Kafka – nekoliko ključnih reči

NEUKORENJENOST

“Bez predaka, bez braka, bez potomaka, sa pomamnom žudnjom za precima, brakom i potomstvom” – zapisao je Kafka u Dnevniku 21. januara 1922, dve godine pre smrti, već ophrvan bolešću i sluteći da mu je blizu kraj te da se ništa iz navedenog turobnog dnevničkog zapisa neće promeniti. U privatnom životu bilo je doslovno tako kako je napisano: bez potomaka, ali i bez pravih predaka, budući da je pisac u odnosu na oca, majku i sestre bio izuzetak u svakom smislu, osećajući se među njima “više stran nego bilo koji stranac […] podoban samo kao posmatrač” (avgust 1913), shvatajući sebe “kao zlu kob porodice” (decembar 1914).

foto: wikipedia

Na isti način mogla bi se opisati i Kafkina književna sudbina: bez predaka, bez potomaka. Čitao je i veoma uvažavao Dostojevskog, Flobera, Klajsta, Dikensa, Strindberga, Kjerkegora, Ničea, i poneki trag iz opusa tih autora može se naći i u Kafkinim delima: na primer, opsednutost krivicom i kaznom Dostojevskog, Dikensova zastrašujuća i teskobna atmosfera sudova, Floberovo načelo nepristrasnosti. Ali ne postoje autori na koje se direktno nadovezao i koji su na njega sudbonosno uticali. U tom smislu, Borhes je, kao Kafkin veliki poštovalac, u specifičnom eliotovskom duhu načinio neobičnu listu njegovih literarnih prethodnika među kojima su Zenon, Han Ju, Kjerkegor, Brauning, Leon Bloa, lord Danseni. Naime, navedeni su njihovi tekstovi koji u sebi sadrže neke od prepoznatljivih odlika Kafkinog dela, a koje se, međutim, nikada ne bi ispostavile da to delo nekim slučajem nije napisano ili da je, prema piščevom planu, bilo uništeno. To shvatanje podrazumeva izvestan obrnut pravac: od Kafke unazad prema antici, gde nije reč o direktnim uplivima, već o tome kako njegovo stvaralaštvo menja naše razumevanje i onih pisaca koji su mu prethodili a čije delo on čak nije ni morao poznavati. Slično je i sa Kafkinim uticajem na buduće stvaraoce. Nešto kafkijansko može se naći kod Kamija, Orvela, Hakslija, Bredberija: njihova dela bi se verovatno čitala drugačije da im nisu prethodila Kafkina, ali ovaj pisac nema pravih nastavljača iako se ostvarila tvrdnja Maksa Broda da će XX vek biti vek Franca Kafke.

ISKLJUČENOST

Isključenost i nepripadanje su važna, gotovo sudbinska obeležja Kafkinog života i stvaralaštva od samog rođenja do prerane smrti. Tome je doprinela mnogostrukost piščevog nacionalnog i profesionalnog identiteta, budući da je istovremeno bio Čeh, Nemac i Jevrejin, a takođe se paralelno bavio književnim i pravničkim poslom, doduše sa stalnom bolnom svešću o tome u kojoj meri činovnik ugrožava pisca.

Rođen je u praškoj jevrejskoj porodici, dakle, u sredini koja je predstavljala manjinu. On je dobro znao češki, ali njegov maternji jezik bio je nemački, koji je u to vreme u Pragu bio manjinski. Tu Kafkinu situaciju najpreciznije opisuje naš Ivo Andrić koji je i sam imao da se opredeljuje kom jeziku i narodu pripada: “Kafka je za jezik rekao da je to ‘zvučna domovina’. To je za mene najlepša reč koju sam čuo. On siromah nije imao domovinu i nije imao svog jezika”. (Pisac govori svojim delom). Smatrajući da je bog “jedino lično dokučiv”, i u religiji je bio ambivalentan: ni vernik ni ateista. Godine 1914. u dnevniku je zapisao: “Čega ja imam zajedničkog sa Jevrejima? Jedva imam nečeg zajedničkog sa samim sobom”. Zbog svoje prirode (sam je sebe opisao kao “zatvorenog, ćutljivog, nedruževnog”), ali i zbog redovnih činovničkih obaveza, nije bio intenzivno integrisan u tadašnji književni život, niti se družio sa izdavačima i uticajnim ljudima iz kulturno-umetničke sfere. “Moram mnogo biti sam. Što sam postigao, samo je uspeh samovanja” (jul 1912).

