Fakultativno ritanje

Miris pečenog kukuruza „okidač“ je uslovnog refleksa stečenog pre četiri decenije i kod oca trojice ?aka izaziva iznenadan i dubok osećaj teskobe. Nelagodu pojačava sećanje na inicijaciju „Samsonovog kompleksa“ uzrokovanim ritualnim šišanjem „po ?ački“, kojim mu je jasno stavljano do znanja da je došao momenat kada se prelazi iz zone slobode u zonu prinude i da će sledećih devet meseci morati da uči gomilu manje ili više nepotrebnih podataka i da se pretvara da očigledne nelogičnosti prihvata kao istinu. Sada taj miris budi i neke nove asocijacije.

Najlepši deo ?ačkog doba, letnji raspust, koji je krajem juna izgledao kao večnost, sada kad je gotov izgleda kao treptaj oka. život „na prekidač“ menja ritam, jutarnje razvlačenje po krevetu i beskonačno gluvarenje na ćošku zamenjuje se bu?enjem na sat i guljenjem klupe, a morska „čvarenja“ i pipkanja po maslinjacima, jurnjave suvoborskim livadama i gradnja kolibe u šumi, kao i sve drugo što dečaku život čini lepim naprasno postaje samo materijal za prvi domaći zadatak inventivnog naslova „Kako sam proveo/la školski raspust“. Užas!

Kao i onih jutarnjih „samo još pet minuta“, koji se spavaču čine dragocenim ali i dovoljnim odlaganjem neminovnog suočavanja sa realnim svetom, tako deci na kraju raspusta nedostaje nedelja dana, još bolje dve. Godinama unazad su ?aci-raspustaši čašćeni baš takvim pomeranjem početka škole zbog štrajka prosvetnih radnika nezadovoljnih platama. U nadi da će im se i ovog puta posrećiti, ovih dana je kod dece naglo porasla zainteresovanost za informativne emisije na televiziji i unutrašnjo-političke strane u novinama. Tiho su, da ne čuju roditelji, ponavljali bajalicu „Gašo, care, ne daj pare“, zazivajući dugi, dugi štrajk. Ali, avaj! Slavodobitno je objavljeno da će ova školska godina, za razliku od prethodnih desetak, početi na vreme. Prosvetni radnici su, naime, prihvatili kompromisno povećanje plata od osam odsto i time duboko, najdublje razočarali svoje ?ake, koji ministru zameraju na popustljivosti.

Roditelji se, pak, pred početak školske godine suočavaju sa sasvim drugačijim, takoreći banalnim problemima: koliko će biti teška ?ačka torba, u kilogramima i dinarima, šta će deca učiti u školi i oko nje, brinu da li će podmladak naletati na otimače novca namenjenih užini, da li će neki automobil, ne daj Bože, naleteti na njih, u šta će ih obući, koliko će dodatnog novca morati da daju za besplatno školovanje, gde da ga na?u i šta još sve ne. Da se bar sa pripremanjem zimnice ne poklapa. I bez toga roditeljska je briga pregolema.

ATAK NA BUDŽET: Početak školske godine svojevrstan je atak na budžet koji je i inače u večitom „armagedonu“ sa redovnim troškovima. Nabrajanje koliko šta košta zametan je posao: koga se tiče taj je već na svojoj koži sve iskusio i zasigurno zna koliko je „kratak“, a koga ne poga?a nije ga ni briga. One prve hladan znoj obliva zbog činjenice koja je, o apsurda, u stvari najveća roditeljska radost. Raduju se oni što su im deca porasla, ali to za posledicu ima da se ne mogu udenuti u prošle godine kupljene pantalone, haljine, cipele, košulje… ma i gaće su tesne. Sve to sada treba kupiti. Srećom, sa brojem dece troškovi odevanja ne rastu linearno kao oni za ishranu. Može se nešto i naslediti od starijeg brata/sestre ako je predmet nasle?ivanja, zbog jadnog kvaliteta falš robe koju je sirotinja prinu?ena da pazari na alternativnom „hauba tržištu“, još upotrebljiv. Može se malo i okrpiti, tako se sada „nosi“. Nasle?uje se i od prijatelja: oni koji imaju više dece i u boljim vremenima su omalelu a još upotrebljivu odeću/obuću „slali dalje“. Ako čeljad nije besna, d? se preživeti.

