Evropa zagledana u izlog

Da je nešto trulo u evropskoj stvarnosti, razaznaju mnogi, i danas i u vremenima davnim. Istoriju evropskih nacija i država obeležila je era kolonijalizma, čija dekadentnost stoji u jukstapoziciji prema potonjim demokratskim pravima i slobodama. Ovaj moralni sunovrat koji je praktično značio “savladavanje” drugog zarad “uzvišenijeg” civilizacijskog uloga, vrlo merljivog i vrednosno definisanog, pratile su i takozvane kolonijalne izložbe čiji naziv na francuskom jeziku – Exposition coloniale, srpski umetnik Aleksandar Denić uzima za naziv rada kojim se predstavio na 60. Međunarodnoj izložbi savremene umetnosti Bijenala u Veneciji.

Jubilarno Venecijansko bijenale, koje traje od 20. aprila do 24. novembra 2024. godine, održava se pod naslovom “Stranci svuda” (Stranieri Ovunque). Ovu temu postavio je brazilski kustos Adrijan Pedrosa, kurator ovogodišnje izložbe, pojašnjavajući da je “svet pun višestrukih kriza koje se tiču kretanja i postojanja ljudi širom zemalja, nacija, teritorija i granica, a koji se suočavaju sa opasnostima i zamkama jezika, prevoda i etničke pripadnosti, izražavajući razlike i nesklad uslovljenih identiteta, nacionalnosti, rase, pola, seksualnosti, bogatstva i sloboda”. Pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture, izložbu je realizovao Muzej grada Beograda, čija je direktorka Jelena Medaković komesarka nastupa na Bijenalu, dok je Ksenija Samardžija, istoričarka umetnosti i direktorka Fondacije Saša Marčeta, kustoskinja izložbe. Izložbu prati sadržajan katalog sa četiri autorska priloga i mnoštvom ilustracija na 157 strana u izdanju Muzeja grada Beograda i poznate italijanske izdavačke kuće Mousse Publishing.

KOKA–KOLA

Život na “starom kontinentu”, kome osim geografski, pripadamo i istorijski i kulturološki, isprepleten je mnogim, prividno udobnim životnim okolnostima i prilikama kojim bi po inerciji trebalo da se radujemo, ili, kako se peva u reklamnom spotu kompanije Koka-Kola iz sedamdesetih godina koji je Denić domišljato kontekstualizovao u svom radu: “Voleo bih da svetu kupim dom i opremim ga ljubavlju, voleo bih da naučim svet da peva u savršenoj harmoniji, voleo bih da kupim svetu kolu i pravim mu društvo – to je prava stvar”.

Većina naprednih evropskih društava je ostvarila uspon zahvaljujući kolonijalnoj politici i eksploataciji sirovina. Višestruko profitirajući, Evropljani su sebi obezbedili političku i ekonomsku dominaciju postavši s vremenom ronilac u praznom akvarijumu, nemoćan da dosegne pohranjeno blago koje blešti u pustinji (vispren motiv iz Denićevog rada). Kolonijalne smotre, osmišljene u formi svojevrsnih međunarodnih izložbi, održavale su se od polovine 19. do polovine 20. veka, s namerom da se pospeši trgovina. Međutim, trgovina je bila motiv da se zarobe prirodna bogatstva i izvori za industrijski, potom tehnološki, a danas i održivi razvoj, u kome običan čovek postaje zavisnik “napretka” uz minimalnu dobit i prosperitet, dok velike kompanije svoje profite konstantno i višestruko umnožavaju. U takvim kontekstima, čovek je glavni protagonista i vinovnik mnogih kriza koje ga oblikuju u “univerzalnog stranca” – kome je sve blisko i koji je svuda prisutan, ali koji nigde ne pripada ostajući usamljen u zabludi sopstvenih htenja.

