Grčki pesnik Homer prvi put je pismeno pomenuo Amazonke u svom epu „Ilijada" o Trojanskom ratu
Njihov ugled kod starih Grka nije bio baš najbolji: Amazonke su važile za neustrašive ratnice koje su u bitku odlazile na konjima, sa lukom i strelom. Nosile su pantalone, tetovirale se i drogirale se na orgijama – tako se bar pričalo.
Ukratko: „Grci su bili apsolutno šokirani, jer su u staroj Grčkoj muškarci vodili glavnu reč“, kaže američka istoričarka Adrijen Mejor za DW. „Žene su držane u kući, tkale su i brinule o deci.“
Antički Grci su sebe zvali Helenima, a svoju zemlju Helada. Nisu imali jedinstvenu državu, već je njihova civilizacija bila podeljena na stotine nezavisnih gradova-država koje su se zvale polisi (najpoznatiji su bili Atina i Sparta). Povezivali su ih zajednički jezik, religija (olimpijski bogovi) i kultura. Jezgro civilizacije obuhvatalo je današnju Grčku, kao i zapadnu obalu današnje Turske, piše DW.
To društvo u kojem su žene bile ravnopravne bilo je teško zamislivo za to patrijarhalno uređenje. Zato su Amazonkama odmah pripisali i nekoliko svireposti: da porobljavaju muškarce, a mušku decu sakate ili čak ubijaju. Istovremeno, Grci su bili toliko fascinirani njima da su ih ovekovečili na statuama, zidnim slikama i vazama. Postojale su čak i lutke Amazonki za decu.
Grčki heroj je svoju hrabrost najbolje dokazivao ako bi pobedio moćnu kraljicu Amazonki. Poput Tezeja, kralja Atine, koji je navodno oteo njihovu predvodnicu Hipolitu i uzeo je za ženu – što je priča koju je pisac Vilijam Šekspir iskoristio 2000 godina kasnije u svojoj drami „San letnje noći“. Ili Ahilej, koji je navodno ubio Pentezileju u borbi. Međutim, zaljubio se u nju kada je umirućoj skinuo šlem sa glave i zažalio je zbog svog čina.
Postoji mnogo verzija ovih priča – ali ishod je, iz ugla muških pripovedača, uvek jasan: muškarci na kraju zadržavaju nadmoć.
Grčki pesnik Homer prvi put je pismeno pomenuo Amazonke u svom epu „Ilijada“ o Trojanskom ratu (oko 8. veka pre nove ere), a drugi su ga sledili. Dugo se sumnjalo da je mašta proradila kod antičkih pripovedača i da ratoborne žene zapravo pripadaju svetu legendi.
Međutim, zahvaljujući nedavnim spektakularnim arheološkim nalazima u Ukrajini, južnoj Rusiji, Kazahstanu i centralnoj Aziji, sada postoje dokazi da su u tom periodu i na mestima gde su Grci smeštali mitske Amazonke zaista postojale ratnice, kaže Mejor.
„Do sada je otkopano više od 300 grobova žena koje su sahranjene sa strelama, bojnim sekirama i mačevima, a neke i sa povredama iz borbi.“
Inspiracija za Amazonke bile su jahačice iz različitih skitskih plemena koja su živela oko Crnog mora i u stepama Evroazije, objašnjava Mejor. „Grci su upoznali skitske žene kada su tamo osnivali kolonije. Ovi nomadi su vodili relativno egalitaran način života, u kojem su žene imale i liderske uloge.“
Skiti su bili moćan savez nomadskih plemena staroiranskog porekla. Baš kao što danas razlikujemo različite slovenske narode koji dele iste korene, tako su i Skiti bili deo šire porodice drevnih naroda koji su govorili srodnim jezicima. Njihova teritorija (Skitija) protezala se od Dunava na zapadu, preko današnje Ukrajine i južne Rusije, pa sve do centralne Azije i Sibira.
