Huni i Avari su imali više milosti

“Nije reč o štali. Štalu je šteta srušiti. Sektaške objekte srušiti svuda!”, “Trebali su je minirati! 100 naših za jednog Švabu, da vas podsetim ako ste zaboravili!”, “Ne razumem, šta je tu sporno? A šta bi trebalo, kamen po kamen i da se pomolimo svaki put?”; “Samo ruši! Švabe su previše porušile i ubile da bi se njihovo poštovalo. Ovi moderni mladi internet analitičari i sveznalice neka jauču, samo to i znaju!”…

Video-snimak rušenja hrama nemačke Evangelističke crkve u Titelu na mom Instagram profilu za sedam dana pregledalo je 1.252.924 ljudi. Od preko 1.500 komentara, njih 50 odsto osuđuje rušenje kulturne baštine i crkve čija god da je, oko 25 odsto pronalazi opravdanje u tome što je objekat predstavljao opasnost po prolaznike, kao i u činjenici da je sam vlasnik crkve dao saglasnost za njeno rušenje. Oko 25 odsto njih odobrava rušenje jer je reč o “sektaškom objektu” i slično.

Kada vidimo ovo, ne treba da nas čudi što je od 118 dvoraca, koliko ih se našlo na popisu projekta “Dvorci Srbije, zaštita kulturne baštine” čak 80 odsto u lošem stanju, slično ili gore od ove crkve u Titelu. Mnogi od njih pripadali su i srpskim porodicama – Stratimirović, Dunđerski, Karađorđević, Obrenović, pa tu (valjda) otpada argument da “sve što je tuđe treba srušiti”.

Ne treba ni da čudi statistika da su tokom rata u BiH (1992–1995) na teritoriji pod kontrolom Vojske Republike Srpske srušene 534 džamije, a na teritoriji koju je kontrolisalo Hrvatsko vijeće odbrane 80 džamija. U knjizi Slobodana Mileusnića Duhovni genocid 1991–1995 piše da je u Bosni i Hercegovini porušeno 125 pravoslavnih crkava. U publikaciji Slobodana Praljka Srušene i oštećene katoličke crkve i objekti u Bosni i Hercegovini u ratu 1991–1995. nailazimo na sledeće podatke: broj potpuno porušenih župnih crkava je 65, a od tog broja 64 je porušila srpska vojska, a i muslimanske snage. Od 60 ostalih crkava koje su porušene, 53 su porušili Srbi, a sedam Muslimani. Srpske oružane snage su potpuno uništile i osam samostana.

Oni koji su na sve tri strane bogomolje rušili, minirali i palili u ratu imaju identični odnos prema baštini, svojoj i tuđoj, u miru 30 godina kasnije.

DVORCI SRBIJE

Pomenuti projekat “Dvorci Srbije” inicirao sam krajem 2020, a Ministarstvo kulture i informisanja sa tadašnjom ministarkom Majom Gojković na čelu imalo je razumevanja za tu ideju, pa je sa Ministarstvom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture osnovana Radna grupa pod tim nazivom kako bi se pristupilo rešavanju ovog problema. Radna grupa je prvo napravila listu od 118 zakonom zaštićenih dvoraca, letnjikovaca i dvorova na teritoriji Republike Srbije, klasifikovala ih po vrsti vlasništva: državno (Republika, AP Vojvodina, lokalne samouprave), privatno (manje od 10 odsto) i treća, najspornija kategorija – “u procesu restitucije”.

Projekat sam odneo tadašnjem ambasadoru Francuske u Beogradu Žan-Luju Falkoniju pošto sam smatrao da njegova država ima najveće iskustvo kada je reč o obnovi ali i održivom korišćenju dvoraca. Nekoliko meseci kasnije, kada je ministarka Maja Gojković otišla u službenu posetu tadašnjoj ministarki kulture Francuske Rozelin Bašlo Narkan, ona joj je rekla da je iz ambasade u Beogradu dobila zanimljiv projekat koji bi želela da podrži. Plan je bio da se pošalje grupa francuskih eksperata koji bi pregledali 30 dvoraca sa liste i dali predloge kako da se obnove i kasnije koriste. Takođe, ponudila je i pomoć Francuske u pronalaženju sredstava iz fondova EU za njihovo obnavljanje. Nakon nekoliko odlaganja zbog pandemije, eksperti su konačno došli, obišli neke od dvoraca, poslali izveštaj i svoje predloge, ali se na tome stalo.

U međuvremenu, 2022. godine organizovali smo i okrugli sto na temu “Dvorci Srbije” u Kulturnom centru Srbije u Parizu; u razgovoru koji sam moderirao učestvovale su ministarka Maja Gojković, princeza Jelisaveta Karađorđević i Jelena Medaković, direktorka Muzeja grada Beograda, u čijem se sastavu nalazi najstariji dvor u Beogradu – Konak kneginje Ljubice. Sa francuske strane prisustvovao je Frederik Miteran, bivši ministar kulture Francuske i nećak Fransoa Miterana. Frederik Miteran je objasnio kako Francuzi održavaju svoje dvorce naglašavajući da je srećna okolnost što su oni u proteklih 250 godina stalno bili u privatnom vlasništvu. Tokom brojnih promena državnih i društvenih uređenja, u vlasništvo nad dvorcima se nije diralo. Nije se menjao ni odnos francuske države prema čuvanju svoje kulturne baštine.

foto: robert čoban

PROPAST POČINJE POSLE 2000.

Kod nas su svi dvorci, dvorovi i letnjikovci posle Drugog svetskog rata nacionalizovani, tokom socijalizma većina je bila u solidnom stanju, u njima su bile škole, poljoprivredni kombinati ili zadruge a njihova propast počinje devedesetih, a naročito sa tranzicijom posle 2000.