Samim tim što dete mora biti obučeno, išlo u školu ili ne, ti se troškovi mogu „knjižiti“ i kao redovni, ali finansijski problemi se dramatično uvećavaju nužnom kupovinom udžbenika, svezaka, pribora. Knjige se, kao i odeća, tako?e mogu naslediti, preseliti iz fioke starijeg u fioku mla?eg, ali pogled na podmladak u nasle?enoj odeći sa tu?im knjigama u prošlogodišnjoj torbi na početku nove školske godine nekako je neveseo.

Kako god, sveske i pribor kupiti se moraju i tu uzmaka nema. Lepo je što se aktuelni ministar finansija „Boža Derikoža“ setio da ovog meseca isplati dvostruki dečji dodatak i tako unekoliko ublaži roditeljsku frku, ali je nejasno zašto je zaboravio da ukine apsurdni porez na promet školskim priborom, sveskama i učilima. Dvadeset posto nije za zanemariti. Dečji dodatak iskazan u dinarima u ova teška vremena i nije neka para ali, ipak, vajdica je. Daj šta daš, hvala mu do neba. I jedno i drugo će mu biti zapamćeno.

Besplatno školovanje ima, naravno, još svakojakih finansijskih zamki tipa: „parket u učionici je pohaban pa ako ste u mogućnosti…“; ili: „predvi?a se hladna zima, a grejalica koju smo imali je pregorela pa…“; do: „znate, da se ne bi deca socijalno raslojavala mislimo da na nivou škole uvedemo uniforme, znate one kao u britanskim filmovima, sa beretkicama i čarapicama, svega trista pedeset maraka komplet, svi roditelji su dali načelnu saglasnost, samo još vi…“, itd. Ko nema iskustva ima ili vrtoglavicu ili pare, a ko iskustva ima a para ne sve glatko odbija: „Baš ste se lepo to setili, saberite sve što ste nabrojali, pomnožite sa tri i zamislite sebe u toj situaciji“.

CRNE BROJKE: Posebnu zebnju u roditeljsko srce unosi put do i od škole. Nije ni čudo. Statistike govore da je najviše saobraćajnih udesa u kojima stradaju deca upravo u septembru, naročito prve nedelje. Prva okupljanja ispred škole, pozdravljanja i dovikivanja u gužvi smanjuju oprez, pa i onima naučenim samočuvanju pažnja popušta. Samo tokom dvehiljadite poginulo je u Srbiji čerdeset četvoro dece dok ih je hiljadu i po lakše ili teže povre?eno, a u poslednjih pet godina je „raspušteno“ pre vremena u proseku dva odeljenja osnovaca godišnje, a osam i po hiljada njih nisu zbog povrede u saobraćaju duže ili kraće vreme poha?ali nastavu.

Roditeljima je za opomenu podatak da u pešačkom saobraćaju najviše stradaju deca od pet do osam godina, dakle u uzrastu dok su isključivo pod roditeljskim uticajem. Zato, kažu u Auto-moto savezu Srbije, kome je saobraćajna edukacija u „opisu posla“, deci sukcesivno, od „najmanjih nogu“ treba razjašnjavati saobraćajne situacije u kojima se mogu naći i savetovati rešenja. „Preventiva je najjeftiniji i na duge staze najisplativiji i uopšte najbolji i najsigurniji metod zaštite“, kažu. „Ta deca su budući vozači.“

Oni su, sa svoje strane, pripremili obrazovni letak namenjen prvacima i njihovim roditeljima u kome se na detetu razumljiv način ukazuje na opasnosti u saobraćaju i načine da se bezbednost poveća. Ali, kako to kod nas biva kad je opšte dobro u pitanju, nedostaje pustih para za štampanje. Nekad davno su se ovakve akcije finansirale naplaćenim kaznama za saobraćajne prekršaje, dok početkom devedesetih te pare nisu usmerene na drugu stranu. Zato se sada iščekuje sponzor koji će se „isprsiti“ za desetak hiljada maraka, da svaki od stotinu hiljada prvaka dobije ovaj letak kako bi se makar malo smanjile ove sumorne brojke.

