Kako žive Jevreji u Beogradu u vreme rata na Bliskom istoku

Sa Davorom Salomom razgovaram u kafeu hotela Mažestik. Mada je penzioner, ovaj vitalan sedamdesetpetogodišnjak izuzetno je aktivan u Jevrejskoj opštini – predsednik je Nadzornog odbora. Za Dojče vele kaže da su Jevreji u Srbiji veoma heterogena grupa.

Zvanično, prema popisu iz 2022. u zemlji ima 709 građana koji su se izjasnili kao Jevreji. Uz to 114 građana su se izjasnili kao Srbi judaističke veroispovesti. Davor Salom navodi podatak da je u jevrejskim opštinama registrovano više hiljada članova. Broj vernika se meri stotinama. To znači da se građani jevrejskih korena često ne deklarišu ni kao vernici ni kao Jevreji.

Davor Salom je svojevremeno bio jedan od saradnika Jevrejskog istorijskog muzeja u projektu iz kojeg je proistekla knjiga „Jevreji u ratovima za slobodu Srbije 1912-1918″. U knjizi su opisane sudbine jevrejskih ratnika za srpsko oslobođenje – od trubača Beogradskog konjičkog eskadrona, do pripadnika proslavljenog bataljona 1300 kaplara.

Radio je i kao turistički vodič. „Turisti iz Izraela znali su malo o Srbiji. Kao što građani Srbije malo poznaju Izrael“, kaže Salom, dodajući da su početkom rata potpuno zamrle turističke posete iz Izraela. Procenjuje da se Jevreji u Srbiji još uvek osećaju bezbedno, uprkos problemima kao što je ispisivanje antiizraelskih i antisemitskih grafita pred kancelarijom nevladine organizacije Haver Srbija.

„Za opstanak jevrejske zajednice veća je opasnost asimilacija od antisemitizma“, konstatuje on.

Foto: Dragoslav Dedović/DW

Salom je studirao na Filološkom fakultetu, a španski je izučavao jer je ladino – jevrejska verzija španskog iz 15. veka – jezik koji je slušao u detinjstvu. Otac je poticao iz sarajevske sefardske porodice, majka iz Ljubljane. Oboje su bili partizani. Seća se da ga je otac, koji je posle rata bio na vojnoj službi, za jevrejskih praznika vodio u sinagogu. Tako je i Davor Salom od malih nogu postao deo zajednice.

Posle razgovora uz kafu u kojem Salom pripoveda o svom višegodišnjem boravku u Izraelu, zaposlenju u Programu Ujedinjenih nacija za razvoj i angažmanu u jevrejskoj zajednici, odlazimo do Instituta Servantes – španske kulturne ustanove koja je pomogla da se realizuje projekat mapiranja mesta povezanih sa jevrejskim nasleđem. Pošto su sefardski Jevreji deo nasilno prekinute španske kulturne baštine, današnja Španija pomaže u očuvanju te baštine i u inostranstvu.

Posle proterivanja Jevreja iz Španije krajem 15. veka, jedan broj njih je u Beogradu pronašao novi dom. O vekovnom sefardskom prisustvu u gradu svedoči karta „Sefardski Beograd“. Na njoj su označena mesta stradanja Jevreja kao što su Staro sajmišteili Topovske šupe. Međutim, prosečni Beograđani ne znaju da su neka mesta tesno povezana sa sefardskom istorijom grada.

Tako je Muzej primenjene umetnosti zapravo bio porodična kuća advokata Jakova Čelebonovića, podignuta pre jednog veka.

Zgradu u kojoj je smešten Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Visokog Stevana na broju 2, karakteristične polukružne fasade, podiglo je 1938. Jevrejsko žensko društvo.

Pošto je Jevrejima od 1941. pod nemačkom okupacijom bilo zabranjeno lečenje u državnim zdravstvenim ustanovama zgrada je pretvorena u jevrejsku bolnicu. Iz nje su marta 1942. izvedeni svi pacijenti i celokupno osoblje, njih oko 800 i ugušeni na putu za Jajince u takozvanoj dušegupki, kamionu pretvorenom u gasnu komoru.

Ukupno 28 destinacija na mapi svedoče o velikom doprinosu sefardske zajednice razvoju grada, ali i otragičnoj sudbinu koja ju je zadesila za vreme holokausta.

Haver iza zida

Sutradan razgovaram sa Sonjom Viličić, direktorkom nevladine organizacije Haver – što na hebrejskom znači prijatelj. Da sam joj došao u goste pre novembra prošle godine, razgovarali bismo na staroj adresi organizacije, u Ulici Čarlija Čaplina. Otkako su početkom novembra 2023. u hodniku i ulazu koji vodi do njihovih kancelarija napisani antiizraelski grafiti, nemir se uvukao u organizaciju koja se bavi edukacijom. Bliskoistočni sukob je tako bez najave provalio u život organizacije.