Društvene prilike Evrope, kritički i britko, opisivao je još tokom prve polovine tridesetih godina pisac Miroslav Krleža u člancima za časopise “Danas” i “Savremena stvarnost”, potom objavljenim u izdanju Evropa danas. Knjiga dojmova i essaya, navodeći kako je Evropa danas “rafinirano bezglava: s jedne strane pametna kao maska protiv otrovnih plinova, s druge slijepa kao staromodna lumbarda, a istodobno izazovna kao kakav velegradski izlog, pun raznovrsnog i skupocjenog besmisla”. O toj i takvoj “otetoj” Evropi, zagledanoj u vlastiti odraz istorijske nadmoći, govori i Denićev umetnički rad, vizuelno ironičan i metaforično ciničan, ukazujući na stanja društveno-političke zbilje koja postaju sve očiglednija nakon što je nova Evropa, kao što je to onomad primetio i Krleža, “potkovala sve razume i sve pameti čitavih stoljeća, stvorivši od sviju mudrosti ljudskih draguljarske izloge, pasja groblja i krvave poplave, što se pretvaraju za razonodu i glavne atrakcije prometa stranaca”. Evropa, stara dama, “stojeći do koljena u krvi svoje vlastite klaonice”, drži do ugleda tako što, zabeležiće Krleža, “posvećuje neobično veliku pažnju pravilnom vezivanju okovratnika, prostiranju stolnjaka, pitanjima ubrusa, oštriga, riba, pravilnog ukuhavanja dinja ili bresaka, biljne hrane uopće ili slikarstva, i, pregledavši sitnozorom sve stranice svog moždanog tkiva […], Evropa danas na koncu konca ipak ne zna misli li svojom vlastitom glavom ili ne, uvijek još sklona da vjeruje kako je njen način mišljenja božanskog, nadzemaljskog podrijetla”.

PODTEKST EVROPSKE REALNOSTI

Mnoga od proklamovanih prava i sloboda koji su danas obeležja evropskih svetonazora, ispostaviće se, jesu novi oblici moći i kontrole, naročito kada je u pitanju prevlast kapitala i tržišta, to jest profita. Dok su u kolonijalnoj prošlosti oni moćniji bili uzurpatori volje pokorenih, danas “slobodnim” ljudima upravljaju “pametno” kreirani sistemi koji determinišu ljudsko ponašanje zahvaljujući upravo generičkim postupcima čoveka izloženog vetrometini civilizacije, ranjivog u spoznaji a brzopletog u zabludi.

Više nego ikada ranije, sistem trgovine i tržišta inkorporiran je u naše živote, tako što nesvesno i proaktivno učestvujemo u kreiranju novog poretka koji Janis Varufakis naziva “tehno-feudalizam”, u kome su ljudi upleteni u mreže digitalnog kapitala koji nas obučava kako da ga obučimo da nas kontroliše. Pokazaće se da je koncept konzumerizma nadvladao i sam kapitalizam iz koga je ponikao i da se neosetno prilagodio novim oblicima tržišnog osvajanja koji se generišu iz “korisničke” individualnosti. Tako je običan čovek, potrošač i konzument, upleten u spekulantski sistem, prividno obezbeđujući demokratičan legitimitet.

Denićev rad pokazuje podtekst ili konstrukt evropske realnosti, odnosno sliku realnosti, ogoljenu, naizgled banalnu, ali nadasve istinitu, ujedno i paradoksalno duhovitu. Moglo bi se reći da realistični elementi Denićevog rada, u kojima se prožimaju doživljaji apsurda, teskobe ili strepnje, upućuju na “granične situacije” ljudske egzistencije (borbu, patnju, strah, krivicu, smrt), koncept koji je uveo i razmatrao nemački filozof i psihijatar Karl Jaspers. Iako se čovek uvek nalazi u nekoj situaciji, tek je u graničnoj situaciji doveden do samog ruba svoje egzistencije, pred ambis, prazninu svog bivstvovanja, kada gleda ništavilu u oči a u odrazu vidi sebe samog – kada iznenada spozna da je stranac.

Na ulazu u paviljon, ne sluteći šta ih čeka u unutrašnjem prostoru, posetioci se susreću sa kioskom – biletarnicom, poput sličnih objekata koji su opsluživali ulaz na kolonijalne izložbe, oblikovanom u duhu arhitekture izdužene paviljonske zgrade sa pet istovetnih izložbenih prostorija koja je izgrađena tridesetih godina 20. veka prema projektu venecijanskog arhitekte Brena del Đudičea. U prostoru paviljona, u osnovi dimenzija 25 x 8 metara, nalazi se osam arhitektonskih jedinica ili doslovno folija (eng. Follies, ludost) – kafe-bar, kiosk, sauna/kupatilo, soba u potkrovlju, telefonska govornica, dvorišni toalet, ulični foto-automat i sklop metalnih ograda za čekanje u redu i odvajanje putnika/stranaca, koji zajedno čine jednu narativno predstavljenu celinu, ali koji se mogu ujedno posmatrati i doživeti i kao odvojeni prizori, prostori/strukture ili preciznije situacije.

