Kad odlaze partizani

Svuda piše da je otišao legendarni trener Partizana. To je eufemizam, možda i greška.

Dule Vujošević je živeo za Partizan. U jednom trenutku, kada se to skupo plaćalo, on je bio Partizan.

Tamo je ostavio sve najbolje godine i zdravlje. Tamo je mnoge naučio košarci. Tamo je nas, navijače Partizana, zadužio više nego što smo mogli da vratimo, iako smo ga mnogo voleli.

Moglo je sve oko „časova ljubavi“ i onih momenata kada se „pali mašina“ zvučati i patetično – ako ste autsajder. Ako ste bili tamo, znali ste da u tome nema ni mrve patetike.

Učitelj i prvoborac uzdignute glave

„Trener“, to tako sitno zvuči. Bio je učitelj i prvoborac. Realnost nije bila okolnost na koju se obazirao i to nam je donelo mnogo radosti.

Kad se redom poginjala glava, kad je kucnuo čas podobnih, Dule Vujošević je rešio da se ne saginje i ne ljubi skute vladaocu. Tako je polako gasio sebe, za svoj Partizan, iz kojeg je morao da ode.

Mnogo je, previše, takvom čoveku za samo jedan život uzeti i Jugoslaviju i Partizan. Od tada se umire na rate.

Duško Vujošević (1959-2026): S Partizanom u srcu i smislom života utkanim u košarku

„Ima li ovde još partizana“

Jednom je rekao da prvo čita sportske stranice, a onda čitulje gde vidi da je još živ pa mu to prija.

Sada ga više nema, što se može smatrati zasluženim odmorom. Nije lako ni navijati za Partizan, a kamoli biti Dule Vujošević.

Pre desetak godina, „Vreme“ je štampalo njegov razgovor sa Božom Koprivicom – obojica su otišli u par sedmica – pod naslovom „Ima li ovde još partizana“.

Ima još partizana, teško je reći koliko. Ali, u brojnosti nikad nije bila poenta nego u tome da se ne da pasjim sinovima.

Ima li ovde još partizana

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!