Parole su glasile:“Haver marš iz Srbije“, „Izrael ubija decu“, „Sloboda Palestini“ i „Dole cionizam – dole antisemitizam“. Očigledna je poprilična ideološka zbrka u glavama onih koji su ispisali ove poruke. Nevladinu organizaciju koja se zalaže „za borbu protiv predrasuda, diskiriminacije, antisemitizma i ksenofobije“ žele da izbace iz Srbije, spočitavajući joj da je odgovorna za palestinska stradanja. Oni koji stavljaju znak jednakosti između izraelske vlade i nevladine organizacije u Srbiji, čiji je zacrtani cilj da upozna srpsko društvo “sa kulturom, istorijom i tradicijom jevrejskog naroda” zapravo su sebe deklarisali kao zadrti antisemiti.

Foto: Dragoslav Dedović/DW

Na pitanje da li se zna ko su autori ovih parola, Sonja Viličić kaže da policja još ništa ne saopštava jer je istraga u toku, ali da se na osnovu sadržine pretpostavlja da su u pitanju grupe ekstremnih levičara. Haver se zbog potencijalno ugrožene bezbednosti osoblja, komšiluka i posetilaca preselio u nove prostorije u koje se može ući samo uz najavu. Organizacija koja se celom programatikom zalaže za otvorenost, morala je da se povuče iza bezbednosnog zida.

Sonju Viličić brinu vrednosni stavovi dece u nekim školama u kojima je Haver bio aktivan. Njena organizacija je imala radionice u nizu obrazovnih ustanova. „Objašnjavam deci da imamo deo zajedničkog identiteta – jezik, pa i moje ime, mesto rođenja…A da postoji i deo identiteta koji je različit i poseban. I da je to normalno“.

Ipak, ovakvi stavovi ne nailaze uvek na dobrodošlicu. Navela je primer jedne škole iz Beograda u kojoj su srednjoškolci provocirali nastavno osoblje ružnim parolama o manjinama.

Sonju su iz uprave škole pozvali da održi predavanje o značaju tolerancije. Jedan od učenika je počeo da snima predavanje i glasno ga prekidao, postavljajući pitanja o homoseksualcima. Sonja je pokušala da mu mirno objasni da to nije tema, ali da se sve što govori o ustavnim pravima manjina odnosi i na seksualne manjine. Sutradan je zazvonio telefon u njenom stanu. Na vezi je bio čovek koji je pretio – bio je to otac mladića koji je provocirao. Nije jasno kako je mogao da dođe do privatnog broja telefona.

Rekao je da zna gde Sonja stanuje i da dobro pripazi šta priča deci. Sonja se obratila direktorki škole. Ona je uspela da spreči nasilnog oca da ponovo pozove Sonju. Ali je i otkazala već planirana predavanja u školi. Haver ima sertifikat nadležnog Ministarstva da može da se bavi edukativnim radom. Ali verbalni nasilnik je bio jači od sistema. „Ispada da je taj čovek pretnjama postigao to što želi“, rekla je ona. „Ali mi nastavljamo sa radom. Ako dopremo makar do nekoliko mladih ljudi u ovakvoj društvenoj klimi, to je uspeh“.

Violinista na krovu

Naveče šetam Jevrejskom ulicom do Jevrejskog kulturnog centra. Posle restitucije 2016. smešten je u zgradu koja je od devedesetih bila poznata kao Bioskop REKS. Zapravo, zgrada je podignuta 1927. za potrebe dva jevrejska humanitarna društva – Oneg Šabat i Gemilut Hassadim. Psalm iznad ulaza glasi: „Ne odbaci me pred starost, kad me izda snaga, ne ostavi me“.

Ulazim i umešam se u holu među publiku koja ćaska i ispija piće uoči predstave. Na zidovima su portreti jevrejskih umetnika i značajnih ljudi za istoriju ovog grada.

Prepoznam najvećeg izdavača u kraljevini Jugoslaviji Gecu Kona. Potomak aškenaskog rabina, za vreme austrougarske okupacije Beograda bio je uhapšen i interniran jer je rasturao srpsku patriotsku literaturu. Okupatorske vlasti su javno spalile sve ruske, francuske i engleske knjige iz njegove knjižare u Knez Mihailovoj.

U toj knjižari, u salonu na spratu, Prosveta je 2008. promovisala jednu moju knjigu. Naslov sa mojim imenom u izlogu knjižare „Geca Kon“ značio mi je više od književnih nagrada. Setim se potom da sam jednom prilikom u Cirihu upoznao velikog jevrejskog pisca srpskog jezika Davida Albaharija. Da sam rado čitao Stanislava Vinavera.

Naumio sam da pogledam mjuzikl „Violinista na krovu“. Radnja je zasnovana na prozi Šolema Alejhema „Tevje, mlekar“. Knjiga je objavljena sukcesivno u osam delova između 1895. i 1916. Na osnovu veoma popularne knjige, napisane na jidišu, američko-jevrejski scenarista Džozef Stajn je napisao scenarij za mjuzikl.

