Kako su Infantino i Tramp od fudbala napravili soccer

Kada se na internetu prvi put zavrtela priča da će u finalu predstojećeg Svetskog prvenstva u fudbalu biti organizovan „halftime show“ (koncert na poluvremenu), jedan tvit sumirao je raspoloženje svetske fudbalske javnosti u susret najvećem događaju 2026. godine.

„Znao sam da nije trebalo da im otkrijemo fudbal“, glasio je taj tvit.

Ove godine će sportska svetla biti usmerena ka Sjedinjenim Državama, Kanadi i Meksiku, gde će se igrati 23. Mundijal. Uoči toga, predsednik Fife Đani Infantino i predsednik Amerike Donald Tramp ponašaju se kao da organizuju privatnu žurku. A fudbalski fanatici najmanje vole kada im od najvažnije (sporedne) stvari u životu moćnici prave šou.

Vašarska atmosfera

Bilo je leto 2018. godine kada je na Fifa kongresu u Moskvi (da, u Moskvi, drugo vreme bilo) odlučila da će troje severnoameričkih komšija ugostiti najbolje reprezentacije planete i retko ko je mogao naslutiti vašarsku atmosferu u kojoj će se privoditi kraju pripreme za taj turnir.

SAD su već bile domaćini Svetskog prvenstva tridesetak godina ranije, ali kulturološka odrođenost od „sokera“ nije značajno uticala na doživljaj Mundijala.

Ali okolnosti su se u međuvremenu promenile.

Za razliku od Svetskog šampionata 1994, pred koji su SAD tek napravile domaću ligu kako bi ostvarile pravo da budu domaćini, MLS danas beleži sve veću popularnost.

Gledanost je 2025. godine porasla za 29 odsto u odnosu na prethodnu i sada iznosi oko 3,7 miliona nedeljno tokom regularnog dela sezone, što je, ruku na srce, još uvek neuporedivo manje nego NBA ili NFL. Dolazak Lionela Mesija posle osvajanja „Boginje“ 2022. godine pokazao je da MLS ima ogroman potencijal ne samo u SAD, nego i šire.

Toga je svestan Đani Infantino, koji je tokom poslednje decenije i kusur prešao put od Suzane Mančić žrebova za Ligu šampiona do najmoćnijeg čoveka u fudbalu. Retko se ko na svetu može pohvaliti da je za života pikao fudbal sa Putinom i nazdravljao sa Trampom. A kada si u takvoj poziciji, apetiti samo rastu.

Srećom po njega, ni Tramp nikada nije sit medijske pažnje i ulizivanja bitnih ljudi, tako da je sve išlo ka tome da u narednoj godini – ako ništa drugo, makar u toku Svetskog prvenstva – dobijemo „amerikanizaciju“ najpopularnijeg sporta na svetu.

Ima vremena za fudbal

Nedavno održana ceremonija žreba u Vašingtonu, pokazala je koliko će „entertejnment“ biti bitan u čitavoj priči. Program se odužio na skoro dva i po sata.

U prenosu su se 5. decembra prošetale holivudske zvezde Metju Mekonahi, Selma Hajek, Deni Ramirez, ali i legende klasičnih severnoameričkih sportova poput Toma Brejdija, Šekila Onila, Vejna Greckog i Arona Džadža. Igralo se i pevalo čitavu noć uz nastupe Andree Bočelija, Robija Vilijamsa, Nikol Šerzinger, Lorin Hil i Vilidž Pipla.

Posvetili su organizatori vremena i ozbiljnim temama, konkretno, nesrećnim ratovima koji se vode poslednjih godina u nekoliko krajeva sveta.

Gledaoci su, međutim, stekli utisak da je trenutak bio više posvećen Donaldu Trampu, laureatu novoustanovljene Fifine nagrade za mir, nego ljudima koji zapravo pate, a da je Infantino samo iskoristio priliku da se dramatičnim govorom još jednom ušlihta američkom predsedniku.

Predsednica Meksika Klaudija Šajnbaum i kanadski premijer Mark Karni ostali su u drugom planu, kao što je to uostalom slučaj i sa njihovim zemljama u ovom trojnom domaćinstvu, s obzirom na to da će Meksiko i Kanada zajedno ugostiti tek četvrtinu ukupnog broja utakmica.

A onda je na red došlo izvlačenje grupa, tek posle skoro sat i po vremena šoua.

