Jergovićev orah i minđuše Slavenke Drakulić

U sarajevskoj ulici Sepetarevac, u kojoj je živeo pisac Miljenko Jergović, postojala je avlija i u njoj iza žutog zida – orah. Pružao je grane ka ulici, a otpali plodovi bi krckali pod točkovima kola. Tog prvog ratnog leta 1992. rodio je kao nikad. Jedan orah je pao ispred mladog Jergovića i narednih desetak godina nosio ga je sa sobom premeštajući ga iz džepa u džep.

“U trenucima nervoze i nesigurnosti prstima bih po džepu prebirao orah. Njegova kora formom me je podsjećala na ljudsku lubanju. Orahova jezgra ima oblik ljudskog mozga, koji se pravilno ogleda u još jednom ljudskom mozgu. Dok sam u gradu pod opsadom dodirivao orah, osjećao sam se zaštićenim. Čuvao sam glavu pod prstima. Poslije sam, otišavši iz Sarajeva, pa u drugim gradovima po kojima sam se devedesetih kretao, nastavio nositi sa sobom taj orah. Ponekad bih ga, tokom razgovora, nesvjesno vadio iz džepa. Njegova kora uglačala se pod jagodicama mojih prstiju”, kaže Jergović.

Jezgro se u međuvremenu osušilo, stablo oraha je posečeno za ogrev još prve ratne zime, a umrla je i vlasnica avlije. Ova priča i plod oraha našli su se u beogradskom Muzeju devedesetih, na izložbi Devedesete, lično. Četrdesetak umetnika, novinara i aktivista doniralo je po jedan predmet koji ih vezuje za tu strašnu i turbulentnu deceniju, uz sećanja koja predmet prate.

Između ostalog, izloženi su: crtež kanistra Semezdina Mehmedinovića i sećanje na dva ratna kanistra koja su se po vetru sudarala na njegovom balkonu, a služila su za vodu po koju se trčalo kroz snajpersku paljbu; čuvena stranica Feral Tribuna sa fotografijom Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana golih, u zagrljaju, i sećanja Borisa Dežulovića i Viktora Ivančića kako je slika nastala; malo “maršal” pojačalo umetnika Uroša Đurića i priča o tome kako ga je kupio iako nije imao gitaru, pa je onda kupio i gitaru i priručnik da nauči da svira, ali dotle se već sve raspalo.

foto: muzej devedesetih

Tu je i poster za film Slatko od snova i sećanje reditelja i pisca Srđana Dragojevića na to kako je sa Zoranom Cvijanovićem donosio pelene iz Mađarske i kako je nevoljno popravio scenario za film koji je trebalo da stvori novi imidž pevačici Dragani Mirković. Zbog filma ga i danas zavitlavaju, ali je njegova porodica s 20.000 maraka živela do ukidanja sankcija. Izložen je i crveni kačket novinarke Antonele Riha i priča kako joj je devedesetih Radio B92 bio “sigurna kuća”, pa kutija cigareta “57” slovenačkog sociologa Mitje Velikonje, ratni recepti rediteljke Mile Turajlić, “srećni džemper” fotografa Milomira Kovačevića Strašnog, sećanje na koncert U2 u Budimpešti 1993. i majica reditelja Borisa Liješevića u kojoj je mesečario ulicama posle svirke. Mogu se videti i crteži Alana Forda muzičara i pisca Marka Šelića Marčela iz vremena kad je sam crtao stripove, dok su mame od sušenog povrća same pravile vegetu, a tate bile ili na frontu ili u švercu. Ivan Ergić, fudbaler i pisac, priložio je “panini” sličice, pisac i novinar Veton Suroi primerak Marksovog Kapitala zbog kog je bio sumnjiv oficirima KOS-a u vojsci, a spisateljica i antropološkinja Svetlana Slapšak igračku medvedića, kupljenog u Torontu 1997, koji ju je naučio “da nikad sebe ne sme uzimati suviše ozbiljno”. Istoričar i pisac Dragan Markovina privremeno se odrekao omota kasete Azrinih Filigranskih pločnika, za kojima je čeznuo kad su ostale u ratnom Mostaru, pisac Vladimir Arsenijević piratskog izdanja Prodigy, kupljenog na čuvenim tezgama ispred beogradskog SKC-a, a spisateljica Rumena Bužarovska kasetofona na kom su ona i drugarica kao tinejdžerke snimale svoje varijante popularnih seksi priča.

