Kako je otmica devojke postala krivično delo

Prve decenije 19. veka u Srbiji nisu bile obeležene samo borbom za stvaranje moderne države, već i nastojanjem da se oblikuje moderno društvo. Njegova zapuštenost predstavljala je jednu od najtežih posledica viševekovne osmanske uprave. Zato su nove nacionalne vlasti započele njegovo uređivanje od samih temelja – od braka i porodice. Propisi o braku našli su se među prvim zakonskim aktima donetim sa namerom da se srpsko društvo disciplinuje i stavi pod kontrolu.

...

Za razliku od zemalja zapadne Evrope, u kojima su bračne nadležnosti počele da prelaze s crkve na državu ubrzo posle Francuske revolucije, u Srbiji su sklapanje i razvod braka ostali u nadležnosti crkvenih vlasti sve do kraja Drugog svetskog rata. To, međutim, nije značilo i pasivan odnos države prema ovoj ustanovi. Naprotiv, pored toga što je vodila računa o poštovanju crkvenih propisa o braku, preduzimala je i brojne mere u cilju suzbijanja bračnih običaja koje je smatrala štetnim za društveni razvoj i napredak.

Već u prvim odredbama usmerenim na regulisanje društvenih odnosa naglašavana je neophodnost da se iskorene štetni običaji koji “sram imenu srpskom kod drugih hristjanskih naroda navlače”. U jednom aktu kao zadatak države navodi se i suzbijanje “nevaljalih i neuputnih običaja prostog naroda našeg”, posebno onih zbog kojih bi se među narodom mogli dogoditi “zlo i nesreća”, uz ponovljenu opasku “da ovaki običaji izdaju da je narod prost”. Oni nisu bili samo “na moralnu i na materijalnu narodnu štetu”, već “i na stid otečestva našeg pred drugim uljudnim svetom”. Iskoreniti ono što se smatralo nazadnim i uspostaviti poredak koji bi Srbiju približio idealu “hrišćanske i uljudne Evrope” bio je jedan od važnih ciljeva novih nacionalnih vlasti; cilj koji je, kako se pokazalo, bilo lakše proklamovati nego sprovesti u delo.

Uvođenje reda u neobuzdane društvene prilike i suzbijanje bračnih zloupotreba započeto je već u prvoj godini Prvog srpskog ustanka. Tada je donet propis usmeren protiv otmice devojaka. Taj običaj bio je toliko raširen da je u zakoniku koji je sastavio Prota Mateja Nenadović zabrana otmice stajala odmah posle odredbe o ubistvu: “Ko otme devojku silom… taj ženik, kum i stari svat šibu da trče”, navodi se u Zakoniku.

Zabrana otmice devojaka na samom početku ustanka ukazuje na njenu široku rasprostranjenost u to vreme. Zanimljivo je da se i sam Karađorđe svojevremeno oženio otmicom, a kao hajdučki harambaša, i mnoge članove svoje družine oženio je na isti način. Međutim, u novim političkim okolnostima i u novoj ulozi narodnog vođe, započeo je borbu protiv običaja koji nije bio u skladu sa hrišćanskim poimanjem braka. U jednom punomoćju iz 1809. godine naređivao je da se otmičar “na silu uvati i starešini preda”, dok bi sveštenik koji bi venčao otetu devojku bio lišen čina i kažnjen smrću. Tako je otmica prestala da bude pitanje “hajdučke časti” i postala krivično delo.

Sličan pristup primenjen je i u borbi protiv čedomorstva. Iako ova pojava nije bila nepoznata ni ranije, tek sa stvaranjem moderne države započeta je sistematska borba protiv ubistava novorođenčadi, najčešće vanbračne dece. Već su ustaničke vlasti proglasile da je ubistvo vanbračnog deteta – ubistvo čoveka, za koje sledi smrtna kazna “bez nikakove dalše milosti”. Istovremeno, postojala je i izvesna svest o nezavidnom društvenom položaju neudatih majki. Zato im je preporučeno i svojevrsno “kompromisno rešenje”: ako je majci “veoma stidno”, neka dete ostavi “na putu kud ljudi svaki čas prolaze”, kako bi ga neko prihvatio i odgajio. I u propisima donošenim u narednim decenijama vodilo se donekle računa o njihovom položaju, pa je i za abortus i za ubistvo vanbračnog deteta stroža kazna bila predviđena za onoga ko bi devojci u tome pomogao nego za nju samu.