Poreklo imena „Amazonka“ je, međutim, neizvesno. „Možda potiče od staropersijskog ‘ha-mazon’, što znači ratnica“, razmišlja Mejor. Druga mogućnost je da je izvedeno iz čerkeske reči „Amezane“, što znači „majka šume ili meseca“.
Istoričar po imenu Helanik (5. vek pre nove ere) pokušao je da ovoj reči nametne grčko značenje i preveo ju je kao „bez dojke“. Ova tvrdnja je podstakla široko rasprostranjenu zabludu da su Amazonke uklanjale desnu dojku jer im je smetala pri natezanju luka ili bacanju koplja.
Potpuna glupost, smatra Mejor: „Ova bizarna ideja kritikovana je još u antici, i nijedan antički umetnik nikada nije prikazao Amazonku sa jednom dojkom.“
Antički učenjaci su ipak nastavili da pletu priče o Amazonkama. Tako je kružila ideja da u svojoj isključivo ženskoj zajednici tolerišu samo žensku decu, dok dečake nakon rođenja napuštaju, sakate ili čak ubijaju.
Tu se nameće pitanje: kako su se razmnožavale ako su muškarci u njihovim redovima zaista bili nepoželjni?
Prema rečima Mejor, antički grčki istoričari poput Herodota i Strabona izveštavaju da su se grupe ratnica sastajale sa drugim plemenima u kojima je bilo muškaraca. „Imale bi seksualne odnose, a nakon toga bi se ponovo razilazile.“
U ovim zapisima, međutim, nema govora o ubistvima ili sakaćenju: „Kada bi ratnice dobile decu, zadržavale bi devojčice, a dečake slale nazad u očevo pleme“, kaže Mejor.
To ih je u očima modernih istraživača učinilo lošim majkama koje jednostavno daju svoje bebe. Zapravo, to je u antici bio široko rasprostranjen običaj među nomadskim narodima: kada bi sopstveni sin odrastao u drugom plemenu, to je osiguravalo dobre odnose u budućnosti.
Tek početkom 20. veka pojavila se tvrdnja da su Amazonke bile lezbejke. Ruska spisateljica Marina Cvetajeva izjavila je tada da su Amazonke u antici bile simbol lezbejske ljubavi, a tu ideju su prihvatili i drugi književnici i istoričari.
Mejor se ne slaže: „Grci nisu imali odbojnost prema homoseksualnosti, ali ne postoje antički izveštaji o tome da su Amazonke bile lezbejke. Da su verovali u to, to bi verovatno negde bilo pomenuto.“
Danas su pantalone sasvim prirodan deo svakodnevice. U staroj Grčkoj su se, međutim, nosile odore od velikih, pravougaonih komada tkanine koji su bili vešto drapirani i pričvršćeni iglama ili kaiševima.
Pronalazak ovih neobičnih „pantalona“ Grci su pripisivali trima različitim kraljicama ratnicama, navodi Mejor. Da li je to tačno, nije dokazano, ali „one su definitivno bile deo srži identiteta mitskih i stvarnih ratnica“, kaže ona. „Izuzetno praktična odeća za surov život na konju, u surovoj zemlji i klimi. Pantalone su bile apsolutno neophodne prilikom jahanja kako bi se izbeglo trenje.“
Na antičkim umetničkim delima Amazonke nose tunike i pantalone ili helanke od vune ili konoplje. Nisu samo modno bile ispred svog vremena, već su se i tetovirale:
„Iz skitskih grobova su, naravno, ekshumirana prirodno mumificirana tela muškaraca i žena koja su bila sahranjena u permafrostu i potiču iz vremena Herodota (5. vek pre nove ere). Njihova koža je ukrašena stvarnim i fantastičnim životinjama, uključujući jelene, konje, tigre i ptice grabljivice“, kaže Mejor. Za Grke je to bila još jedna odlika „necivilizovanih“ Amazonki, jer su tetovaže kod njih smatrane stigmom kojom su obeležavani samo zatvorenici ili robovi.