foto: muzej devedesetih

Filozof Srećko Horvat podelio je porodičnu fotografiju s “mercedesom” i oproštajno pismo ocu, preminulom ove godine, reditelj Milče Mančevski “storibordove” za svoj prvenac Pre kiše, pevač Zoran Predin uramljenu sliku i sećanje na vreme kad se razišao Lačni Franz i on počeo da svira džipsi sving sa vibrafonistom Boškom Petrovićem, a pevačica Ana Đurić Konstrakta priču, pokidanu plastičnu čašu sa logom JAT-a i legitimaciju kojom se potvrđuje da je dete Božane Ignjatović, zaposlene u domaćoj avio-kompaniji.

Reditelji Rajko Grlić i Goran Marković, uz sliku nagrade “Lingus Dušana Vukotića” sučelili su svoje verzije o tome kako su, kao praški studenti, snimili eksperimentalni film V. L. Kulešov, posvećen autoru prvog udžbenika filmske režije, i za njega na alternativnom filmskom festivalu u Zagrebu GEFF, posvećenom seksu, 1969. dobili nagradu u obliku falusa. Pošto su živeli u različitim gradovima, predavali su nagradu na čuvanje jedan drugome na po godinu dana, čak i kada se Grlić početkom devedesetih odselio u Ameriku.

Ivan Čolović je podelio knjigu Grobnica za Miroslava Milenkovića, kao uspomenu na njegovu prvu antiratnu akciju posvećenu Milenkoviću, rezervisti JNA koji se ubio jer nije hteo da učestvuje u borbama za Vukovar.

Pisac Srđan Valjarević priložio je kaiš kojim je zamenio jedan iz doba JNA, kupljen na vojnom otpadu u vreme kada je Jugoslavija, samo da se nije raspala, mogla da postane prvak sveta u fudbalu. Umesto toga, piše Valjarević, “oko 130 hiljada ljudi je pobijeno ili nestalo, dok je samo u Bosni oko 105 hiljada ubijeno, sve ukupno raseljenih i izbeglih je oko 4 miliona, dok je tačan broj silovanih žena nepoznat, vodi se da je između 20 i 50 hiljada…”

Nedavno preminula spisateljica Slavenka Drakulić je, osim fotografije s venčanja i minđuša u obliku veštica na metli, ostavila i sećanje na vreme kada je rat u Hrvatskoj bio pri kraju i nova država već međunarodno priznata, ali je lov na “veštice iz Rija”, kao oblik rata protiv “unutrašnjeg neprijatelja” divljao. Na meti se našlo pet novinarki i književnica: ona, Dubravka Ugrešić, Vesna Kesić, Rada Iveković i Jelena Lovrić. Taj isti rat koji ih je obeležio kao “izdajice”, doveo je u zemlju i mnoštvo stranaca, diplomata, posmatrača, novinara. “Jedan od njih bio je i švedski novinar Richard Swartz. Moje je ime bilo na listi kolega s kojima je trebao razgovarati. Bilo je toplo proljetno popodne kad smo sjeli u kafić na tada već preimenovanom Trgu Bana Jelačića. Uz čašu bijelog vina razgovor o ratu i oko rata nekako je brzo promicao. Spustio se sumrak, zahladilo je pa smo se preselili u ‘Gradsku kavanu’. Sada smo već govorili o sebi. Nismo prestali ni kad je pala noć. Niti sutradan, niti ikada više”, napisala je Slavenka Drakulić. Tri meseca kasnije venčali su se u Istri i ostali zajedno do njene smrti.