U jevrejskom selu Anatevka, negde u ukrajinskom delu carske Rusije, siromašan mlekar ima tri ćerke. Prva se udaje za skromnog jevrejskog krojača, druga za jevrejskog levičara i revolucionara, a treća za – hrišćanina. U predstavi se kao lajtmotiv pojavljuje pesma koja pomalo ironično slavi tradiciju.

Foto: Dragoslav Dedović/DW

Režiser beogradske verzije „Violiniste na krovu“ je Stefan Sablić, inače sin jedne od najpoznatijih srpskih glumica Seke Sablić. On je ujedno i hazan – čovek koji u sinagogi predvodi pevanje, ali i muzičar.

U razgovoru sa Stefanom saznajem da on predstavu vidi kao komad o antisemitizmu i predrasudama. Da li one postoje u srpskom društvu? „Na osnovu nekih mejlova i poruka na društvenim mrežama, svakako postoje“. On dodaje da svetovne jevrejske ustanove nisu pod stalnom policijskom zaštitom kao sinagoga. Ali da se za sada u Beogradu članovi jevrejske zajednice osećaju bezbedno. Naprosto, jer, za razliku od zapadnoevropskih zemalja, još niko nije fizički napadnut.

Mjuzikl je odličan, gluma i pesma više nego dobri, orkestar na čelu sa klarinetistom nadahnuto je interpretirao muziku Džerija Boka. Humor koji je temelj proze Šolema Alejhema, uspešno je razvijen u muzički scenski komad, odavno oproban na Brodveju. Režiser i glumačka ekipa su ga pametno prilagodili ovdašnjoj publici i savršeno ovaplotili. S obzirom na vreme u kojem je postavljen na scenu „Violinista na krovu“ ume i da zabavi i da zamisli.

Jedan put, dve stranputice

Sačekao sam da se raziđu posetioci, a onda sam prišao rabinu Isaku Asielu. Prethodno smo se telefonski dogovorili da kratko popričamo posle predstave. Od toga je ispao razgovor koji je trajao više od jednog sata.

Rabin je rođen kao Nenad Asić 1964. Školovao se u Beogradu, Jerusalimu, završio je i studije antropologije i etnologije na beogradskom Filozofskom fakultetu.

„Vidite, ova predstava govori o dva pogrešna puta i jedinom ispravnom. Predstava je rađena za sekularnu publiku, pa se u refrenu pesme stalno ponavlja reč tradicija. Tora je reč koja se tu podrazumeva“.

Zainteresovalo me tumačenje predstave iz religioznog ugla. Koji put je ispravan? Zašto su druga dva pogrešna?

„Zapravo je kontekst carska Rusija u vreme pred pogrome i proterivanja Jevreja. Međutim, u svetu se od tada malo toga promenilo. Prva ćerka bira siromašnog Jevrejina. To je bio put opstanka zajednice. Druga bira socijalistu koji sanja o jednakosti svih ljudi, bez obzira ko su. Pokazalo se da je i to nemoguće. Treća bira hrišćanina. To je takođe bio put u nestanak“.

Više istoga

Nisam na ovaj način doživeo predstavu. Ali umetnost je, za razliku od verskih načela, višeznačna. Rabin je zanimljiva ličnost. Jasnog stava. Bez rezerve zastupa pravo Izraela na samoodbranu. Pitam ga kakav je njegov odnos prema sekularnom delu jevrejskog naroda.

„Sedmi oktobar je promenio sve. Teroristi su pokušali da uđu u kibuce. Tamo su se ljudi branili oružjem. Najlakše im je bilo da poubijaju civile na muzičkom festivalu. Sekularne Jevreje koji su bili za mir“.

Rabin navodi primere nemačkih Jevreja koji su napustili svoju tradiciju i postali Nemci jevrejskog porekla. Dobijali su medalje za hrabrost u Prvom svetskom ratu, dali nemerljiv doprinos u filozofiji, književnosti, filmu.

„A onda su došli nacisti, doneli im onaj jaram tradicije koji su odbacili negde uz put i rekli – ovo je tvoje. Mnogi nisu mogli da shvate šta se dešava“.

Rabin procenjuje da je Jevreja u Srbiji manje nego što pokazuju statistike jevrejske zajednice. „Većina ljudi koji su došli na ovu predstavu jesu treća generacija potomaka one treće ćerke“, kaže Isak Asiel, uz blag osmeh.

Razgovarali smo šetajući uz Jevrejsku, Dušanovom, Kneginje Ljubice. Rastajemo se na Obilićevom vencu. U gradskom prevozu razmišljam šta bi svako od nas poželeo kao otac tri ćerke. Većina bi verovatno htela da se ćerke u svom izboru zadrže u okviru tradicije. Više istoga. Meni bi ipak bilo važno da budu srećne, s kim god da su. Ali sam posle svih ovih razgovora isto tako shvatio da dobar deo Jevreja, zbog teškog istorijskog iskustva, veruje da sreće nema izvan tradicije.