Da li su to bili Skiti ili Amazonke koji su se drogirali? U zapisima antičkog pesnika Herodota može se pročitati:
„Sede u krugu oko vatre i bacaju ovu opojnu biljku na žar. Dok ona gori, ljudi udišu dim i opijaju se, baš kao što se Grci opijaju vinom. U vatru bacaju sve više biljaka, postaju još opijeniji, pa plešu i glasno pevaju oko vatre.“
Ova biljka je, prema Mejor, verovatno bila kanabis. „Arheolozi su otkrili komplete za paljenje konoplje – male posude sa drvenim ugljem, neke od zlata, koje su sadržale izgorelo seme konoplje – kako u grobovima žena, tako i muškaraca.“
Snažnih i nezavisnih žena oduvek je bilo. Za Mejorovu, one u sebi nose „duh Amazonki“. „Ponekad ostaju u senci, a ponekad izlaze iz senke potlačenosti u svest javnosti“, kaže ova istoričarka.
U popularnoj kulturi ratnice su ovekovečene u filmovima i serijama kao što su „Igre gladi“ (Die Tribute von Panem) ili „Igra prestola“ (Game of Thrones). U stvarnom životu one se danas bore kao vojnici, navodi Mejor – između ostalog i u Ukrajini, „prvobitnoj domovini mitskih Amazonki“.
Dok su u istoriji Evrope i Azije Amazonke uglavnom ostale na granici mita i stvarnosti, na zapadu Afrike one su 250 godina bile realnost.
U nekadašnjoj moćnoj Kraljevini Dahomej (teritorija današnjeg Benina), od oko 1640. pa sve do 1894. godine, postojao je jedini istorijski dokumentovani, isključivo ženski vojni puk.
Sami Afrikanci su ove elitne ratnice zvali „Mino“ (naše majke) ili „Agodžie“. Bile su poznate po gvozdenoj disciplini, neustrašivosti i tome što su išle u prve borbene redove.
Kada su francuski kolonizatori krajem 19. veka prodrli na ovu teritoriju, pretrpeli su ogromne gubitke u sukobima sa tim ženskim pukom. Iz dubokog straha i strahopoštovanja, Francuzi su ih prozvali „Dahomejskim Amazonkama“.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Pre više od dvadeset godina obnovljeno je Pozorište na Terazijama. Rekonstrukcija Jugoslovenskog dramskog, Beogradskog dramskog, pozorišta “Pinokio”, kao i drugih ustanova kulture već je bila završena iako tada nije bilo više para nego danas
“Često idem na Baniju. Tamo je siromaštvo veliko i stvarno. Ulazim u svaku tu kuću ili prije kontejner – a ljudi i dalje žive u kontejnerima nakon potresa, što sve govori o politici – ulazim s poštovanjem za njihove priče, s ljubavlju. Nisam ja ništa bolja ili veća od njih. Nikad bila, niti ću biti”
Smatra se da niko kao Lorenco Matoti ne prenosi pisanu reč u strip. Možda zato što je crtež za njega bila gradnja nevidljivog
Mlađi možda i ne znaju čemu je to služilo, ali telefonske govornice i dalje viđaju po srpskim gradovima
Misteriozno drevno naselje otkriveno je na iznenađujuće velikoj visini u španskim Pirinejima, piše Science Focus
Kako se autolimar iz Nove Pazove našao u slučaju Milić, jednoj od najvećih afera u novijoj istoriji? Šta je za običnog naprednjaka deset hiljada evra, a šta za glavešine SNS-a? Ko su kederi i štuke u tom lancu ishrane
Svi koje ja poznajem kažu da ne znaju nikoga ko glasa za SNS. E pa ja od 23. maja znam, a imam i dokaz za to. Videla sam komšiju u Ćacilendu
U subotu je konstituisano političko telo koje će posmrtne ostatke Vučićevog režima da otpremi na đubrište istorije. Eto, to se dogodilo 23. maja
Si, Tramp, Putin i Dan srpske diplomatije
Nepodnošljiva lakoća šibicarenja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