Četvrtine, Halftime show i ostale egzibicije

Navijačima, međutim, najviše bode oči kako će izgledati samo prvenstvo. Mundijal u SAD, Kanadi i Meksiku biće prvi na kojem će umesto 32 učestvovati 48 timova. Broj utakmica je povećan sa 64 na 104, a broj takmičarskih dana sa 32 na 39.

Delovalo je u početku da će to biti „win-win“ situacija za sve – prvenstvo će dobiti veću inkluzivnost, fudbaleri više dana za oporavak tokom takmičenja, a Fia priliku da pošteno omasti brke od sponzorstava, TV prava i ulaznica, što je makar prećutno bio glavni razlog za promenu formata.

Jedino su navijači tu ostali nezadovoljni, ne samo zato što su po prirodi konzervativni prema inovacijama, nego i zbog opravdane bojazni da će takmičenje biti razvodnjeno.

Inovacije nisu zaobišle ni format pojedinačnih utakmica. Fifa je donela odluku da „zbog bezbednosti igrača“ uvede još dve trominutne pauze na polovini oba poluvremena. Time je meč praktično podeljen na četvrtine, kao u basketu i njihovom fudbalu.

Ove pauze nisu ništa novo u fudbalu, ali su se dosad primenjivale samo ukoliko se proceni da fudbaleri igraju u ekstremnim vremenskim uslovima. Sada će, najavljuje Fifa, one biti obavezne na svim utakmicama Svetskog šampionata.

Finale u Nju Džerziju će čak imati i veliki „halftime show“ po uzoru na Superboul. Ne zna se još ko će držati koncert između dva poluvremena, ali se zna da će selekciju praviti frontmen Koldpleja Kris Martin.

Karte samo za odabrane

Navikli smo da na raznim sportskim prilikama preko bare gledamo pored aut linija i u ložama sam krem američkog društva. Dovoljno je samo setiti se prvog meča Majka Tajsona po izlasku iz zatvora i liste ljudi koja je tome prisustvovala.

Amerikanci, naravno, nisu jedini, ali činjenica da u TV prenosima i čak na licu mesta posebno drže do toga da lica selebritija budu deo događaja, govori koliko se tamošnja kultura gledanja sporta razlikuje od ostatka sveta. Bitno je napraviti spektakl, a ko god želi da bude deo spektakla, mora i dobro da plati.

Fifa na čelu sa Infantinom, pokušala je da na američke navijačke navike nakalemi mundijalski fudbal, što se ispostavilo katastrofalno po ljude koji tradicionalno putuju na velika takmičenja sa svojim reprezentacijama.

Karte za utakmice Svetskog prvenstva u Severnoj Americi su tri do pet puta skuplje nego u Kataru. Poređenja radi, najskuplja karta za finale prvenstva od pre četiri godine iznosila je 1.600 dolara, dok će ovog leta biti minimum 6.300 dolara.

Uz to će se cene karata formirati po takozvanom „varijabilnom“ ključu karakterističnom za američko tržište sportskih i muzičkih događaja, što znači da će se cena menjati u zavisnosti od potražnje. Procenjuje se da atraktivnije karte, koje usput prođu kroz ruke preprodavaca, mogu izaći na više od stotinu hiljada dolara.

Navijači su bili besni. Evropska mreža fudbalskih navijača „Football Supporters Europe“ ocenila je ovaj potez kao „monumentalnu izdaju tradicije Svetskog prvenstva“.

Svetska fudbalska federacija pokušala je da im zamaže oči uvođenjem posebne cenovne kategorije „Supporter Entry Tier“ u kojoj su početne cene 60 dolara, ali prema pisanju medija, karata po ovoj ceni biće premalo.

Ko će izvući najdeblji kraj?

Ako bismo sa fudbalskog terena prebacili pogled na širu sliku, našli bismo još dosta naopako postavljenih stvari – od suspenzije Konga i Pakistana zbog političkih uticaja u savezu, dok istovremeno Infantino „odlikuje“ najmoćnijeg političara sveta, pa do načina na koji se Trampova administracija ponaša prema izbeglicama iz Meksika sa kojim treba da deli organizaciju Mundijala.

Nije to, uostalom, ništa novo za organizatore Svetskih prvenstava, koje večito prate neke kontroverze (samo se o Kataru mogu napisati tomovi knjiga).

Međutim, nikada se do sada nije dogodilo da jedan neprikosnoveni vladar Fife toliko zagrebe po identitetu Mundijala i fudbala pokušavajući da se okoristi o nekog političara, pa makar to bio i predsednik Amerike. Mada, pitanje je ko će u tom odnosu kada sve prođe izvući deblji kraj.