ZAGONETNOST

Groteskni spoj užasnog i trivijalnog tipičan je za Kafku i njegov glavni spisateljski “trik”. Naime, u okvirima svakodnevnog malograđanskog života dešava se nešto ekstremno neobično, čak fantastično i za pojedinca zastrašujuće, ali se prihvata bez velikog iznenađenja, kao prirodno i pristupačno dotadašnjem iskustvu. Na primer, u sasvim prosečnom domaćem ambijentu, u samom “srcu banalnosti” – dete ulazi kroz zid sobe, čovek se pretvara u bubu, mrtvac za koga se kaže da je “u neku ruku živ” koegzistira sa živima – ali, užas ne zapanjuje. Umesto uživljavanja i psihološkog pristupa, umesto individualizacije i razvitka likova s obzirom na iskušenja proistekla iz sticaja neočekivanih pojava i događaja, dešava se izvestan početni kratak mentalni šok, ali sve se razvija bez istinske motivacije, bez jasne veze između uzroka i posledice i bez mogućnosti da se sopstvenom voljom i mišlju pronikne u tajanstveni splet novih okolnosti.

Posle kratkotrajnog zazora, likovi zdravo za gotovo prihvataju situaciju u kojoj su se našli, ma koliko ona bila nelogična, bizarna ili čak morbidna, grozna i opasna po život. Akteri se ne pitaju – otkud sad ovo? ili – kako je ovo uopšte moguće? – pri čemu ne postoji ni pripovedačka instanca koja bi postavila pitanje umesto njih i eventualno dala odgovor. Tako ta pitanja zaokupljaju samo čitaoca, koji se i sâm polako navikava da je zagonetnost osnovno obeležje Kafkine proze, i to zagonetnost koja se niti upadljivo povećava niti smanjuje, nego ostaje u istom intenzitetu, a paradoks je što upravo to svojstvo stvara napetost u specifičnoj zamrznutoj atmosferi u kojoj se ništa konačno ne razrešava.

KAFKIJANSKO

U najčešćim tumačenjima, a i u svakodnevnom govoru, pojam “kafkijansko” podrazumeva sumornu i beznadežnu atmosferu činovničko-administrativnog aparata: sudova, čekaonica, kancelarija; a takođe i beskonačne, nejasne parnice i procese u kojima se teško snalazimo. Međutim, ove odrednice same po sebi nisu dovoljne, jer one na primer podjednako verno opisuju sablasnu atmosferu u kojoj Dikensovi junaci, sa krivicom i bez nje, tumaraju po londonskim sudovima gubeći nadu da će se njihovi procesi ikada završiti.

Po čemu je onda “kafkijansko” specifično? Po čemu se razlikuje od “dikensijanskog” ili “orvelijanskog”? Možda u najvećoj meri po karakterističnoj reakciji onih koji su podvrgnuti birokratskom tretmanu, tretmanu koji je, kako delo odmiče, sve manje birokratski jer se premešta na jedan viši i apstraktniji – psihološki, etički, antropološki nivo. Na primer, Jozef K. nije samo zabrinut za svoj “slučaj” čije razrešenje se ni ne nazire. Ključno je što on do kraja ne razume šta ga je zadesilo nasumično pokušavajući da savlada besmislene prepreke koje iskrsavaju, da prodre do istine koja objašnjava njegov položaj, to jest da otkrije u čemu je njegova krivica – ali to se ispostavlja kao uzaludno nastojanje. Na kraju on strada ne došavši do tog saznanja, a u istom neznanju ostaju i čitaoci jer ni njima nije dat širi vidokrug ili bar nagoveštaj.

Dakle, suština kafkijanskog nije u tome što je pojedinac u vlasti nekog nemilosrdnog sistema, nego u tome što mu se ne dozvoljava da razazna ni funkcionisanje tog sistema, ni sopstveno mesto u njemu, niti pak čime ga je narušio, to jest u čemu se sastoji njegova odgovornost i postoji li uopšte ikakva mogućnost iskupljenja.

TRAGIZAM

Proces se završava egzekucijom, ali se ipak postavlja pitanje da li je reč o tragediji. Nužnost stradanja glavnog junaka imala bi tragične dimenzije da je prouzrokovana nekakvim spoljašnjim okolnostima koje su za junaka nesavladive, ali bar koliko toliko razumljive, ili još ubedljivije – ukoliko je stradanje posledica prekoračenja sopstvenih granica ili unutrašnjeg sukoba različitih vrednosti, ili naprosto – ishod pogrešne odluke ili loše procene. Ničega od nabrojanog nema u Kafkinim romanima. Pogibelj glavnog junaka naslućuje se od samog početka, ali ne proističe iz njegovog karaktera niti iz sticaja nesrećnih okolnosti, već iz apsurdnog potčinjavanja nerazumljivoj ali neumoljivoj sili koja živog čoveka pretvara u mehaničku napravu, a onda je “navija” po sopstvenoj neprozirnoj volji. Pri tome, potčinjavanje se ne postiže terorom već neekspliciranom optužbom kojom je žrtvi nametnuta neodređena kobna krivica. Povrh svega, sadržaj optužbe ostaje nedokučiv do samog kraja jer je glavni princip “radnje” – beskonačno odlaganje, zahvaljujući čemu dolazi do pervertovane situacije u kojoj optuženi žudi da se pronađe njegova krivica, pa i sam nastoji da tome doprinese preispitujući ceo svoj dotadašnji život “sve do poslednje sitnice”.