Dok se to ne dogodi, najefikasniji način da se uverite da dete ume da se pazi, preporučuju u AMSS-u, jeste da ga prvo vi vodite u školu, potom ono vas, i na kraju da ide samo uz vašu prikrivenu kontrolu. Posle ovakve obuke, koja mora trajati ne tri dana već duže, možete biti spokojniji.

Neka u analima ostane zabeležena javna pohvala policiji za pojačani „monitoring“ saobraćaja u ulicama gde se škole nalaze u produženom trajanju, skoro mesec dana umesto dosad ustaljenih šest. Praksa je pokazala da je stojeći policajac znatno efikasniji usporivač saobraćaja od „ležećeg“, i to je najzad došlo „odande donde“. Za pohvalu je i obnavljanje pozorničke službe koja će uticati na „one velike nevaljale dečake“ koji otimaju deci novac za užinu i otežati im „posao“ i ometati preprodavce „lakih“, „srednjih“ i „teških“ droga kojih je, svedoci smo, sve više. Još ako se broj nasilnika i dilera znatno smanji a monitoring se produži, makar i u manjem obimu, na celu školsku godinu, reči hvale će sustizati jedna drugu da će policajcima prosto biti neprijatno.

REFORMA IZOSTALA, VERONAUKA NE MORA: S početka godine gromoglasno najavljena brza i radikalna reforma školstva je, naravno, izostala, kao što je „Vreme“ još tada predvi?alo. „Devetogodišnja osmoljetka“ ostavljena je za neka druga vremena, učenje engleskog jezika tokom celog školovanja tako?e. Izostala je, me?utim, i nagoveštavana izmena programa, sažimanje gradiva i „pretresanje“ sadržaja, njegova depolitizacija. Republički zavod za izdavanje udžbenika kao nove ima samo udžbenike za geografiju za peti i istoriju za osmi razred osnovne škole. Za ovaj prvi nije jasno zašto je izmenjen budući da vasiona, planeta, klimatske zone itd. ne mogu biti opterećene političkim sadržajima, dok je drugi, koji obra?uje dvadeseti vek, verovatno pretresen i sažet u onom delu koji se tiče Drugog svetskog rata i me?usrpskog puškaranja po potocima. Svi ostali delovi ostali su isti.

Neshvatljivo zašto, deca će i ove godine učiti da nije ništa neobično ubiti oca da bi mu se preoteo presto, kao i da je u srednjem veku bio običaj da se kralj u poznim godinama oženi petogodišnjom devojčicom, a da sina prestolonaslednika milostivo oslepi i progna, umesto da ga, u skladu sa tadašnjom praksom, jednostavno ubije a da, posle svega, bude uvršten u svece.

Dete, koliko god naviklo na dvojnost televizijskog „cvetnog“ i stvarnog sumornog sveta, ne shvata da hartija trpi sve i potrebno je mnogo strpljenja i mašte da mu se objasni da ono što piše u toj knjizi baš i nije sasvim tačno, i da je svetačko podvižništvo nešto sasvim drugo, i da takvih primera, uprkos mračnim srednjovekovnim običajima, ipak ima. Kriza autoriteta nastupa kad ono mora da se odluči ko nije u pravu: učiteljica ili tata i mama. Iskustvo kazuje da dete tako gubi poverenje u školu, nastavnike i udžbenik, pisanu reč. Da takvih zabuna više ne bi bilo, reformu treba sprovesti, a ne samo o njoj pričati.

Priča se ovih dana, a i u novinama je pisalo naravno što, ne mora da znači da je istina, kako je iz lektire za sedmi razred osnovne škole diskretno udaljen „Pop Ćira i pop Spira“. Ako je to istina, može se očekivati da se onaj domaći zadatak piše na nekom novom, „srbskom“, jeziku koji ne poznaje jednačenje po zvučnosti.