foto: muzej devedesetih

Novinar Boro Kontić priložio je za izložbu dva “lego” viteza iz kasne jeseni 1992, kada je njegov sin Slaven pisao pismo Deda Mrazu iz Sarajeva pod opsadom. Novinar je baš zaradio honorar kojim je mogao da mu kupi željeni komplet, a poklon je naručen preko šefa stranog TV pula Pijera Pejrota, kad se bude vraćao s božićnih praznika. Igračke su stigle u zarobljeni grad 31. decembra 1992. i sletele na, inače zatvoren aerodrom, zahvaljujući specijalnom letu generalnog sekretara UN Butrosa Galija. “Vraćam se doma izbjegavajući dionice pokrivene snajperom. Ovaj put oprezniji nego inače. Prtim ogromnu dragocjenu kutiju. Sat i po do stana! U stanu, kad Slaven zaspi, Alma i ja pod svjetlošću svijeće pravimo novogodišnju scenu. Nikada neću zaboraviti dječije oči koje se šire kad ujutro pod novogodišnjim drvcetom ugledaju paket. Približava mu se oprezno i šapuće: ‘Dobio je moje pismo… dobio je…’ Od složene (664 dijela) strukture LEGO zamka, koji je najstrašnije ratne zime nikao na našem bosanskom ćilimu, danas kao relikviju čuvamo ova dva viteza. Od stvarnosti grada pod opsadom znali su zaštititi ne samo Slavena nego i njegove roditelje”, napisao je Kontić.

Karikaturista Dušan Petričić priložio je karikature iz Toronto Stara, iz decenije kada je leteo iz Kanade u Beograd i obrnuto. U jednom trenutku kao svoju kuću doživljavao je samo avion iznad okeana. Putne karte nije sačuvao, baš kao ni “grundig” auto-radio, preko kog je 5. oktobra 2000. pratio prenos događaja u Beogradu na jednom parkingu.

Tekst nedavno preminulog Predraga Koraksića Coraksa priređen je iz delova intervjua koji je objavila Tijana Janković 2021. godine na portalu Looker Weekly i on prati izložene karikature. U njemu objašnjava kako je s dolaskom Miloševića na vlast ostao bez posla i zaposlio se u “Vremenu”. “Ja sam prosto eksplodirao i morao sam to na neki način da pokažem. Počeo sam besomučno da radim karikature na te teme, da to žigošem. Posle su se pojavili i svi oni novi, koji su mi dali šlagvort da pravim karikature. Otkako se pojavio Milošević, možda sam bio jedini u ovom okruženju, Srbija, Hrvatska… koji je na taj način reagovao. Tako da sam ja odmah postao izopštenik”, ispričao je Coraks.

Preživeo je tako što su svih 11 godina njegove karikature objavljivali svetski listovi, dok su originale na velikim formatima otkupljivale diplomate.

Dejan Ubović, direktor Muzeja devedesetih, priča da “od kada smo otvorili Muzej devedesetih juna prošle godine, i kako smo i tamo pokušali da ispričamo priču o devedesetima kroz lična sećanja, stalno se provlačila ideja da pitamo različite ljude iz različitih krajeva bivše Jugoslavije da nam ustupe po jedan predmet koji im je na neki način obeležio period devedesetih, promenio život ili budio nadu u tim turbulentnim godinama, i priču koja ga prati. Želeli smo i, mada se to na prvi pogled često čini nemogućim, da bacimo neko pozitivno svetlo na tu deceniju i da kroz priče ljudi pokažemo da su pored svega lošeg, postojali i zračci sreće i nade. Većina je u vrlo kratkom roku imala ideju sa čime bi učestvovala na izložbi, neki već prilikom prvog razgovora. U svakom slučaju, u ovome ima dosta emotivnog i sa strane učesnika, a siguran sam i sa strane posetilaca”.

Za Dejana Ubovića devedesete su bile period formiranja, otkrivanja muzike i književnosti, beskrajnih izlazaka, snalaženja i preživljavanja, protivljenja i protesta…. Zaključuje: “I koliko god zvučalo suludo, neke stvari su danas u Srbiji gore nego tih ‘mračnih’ devedesetih”.

Izložba Devedesete lično biće otvorena u Muzeju devedesetih do 15. septembra.