Interaktivan odnos sa Karlom Maldenom

foto: marija janković

Prošlog meseca u Muzeju “Zeppter” otvorena je 50. samostalna izložba vajara Zdravka Joksimovića. Osim što predstavlja impresivni jubilej, ovu izložbu neuobičajenom čini i njena tema, koja je iskazana u naslovu – Omaž Bori Iljoskom. Jer, ova izložba je spoj Joksimovićeve skulpture i slike Bore Iljoskog – vajar je likovnim sredstvima, bojama, formom i materijalima slikara koga poštuje stvorio svoje skulpture. Pogledajte skulpturu Elegantna i nasmejana – biće vam sve jasno.

Naravno da je neizbežno odmah ga pitati kako je uspeo da spoji dve fizički nespojive forme i zašto baš Bora Iljovski, iako je odgovor na prvi deo pitanja očekivan: “ne postoji tačan i precizan odgovor”, kao i priča da se “postupak uvek iznova prilagođava materijalu koji koristite. I da u procesu rada sve ponovite, rezultat će uvek biti drugačiji. Umetnost je živa stvar i sve se vrti oko toga kako da udahnete život u nešto što je do malopre bilo samo komad metala, gume, kože…”

Inače, uvek ga je fascinirao “put kojim je Bora prošao da bi na kraju došao do sopstvenog jezika. Bora je pažljivo pratio kako se ‘stvari’ odvijaju istražujući integralno sva slikarska izražajna sredstva, naročito liniju, boju, ritam i kompoziciju. To me podseća na selekciju semenja u nekom poljoprivrednom institutu koja preuzima samo ono najbolje. Čini mi se da je i Borina likovna laboratorija nepogrešivo radila svoj posao. Njegova partitura peva kao da je pisana da bi se mogla svirati. Čitanje Borinih slika je kao obilazak tesno skrojenog nepoznatog grada. Nikad ne znaš kakvo te iznenađenje vreba iza ugla. Ja volim taj džezirani urbanizam. Borina istrajnost je na kraju proizvela jedan od najoriginalniji rukopisa na savremenoj svetskoj sceni. Borin jezik je zaokružen i celovit. Na njemu se može reći sve. To su univerzalne vrednosti koje Boru svrstavaju, po mom mišljenju, u rang najboljih svetskih slikara koji su radili poslednjih decenija prošlog i deceniju i po ovog veka”.

Zdravko Joksimović priča da je većina radova na izložbi nastala tokom korone. “Pored pogleda u Borino dvorište, verovatno je taj koronarni period dodatni razlog koji objašnjava njihov hedonistički karakter.” Osim različitih materijala – drveta, gume, aluminijuma, bakra, akrila, izložena dela se oslanjaju i na crtež kojim Joksimović besprekorno vlada, jer “crtež je to kreativno polazište koje vas uvodi u problem”, kaže.

“I kada ne crtam, nesvesno, u svojoj glavi, uvek nešto skiciram. Menjam, prekrajam, oblikujem. To je navika koju radim automatski. Možete po sto puta krenuti ispočetka. Crtež može da predstavi vašu ideju o nekoj stvari, kao i da vas očas posla iznenadi i natera da odustanete od onoga u šta ste do maločas verovali. Crtež iziskuje crtačku budnost jer se stvari ponekad odvijaju suviše brzo. Crtanje je najekonomičniji početak. Ta praktična strana crteža vam štedi vreme, energiju i novac. Zar to nije dovoljno? A da ne govorimo o svim onim čudesnim lepotama koje se kriju u samom činu crtanja. Na neograničen broj načina se može ostaviti trag nekim sredstvom na nekoj podlozi. I to se u toku crtanja pred vašim očima događa. Zar to nije veličanstveno?”

Sa istim ushićenjem priča i o materijalima od kojih stvara skulpture, kaže da je oduvek voleo da petlja sa raznoraznim materijalima, priča da novi materijali koje je otkrio proteklih nekoliko godina “imaju zanimljivo obojenje, savitljivi su i dovoljno čvrsti, dobro se režu, šmirglaju i lepe, dobro primaju pigment, mogu da se oslikaju, nisu suviše teški i možete ih kupiti po nekoj prihvatljivoj ceni. Sve su to dobre karakteristike gledano sa pozicije jednog znatiželjnog vajara. Uz sve ovo, izgledaju savremeno. I kako onda da ih ne upotrebim?”

Iako uvek spreman na eksperimentisanje, Zdravko Joksimović je ostao veran i klasičnoj skulpturi. Autor je više spomenika i skulptura u javnom prostoru kod nas i u svetu. Spomenik Zoranu Đinđiću postavljen je u Prokuplju, u Beogradu su Isidora Sekulić i Karl Malden, a Đurađ Branković u Smederevu.

Ideju za spomenik Karlu Maldenu, koji je uklopljen u fasadu Jugoslovenske kinoteke kao da korača uz stepenice, preuzeo je, objašnjava, “sa plakata popularne serije Ulice San Franciska, na kome on i Majkl Daglas stoje na stepenicama tramvaja jureći za kriminalcima. Ja sam na prozor Kinoteke nisko zakačio stepenice slične tramvajskim kako bi prolaznici mogli da se pridruže Karlu Maldenu glumeći Majkla Daglasa. Ovakva postavka te popularne scene omogućava snimanje selfija. Koliko čujem, to prolaznici često i rade. Ako smem da kažem, spomenik podstiče publiku na jedan interaktivan odnos i to je ono što sam želeo da postignem. Naravno, u početku uvek postoji bojazan da li će se spomenik ‘primiti’ i integrisati sa mestom gde će se postaviti. Ta neizvesnost traje neko vreme. Tek sada, po reakciji običnih prolaznika, mogu da odahnem”.