Slična je konfuzija sa veronaukom. U ministarstvu vera tvrde da veronauka nije regrutacija vernika već pouka o ljubavi i toleranciji i ostvarenje osnovnih ljudskih sloboda i prava, kad ono prva lekcija pravoslavnog katehizisa glasi „Svi mi kršteni smo članovi Crkve“, a poslednja „Mi na raspustu kao mali pravoslavni hrišćani“.

Deca prate priču, o njima se radi, žele da znaju odgovor na pitanje zašto nečija sloboda i pravo druge gura u neslobodu i prisilu i zašto, za ime Boga, kad ih je već toliko koji verunauku hoće, insistiraju da se i njima, beznačajnoj manjini, nameće ono što ne žele. Odgovor da je sloboda i pravo pojedinca ograničena slobodom i pravom drugog, da jedan ne može odlučivati u ime svih, da je sloboda biranja ali i nebiranja sveto demokratsko pravo u suprotnosti je sa onim što u novinama čitaju. Onaj za koga je tata glasao da bi Kurta sjahao sa grbače izjavljuje da je demokratija biranje izme?u ponu?enog i da odbijanje izbora nije demokratija. Zbunjuje ih premijerova konstatacija „da smo do sada birali ništa, pa smo videli kako je bilo“ i traže da im se rastumači da li smo mi, njihovi roditelji, to zaista na „onim“ izborima birali „ništa“, i šta smo to videli kad smo ga izabrali. Pitaju zašto je on, kao i prethodni, okružen debelim vratovima preteće spoljašnjosti i da li „sloboda“ za koju im je rečeno da je osvojena još prošle godine sada opet mora da se osvaja i da li ćemo opet biti izdajnici? žele da čuju kraj priče o Kurti i Murti, zanima ih šta konj misli o njihovom sjahivanju/uzjahivanju, šta će preduzeti tim povodom, kani li se konj, možda, ritati?

Ima mnogo da se objašnjava.

MINUT DO DVANAEST: U nedelju su sveštenici gornjokarlovačke mitropolije u Crkvi svetog Marka upriličili službu Božiju i prizivali Duha svetog povodom početka školske godine i vraćanja veronauke u škole „pod obavezno“. U „minut do dvanaest“ ministar prosvete saopštava da je vladina komisija ustanovila da fakultativno znači ono što u rečniku piše, i da se do skupštinske rasprave o tome i eventualne promene zakona ipak može birati famozno ništa. Tako će se, na radost svih, u zaista slobodnom opredeljivanju najzad saznati koliko je to, brojem iskazano, osamdeset šest odsto za versku nastavu opredeljenih. Popovi se ljute i prete da će se, šta god to značilo, iz celog projekta povući, a premijerovo „da je politička volja jasno iskazana i da će se, ako treba, propisi menjati“ odzvanja u ušima. Izvesno je da će ovim povodom još perje leteti ali je krajnje neizvesno ko će biti očerupan.

Podmladak glasno pevuši „Gašo, care, mani pare“, opraštaju mu za popustljivost pred štrajkačima i sad im je već simpatičan.

U ponedeljak, tradicionalno, cela porodica ide da čuje prvo zvono, da se divi osveženoj horizontalnoj i vertikalnoj signalizaciji, uklonjenim kontejnerima i od automobila oslobo?enim trotoarima. Divljenju, me?utim, mesta nema bar kad je u pitanju Osnovna škola „Vladislav Ribnikar“, smeštena u „najcentrinskijem centru“ Beograda. Prvog školskog dana automobili su parkirani i na pešačkom prelazu, prolazi se na crveno, deca se provlače izme?u kontejnera, od policije ni traga ni glasa… Kad je tako ovde, kako li je tek na periferiji? Napred izrečena hvala definitivno se povlači. Sve je isto k’o i lane, samo njega nema.

Deca su se već upakovala u klupe i izrekla prvu laž u novoj školskoj godini. Tobož, raduju se početku škole.