Kako Kina pustinju pretvara u šumu

Veliki kineski zid modernog doba nije od cigle i kamena. On je zapravo zelen i predstavlja džinovski pojas drveća i žbunja oko pustinje Takla Makan na severozapadu zemlje.

Kako bi zaustavila širenje pustinja, Kina je u poslednjih pet decenija „opasala” Takla Makan i Gobi sa više od 66 milijardi stabala, a u planu je da se do 2050. godine prostori obogate sa dodatnih 34 milijarde sadnica, piše Klima 101.

Već sada, zeleni pojas u Kini predstavlja najveći šumski sistem na svetu posađen ljudskom rukom i jedan od najozbiljnijih eko-inženjerskih poduhvata.

Iako su pojedinci bili skeptični prema ovom kineskom megaprojektu pod nazivom Veliki zeleni zid, novo istraživanje objavljeno u časopisu PNAS pokazuje: šumski prsten oko pustinje ne samo da zaustavlja pesak, već aktivno „usisava” ugljen-dioksid iz atmosfere.
To znači da Veliki zeleni zid ima kako lokalni, tako i globalni značaj za klimu.

„Prvi put smo otkrili da intervencija pod vođstvom ljudi može efikasno da poveća skladištenje ugljenika čak i u najekstremnijim sušnim predelima”, izjavio je koautor studije Jak Jang, profesor na Institutu za tehnologiju u Kaliforniji i viši naučni saradnik u Nasinoj laboratoriji za mlazni pogon, u imejlu za LiveScience.

Prema njegovim rečima, ovi nalazi pokazuju potencijal za transformaciju pustinje u „ponor” ugljenika i suzbijanje procesa dezertifikacije.

Foto: Screenshot/YouTube/Solar Paths

Od „mesta bez povratka” do zelene oaze

Pustinja Takla Makan, smeštena u regiji Sinđang, jedno je od najsušnijih predela na planeti. Zbog svojih opasnih, pokretnih peščanih dina, ekstremnih temperatura i reputacije, poznata je i pod zlokobnim imenima „more smrti” i „mesto bez povratka”.

Tokom masovne urbanizacije i širenja poljoprivrede u Kini sredinom prošlog veka, pustinja se intenzivno širila.

Kako bi sprečila da pesak proguta poljoprivredno zemljište i smanjila jačinu peščanih oluja koje stižu čak do Pekinga, Kina od 1978. godine sprovodi kampanju pošumljavanja.

Do 2024, završen je 3.046 kilometara dug zeleni pojas oko pustinje Takla Makan, a šumski pokrivač porastao je sa nekadašnjih 10 odsto na više od jedne četvrtine danas.

Ali projekat se ne zaustavlja na tome, već se nastavlja do sredine veka sadnjom novog drveća i žbunja.

Po njegovom završetku, procenjuje se da će Veliki zeleni zid kreirati oko 356.000 kvadratnih kilometara šume. U pitanju je četiri puta veća površina od površine Srbije: zamislite nepregledna šumska prostranstva od Subotice do Šar planine – i tako ne jednom, ne dvaput, ne triput, nego čak četiri puta.

Kakvi su dosadašnji rezultati?

Foto: Screenshot/YouTube/Solar Paths

Ranije studije potvrdile su značaj Velikog zelenog zida u Kini za njegovu primarnu namenu, odnosno za stabilizaciju peska i slabljenje peščanih oluja.

Tim naučnika iz Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i Kine rasvetlio je i dodatne koristi: zahvaljujući pošumljavanju oboda pustinje, područje Takla Makana postalo je skladište ugljenika. To znači da nove zelene oaze sada upijaju više ugljenika nego što sama pustinja i njena okolina oslobađaju.

Za potrebe ovog istraživanja, autori su analizirali satelitske podatke iz pustinje Takla Makan, prateći dva glavna pokazatelja uspešnog pošumljavanja. To su pad atmosferskog ugljen-dioksida i porast tzv. „fluorescencije izazvane suncem” – svetlosti koja se emituje tokom fotosinteze, a koja precizno pokazuje koliko buja biljni svet u Takla Makanu.

Rezultati su pokazali da je pojačana fotosinteza efektivno pretvorila pustinju u ponor ugljenika.

Između 2004. i 2017. godine, pustinja Takla Makan je apsorbovala oko 8,3 miliona tona ugljen-dioksida godišnje, dok je emitovala svega 6,7 miliona tona, praktično „usisavajući” ogromne količine gasova sa efektom staklene bašte iz atmosfere.

Drugim rečima, zahvaljujući ozelenjavanju, pustinja Takla Makan svake godine neto uskladišti oko 1,6 miliona tona ugljen-dioksida. To je količina približna ukupnim godišnjim emisijama država poput Malte, ili gotovo polovina onoga što u atmosferu ispusti Crna Gora.

„Ovo nisu prašume poput onih u Amazoniji ili Kongu”, naglasio je King-Fai Li, fizičar sa Univerziteta Kalifornija u Riversajdu. „Neki od ovih pošumljenih delova su zapravo samo obične, niske šikare, slične onom žilavom žbunju koje se viđa na jugu Kalifornije. Ali sama činjenica da te biljke uopšte uspevaju da ‘usisavaju’ ugljen-dioksid, i to rade bez prestanka, jeste velika stvar koju možemo jasno da izmerimo i potvrdimo čak i iz svemira.”
Rezultati potvrđuju da pošumljavanje može donekle ublažiti količinu ugljenika u atmosferi. Međutim, ti pomaci su skromni.

Kako je saopšteno, čak i kada bi se ceo Takla Makan – koji je otprilike veličine Nemačke – potpuno pošumio, to bi neutralisalo tek oko 10 odsto godišnje emisije Kanade, odnosno oko 60 miliona tona ugljen-dioksida. Poređenja radi, ukupne godišnje svetske emisije dostižu oko 40 milijardi tona.

Ipak, to ne znači da je trud uzaludan.

„Nećemo rešiti klimatsku krizu samo sadnjom drveća u pustinjama”, zaključio je Li. „Ali razumevanje gde i koliko ugljen-dioksida može biti povučeno iz atmosfere je ključno. Ovo je samo jedan deo slagalice.”

Naučna zajednica ostaje saglasna: ovakvi projekti su dragoceni za lokalnu otpornost i ekosisteme, ali primarni fokus globalne borbe mora ostati na napuštanju fosilnih goriva.