Ali, niti se otkriva u čemu je krivica, niti se pojavljuje vrhovni presuditelj, već se sve dešava na drugorazrednom prizemnom planu, gde “igru” vode posrednici, nižerangirani bezlični izvršitelji čije su glavne odlike nepopustljivost i ravnodušnost kojima pacifikuju optuženog, čine ga poslušnim i odvajaju od sveta i života. Ta usamljenost, međutim, nije izdvojenost klasičnog heroja koji se samopotvrđuje u okviru nekog čvrstog moralnog kodeksa, jer takvog kodeksa u ovom slučaju ni nema. Junaku (ali i čitaocu) tako je uskraćena i veličanstvenost tragedije i uteha komedije.

TUMAČENJA

Nesagledivo mnoštvo različitih tumačenja Kafkinog dela proisteklo je iz same prirode njegovog stvaralaštva, ali i iz nekih spoljašnjih razloga. Već na samom početku postojao je jedan objektivan faktor – činjenica da su njegovi romani ostali nedovršeni, da je piščeva volja bila da svi rukopisi budu spaljeni, da je Maks Brod taj nalog izneverio, a onda prilikom objavljivanja bio prinuđen da neka poglavlja složi po sopstvenom nahođenju. Pri svemu tome, on je bio i prvi interpretator Kafkinog dela, analizirajući ga prevashodno u religioznom ključu, čime je podstakao naredne tumače ne samo da to gledište opovrgavaju već takođe i da projektuju “pravilan” raspored poglavlja, pa samim tim i završetke romana, što je onda zahtevalo nove pristupe i proizvodilo drugačije zaključke.

Drugi spoljni podsticaj došao je iz Kafkinih vanliterarnih tekstova – dnevnika i pisama (posebno onih upućenih ocu, verenici Felice Bauer i Mileni Jesenskoj) usmerivši analize prema biografskom i psihoanalitičkom metodu, zapravo prema detaljnom seciranju piščevog frustrirajućeg odnosa pre svega sa ocem a onda i sa porodicom u celini, kao i pretresanju njegovih veoma komplikovanih ljubavnih (a)seksualnih veza, koje su, po svemu sudeći, bile življe u korespondenciji nego u stvarnosti.

Osim pomenutih, s vremenom se pojavilo više različitih, uglavnom vanknjiževnih interpretacija Kafkinog dela kao što su: egzistencijalističko tumačenje koje u fokus stavlja filozofski aspekt sa pojmom apsurda u središtu pažnje; sociološko-istorijsko shvatanje koje Kafkine romane svodi na ubedljiv i slikovit opis zastrašujućeg birokratkog aparata austrougarske monarhije; zatim marksističko obrazloženje da se ovaj autor u svom delu prevashodno obračunava sa surovim zakonima kapitalističkog društvenog uređenja i otuđenjem čoveka koje taj sistem proizvodi; ili pak judaističko viđenje koje akcenat stavlja na kompleks krivice dovodeći ga u vezu sa piščevim jevrejskim poreklom, kao i mnoga druga. Stotine stranica je napisano da se dokaže Kafkino gotovo proročko predviđanje totalitarnih režima, dehumanizacije čoveka i potpune kontrole pojedinaca od strane gvozdenog državnog mehanizma koji funkcioniše kao bezizlazni lavirint represije, pa je nedavno čak povučena paralela između priče U kažnjeničkoj koloniji i zatvora Gvantanamo, poznatog po naročitim tehnikama mučenja zatvorenika.

Sa druge strane, posebnu biblioteku čine knjige napisane da bi se demantovala sva navedena tumačenja i ukazalo na pesničku autonomiju Kafkinog dela.

KAFKIN SVET

Nije ni realističan, ni fantastičan, ni bajkovit, ni mitski, ni karikaturalan, ni distopijski, a opet je sve to na način nepoznat do njega i posle njega u istoriji književnosti. Za Kafkino delo je već rečeno da je parabola bez ključa, a tom tvrđenju bi se moglo dodati još sličnih kvalifikacija: naturalizam bez objektivnosti, radnja bez događaja, lavirint bez izlaza, bajka bez jasno odeljenog dobra od zla, tragedija bez katarze, moralizam bez pouke, alegorija bez metafora, fantastika bez čuda, konačno – izrazita modernost bez eksperimenta ni u jeziku (koji je jasan i razumljiv), ni u postupku (koji je sasvim konvencionalan), ni u hronologiji (koja prati prirodan vremenski sled). Kafkin svet je opisivan kao košmarna fantazmagorija, san u kojem nikako da se desi ono što treba da se desi, a takođe i kao slika piščeve neuroze proistekle iz doživljaja sebe u svetu.

Činjenica da svaka nova generacija doživljava (često neodređenu, ali uvek potpunu) fascinaciju Kafkinim delom možda se može objasniti time što mnogi čitaoci u njegovim pričama i romanima prepoznaju svoj sopstveni, kako privatni tako i društveni svet, dakle, život nas običnih ljudi, samo iz zaoštrene vizure.