Za izložbu Reanimacija umetnika posle 30 godina, koja je u Kući legata održana 2016. godine, dobio je “Politikinu” nagradu. Žiri je zapazio Joksimovićev humor, angažman, ironičnu refleksiju društvenih procesa.

foto: marija janković

“Angažovanost sama po sebi može da svedoči o vašem interesovanju za neki od gorućih socijalnih problema. To samo po sebi ništa ne znači osim da ste svesni da ti problemi postoje. I da imate svoj stav o tim problemima. I da saosećate sa njima. To spada u kontekstualni narativ koji skulptura uvozi spolja. Ali za realizaciju nekog rada to nije dovoljno. Moraju da postoje i neki formalni, likovni problemi koji vas privlače i stimulišu vašu kreativnost. Pronalaženje zadovoljavajućih formalnih rešenja može da bude veliki izazov, ali i ogromno zadovoljstvo.

Zbog svega toga, misli “da bi ozbiljni autori, pogotovo danas, morali da u svom radu pokažu da im je stalo do najviših estetskih standarda. Artikulisanje nekog savremenog vizuelnog rada, pogotovo ako on nosi etiketu angažovanosti, jeste osetljiva i složena stvar. Drugim rečima, jedan angažovani narativ morate ‘ukrotiti’ nekim novim likovnim rešenjem. Dakle, pored toga što neki angažovani radovi svedoče o svom vremenu, oni bi morali i sa estetske strane da donesu nešto novo. Istraživanje i proširivanje tradicionalne estetike u proširenom polju savremene skulptorske prakse je ono što me stimuliše i privlači”.

Godine 2017. počeo je seriju radova Lečenje umetnošću i još uvek se bavi tom temom. Lečenje – od čega? Zdravković odgovara pitanjem:

“Koje su ključne reči koje karakterišu savremeni svet? Pohlepa, licemerje i površnost. Znam da ništa novo neću otkriti ako kažem da je svet oduvek bio surov i nemilosrdan, ali ono što karakteriše naše vreme je bezgranično licemerje kojim se ovaj svet nastoji predstaviti boljim nego što jeste. Manipulativni mehanizmi su dovedeni do savršenstva. Ispostavilo se da je najefikasnija strategija opšte sluđivanje. Relativizacija svega je genijalna strategija. Manipulacija svim i svačim prožela je sve sfere javnog diskursa. Ne postoji ni jedna vest, istina ili činjenica koja se ne može opovrgnuti i dovesti u sumnju. Proizvoljnost, neutemeljenost, površnost i protivurečnost truju sve medije podjednako. Konstantno bombardovanje fejk informacijama razara i ono malo zdravog razuma koji pokušava nešto da razume.”

Da li umetnost u takvom svetu može nešto da promeni? Odgovara negativno. “Da ukaže na neki problem, da spase sopstvenu dušu, to da, ali da utiče na rešenje nekog problema, to je čista utopija. Moj odgovor na ovakav poredak stvari je serija radova Zdrava hrana izlagana u Galeriji ‘Iks vitamin’ 2019. godine. I niz drugih radova sam uradio kao komentar na stanje odsustva svesti koja ne vidi da je ovaj svet podlegao nemoralu i dekadenciji.”

Da li, po njegovom mišljenju, umetnost može da izleči od bolesti koje navodi? “Umetnost ima isceliteljsko dejstvo”, kaže Joksimović, “umetnost nam pomaže da ovaj svet, kao i nas same, bolje razumemo. Umetnost je spoznaja. Umetnost osvešćuje. Umetnost se bavi dešifrovanjem naših osećanja, prevazilaženjem strahova i pronalaženjem smisla. Zato je njena uloga tako dragocena. Nažalost, svest o tome pripada malom procentu ove naše dezorijentisane ljudske zajednice.”

Šta je sa mladima čija se umetnička ličnost formira u vreme koje opisuje, sa studentima čiji je redovni profesor na Fakulteta likovnih umetnosti?

“Mladi umetnici se stimulišu da što pre nabudže svoj CV i da popune ceo spisak referenci. Reference su danas zakon. (O tome šta mislim o referencama stoji u belešci koju ponekad pošaljem studentima samo kao znak predostrožnosti i upozorenja).” Objašnjenje za takvo ponašanje Joksimović vidi i u aktuelnom “odnosu između umetnika, istoričara, kuratora, selektora i kustosa. Koji više ne služe višim umetničkim ciljevima, već su podređeni menadžerskim strategijama koje i u umetnosti vide samo interes i zaradu”.

Dobar primer koji potkrepljuje rečeni stav je “Džef Kuns, prvi umetnik čiji je rad lansiran u svemir. Čemu služi ta vest osim u marketinške svrhe? Kada smo slali Devetu simfoniju u svemir, taj čin se mogao ‘prodati’ kao plemenit, da nečim najlepšim što je ljudski rod stvorio narušimo svemirsku tišinu. Ovo sa Kunsom je reklamni štos. Možda je opet hteo da ispuni neko davno obećanje Ćićolini, vrag će ga znati. Tu se priča o umetnosti završava”.