Uređenju braka pristupljeno je još sistematičnije po okončanju ustaničkog perioda. Već 1818. godine knez Miloš izdao je Uredbu o braku u sedam tačaka. U njenom opširnom uvodu opisana je zapuštenost društvenih prilika, koja se naročito ogledala u odnosu roditelja prema ženskoj deci prilikom udaje. U to vreme bio je raširen običaj da se od budućih zetova traže isuviše veliki “darovi”, pa su roditelji svoje kćeri, kako se na početku Uredbe navodi, “kao stoku iz obora prodavali”. Umesto da nastoje da ih udaju u dobre kuće, gde bi “dobri i spokojni život našli”, bilo im je važno “samo da po volji svojoj mogu devojku prodati i bolji dobitak otuda imati”. Posledice takve prakse bile su dalekosežne: siromašni momci nisu mogli lako da se ožene, devojke su otimane ili su samovoljno dobegavale momcima, a sukobi među porodicama prenosili su se i na širu zajednicu.

Kako bi suzbio nepovoljne posledice običaja “kupovine” devojaka, knez Miloš je ograničio potraživanja devojačkih roditelja na 25 groša. Onima koji bi prekršili ovaj propis zaprećeno je “bojem” i plaćanjem dvostruke globe u narodnu kasu. Roditeljima je zabranjeno i da od budućih zetova traže “devojačke aljine”. I sadržaj i vrednost tih “aljina” često su bili predmet ozbiljnih pregovora između porodica, a nesporazumi oko njih ponekad su završavali i pred sudom.

Veći nadzor nad sklapanjem braka trebalo je da obezbedi i propis po kojem su prosidbi obavezno morali da prisustvuju predstavnici svetovne i duhovne vlasti – seoski kmet i sveštenik. Upravo su prosidbe, u čijem je središtu bilo darivanje devojke, često bile prostor za zloupotrebe jer se pod vidom darivanja ponekad prikrivala kupovina.

...

Uredbom je ponovljena i zabrana otmice devojaka. Naloženo je da se oteta devojka vrati roditeljima, a otmičarima i njihovim pomagačima zaprećeno je hapšenjem i kažnjavanjem “kao najvećim zločincima i ubicama”. Vlasti nisu zabranile samo otmicu već i nametanje roditeljske volje prilikom izbora supružnika: “Da ne bi prinudili devojku za momka poći koga ona ne ljubi, ravno i momku za ljubljenu devojku ne zabraniti uzeti…, ovim načinom naziva se otac i mati svoje dece ubica”, navedeno je u Uredbi iz 1818. godine. I u slučaju otmice i u slučaju roditeljske prinude kršeno je jedno od osnovnih načela hrišćanskog braka – slobodne volje budućih supružnika.

I svadbena veselja postala su predmet interesovanja državnih vlasti. Smatralo se da traju predugo, da se na njima prekomerno troši i da se neretko završavaju sukobima među raspojasanim svatovima. Zato je propisano da svadba ne sme trajati duže od dva dana, uz napomenu da se drugog dana “svatovi već razilaze”, a mladoženja je po mladu mogao povesti najviše četiri svata.

...

Ipak, ove propise bilo je lakše doneti nego sprovesti. Bračni običaji koje je država nastojala da iskoreni bili su duboko ukorenjeni, a njene mogućnosti da ih u praksi suzbije bile su ograničene. Neki od tih običaja, poput kupovine devojaka, imali su i ekonomsku pozadinu. Devojka je u seoskom domaćinstvu predstavljala značajnu radnu snagu, pa je plaćanje njenim roditeljima prilikom udaje shvatano kao nadoknada za gubitak jednog para radnih ruku. Za iskorenjivanje ovog običaja nije bila dovoljna samo zakonska zabrana, već i promena ekonomskih prilika, što je bio spor proces. Stoga se u izveštajima lokalnih vlasti narednih godina često navodilo da je Uredba “prenebrežena i [ljudi] opet udavajući svoje kćeri i sestre prodaju ih kao i pređe”.

Uprkos teškoćama u sprovođenju bračnih propisa ili, tačnije, upravo zbog toga što oni nisu dovoljno poštovani, državne vlasti su nastavile da ih izdaju i u narednim decenijama. Međutim, promena ukorenjenih običaja tekla je sporo i više je zavisila od postepenih društvenih i ekonomskih preobražaja nego od samih zakonskih odredbi. Snaga i ukorenjenost običaja ogleda se i u tome što su pojedini od njih, u izmenjenom i simboličnom obliku, opstali do danas. Tako se na mnogim svadbama i danas “kupuje” mlada mada ta “kupovina” više nema ni ekonomsku ni društvenu težinu, već se obavlja samo “običaja radi”.

Bračna politika u prvim decenijama 19. veka bila je jedan od važnih instrumenata u nastojanju nove srpske države da uspostavi red u društvu. Iako rezultati te politike nisu bili ni brzi ni potpuni, upravo se u toj upornoj borbi između propisa i običaja ogleda početak dugotrajnog procesa društvene modernizacije.