Najslikovitiji je slučaj Dvorca Karačonji u Novom Miloševu, koji je 1857. sagradio vlastelin Laslo Karačonji. Na ulazu u selo nalazio se još jedan dvorac, još veći i lepši od ovoga, sagradio ga je Laslov brat. Dvorac je posle Drugog svetskog rata srušen, a meštani kažu da još uvek postoje podzemni lagumi koji su povezivali palate dva brata. Dvorac je pred kraj Prvog svetskog rata napušten od strane Laslovog praunuka Aladara Karačonjija. Krajem 1918, u toku raspada Autrougarske, u posed je upala rulja koja je opljačkala palatu i razvukla inventar. Naredne, 1919. u dvorac se useljava Mihail Rodzjanko, ruski emigrant i nekadašnji predsednik ruske Dume, koji je tu živeo do smrti 1924. Dvorac je 1938. prodat opštini Beodra koja ga je koristila kao osnovnu školu. Tokom Drugog svetskog rata, kada je Banat bio pod nemačkom okupacijom, u dvorcu je bila smeštena duševna bolnica. Nakon rata, u njemu su se nalazili dom za decu palih boraca, “dom za besprizornu žensku mladež” (šta god to tada značilo), a od 1960. Osnovna škola “Miloš Popov”, o čemu svedoče crteži dečijih motiva na zidu pored centralnog stepeništa. Godine 1980. po nečijoj sumanutoj ideji u dvorac se useljava hemijska industrija “Hinom” i tu ostaje do 2000. kada firma odlazi u stečaj. Još uvek se u balskim salama i trpezarijama palate Karačonjijevih nalaze cisterne sa kiselinama i drugim hemijskim supstancama, a naknadno su ugrađeni i teretni liftovi za robu. Palata kakva bi u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji pa čak i Mađarskoj, Rumuniji i Poljskoj privlačila na hiljade turista i zapošljavala lokalno stanovništvo – kod nas je služila kao fabrika.

U ranijim tekstovima za “Vreme” pisao sam o stanju dvoraca Kovač u Riđici, Bisingen u Vlajkovcu i Špicer u Beočinu, koje sam nedavno obišao. Nema (dobrih) vesti ni kada je reč o sudbini Fantasta, najpoznatijeg dvorca u Vojvodini. Naime, 1. marta 2021. MK Grupa objavila je da se povlači iz njega jer ne žele da ulažu u objekat za koji postoji zahtev Matice srpske da joj bude vraćen u procesu restitucije. Bogdan Dunđerski, vlasnik dvorca, pred Drugi svetski rat u oporuci je naveo da Fantast ostavlja Matici srpskoj, uz obavezu da u njemu osnuje poljoprivrednu akademiju. O tome šta se posle dešavalo pisao sam 2021. za “Vreme” u tekstu “Rekvijem za Fantast”. U međuvremenu, nema više ni obezbeđenja oko dvorca koje je MK Grupa u početku ostavila, stabla između dvorca i kapele u kojoj je sahranjen Bogdan Dunđerski su posečena, a konji u ergeli – poklani. Matica srpska je prvostepenom presudom pre nekoliko meseci dobila Fantast nazad, međutim, činovnici na njenom čelu kao da nemaju nikakvu želju da se uhvate u koštac sa renoviranjem i stavljanjem u funkciju dvorca koji joj je pre više od 85 godina zaveštao bečejski latifundrista.

Pitanje je dana kada će, kao i 1943. u ratnom metežu nakon smrti Bogdana Dunđerskog, svetina provaliti u dvorac i razvući ono što je u njemu još ostalo. Posle toga očekuje ga dobro znana sudbina Špicerovog dvorca i ostalih sličnih objekata. “Huni i Avari su amateri za ono što će ostati iza naše generacije kada je o kulturnoj baštini reč!”, rekao mi je rezignirano prijatelj koji se takođe amaterski kao i ja bavi podizanjem svesti o ovom problemu.

foto: robert čoban

Bojim se da će jedina tekovina ovog projekta biti sajt www.dvorcisrbije.rs na kojem se nalaze podaci, istorijat, fotografije i video-snimci o svih 118 zaštićenih dvoraca, dvorova i letnjikovaca.

Grupa meštana sela Aleksa Šantić kod Sombora pokušala je da organizuje spasavanje dvorca Baba Pusta u ataru tog sela koji obrastao u vegetaciju izgleda kao nekakav panonski Angor Vat. Međutim, ni tu nije bilo razumevanja Grada Sombora na čijoj se teritoriji nalazi. Ako se zna kako se gradski oci odnose prema Vojvođanskoj ulici u samom centru Sombora u kojoj se nemilice ruše arhitektonski i istorijski značajne kuće sa kraja 19. veka, kako očekivati da nešto urade sa zapuštenim dvorcem u zabačenom ataru nekog sela.

Dok se u Francuskoj u proteklih 250 godina tokom dva carstva, dva kraljevstva, pet republika i dve nemačke okupacije odnos države prema kulturnoj baštini nije menjao – uvek se štitila, kod nas je bilo dovoljno da ministarka Maja Gojković ode na drugu funkciju pa da projekat “Dvorci Srbije, zaštita kulturne baštine” završi na dnu neke fioke.

Nikola Selaković koji je došao na njeno mesto, kažu upućeni, zanima se samo za ćirilicu i pravoslavne manastire. Motivisati ga da se angažuje na zaštiti dvorca u Vojvodini koji su gradili neki Mađari, Nemci ili Austrijanci, pa čak i “prečani” poput Dunđerskih, bilo bi isto kao da pokušate da ubedite autore komentara sa početka teksta da promene svoj stav.