foto: aleksandar denić

KLIMAV I ŠKRIPAV DRVENI POD

Sve ove celine povezuju u visini kablovi elektro-mreže što se napaja sa transformatora postavljenog ispod stubova koji nose svetleću reklamu sa nazivom “EUROPE™” okrenutim prema zidu (sa oznakom trademark), da sugeriše kako mnogi gledaju Evropi u leđa ili im je pak Evropa okrenula leđa i samo se na uskom prostoru mogu videti njena svetla, bleštavilo. Između njih se prostire klimav i škripav drveni pod, nalik onom na starim brodovima ili u trošnim kućama. Kretanje između delova ansambla tako postaje taktilno, dinamizirano i pomalo dramatično. Ispod svetleće reklame naslagane su tipske plastične stolice kineske proizvodnje rasprostranjene na evropskom tržištu.

Kreirani mikroprostori i elementi imaju dve ravni doživljaja – vizuelno-asocijativnu ravan izraženu kroz različite simbole i pripadajući-angažovane reklame raznih vodećih evropskih i svetskih (multi)kompanija (Coca-cola, Schwarzkopf, Banania, West, Wild Turkey, Louis Vuitton, Versace, Rosneft, Texaco, British Petroleum, Lidl, Eurocrem) i interaktivnu ravan koja se manifestuje ulogom posetilaca koji ovom umetničkom radu daje svojevrsni oblik performativnosti.

Kretanjem kroz paviljon ispoljavaju se dijalektički odnosi, prisutni i u Denićevim scenografskim ostvarenjima. Prostor višeslojne, intertekstualne naracije jeste, u stvari, dekonstrukcija naše stvarnosti sa kojom se razmiču i sustiču toposi označitelja i označenog. Mizanscen je takoreći slika beznađa. Omanji kafe-bar, ispred koga su poređane crvene gajbe koka-kole, ima ostarele kuhinjske elemente i uređaje, osim klima uređaja, čiji režim rada svakako nije ekološki. U frižideru sličnom onom za sladoled izložene su poslastice eurokrem – popularnog prehrambenog proizvoda “visoke energetske i hranljive vrednosti”. Iza kioska se nalazi reklama poznatog francuskog napitka za decu Banania koji su pratile rasističke kontroverze. U retro-džuboksu pohranjene su pesme posvećene Evropi, od Betovenove Ode radosti do hip-hop i turbo-folk izdanja, koje se biraju demokratično – ako platite, slušate u celosti šta hoćete, a ako birate besplatno, onda svako svojim nahođenjem može promeniti vašu stvar.

Sumornu atmosferu sobe u potkrovlju, obložene retro-tapetama i udešene dotrajalim nameštajem, neutrališe ponavljanje optimistične pesme iz propagandnog spota za piće koka-kola iz 1971. godine. U drvenoj zidnoj steni nalazi se ogledalo – motiv koji se ponavlja i u drugim prostorima kao podsetnik da smo prisutni, slučajno ili voljno. Na gromoglasnu zvonjavu telefona u telefonskoj govornici plavo-žute boje, oko koje su bačve naftnih kompanija Rosneft i Texaco, niko ne može da se javi jer je kabl slušalice pokidan. Uz telefon su odloženi pornografski oglasi.

Reklama nemačke kozmetičke marke Schwarzkopf nagoveštava negu tela. Briga o telu biva fetišistički opsesivna, a istovremeno i nihilistički surova. Prostor saune ispunjava para, dok sa tuševa konstantno kaplje voda. Plakat na kome je prikazan pogled na more sa natpisom “35° PARALLELO” (geografska koordinata italijanskog ostrva Lampeduza), upućuje da razbacana garderoba i obuća na drvenim klupama saune pripada stradalim imigrantima koji nisu uspeli da pristignu u Evropu, pošto im je bio nedostižan gumeni turistički čamac koji nudi uzbuđenje i uživanje prskanja tokom grupnih vožnji, kako se reklamira na plakatu pored.

SVET CRNO–BELIH MOGUĆNOSTI

Ispred skučenog kioska u kome je smešten krevet na sprat, sa svežnjevima Lidlovih reklamnih kataloga raznovrsnih sedmičnih ponuda koji zamenjuju dušeke, nalazi se oprema radnika – rudara, građevinaca, nadničara. Na kiosku je svetleća reklama za cigarete West, a ispred frižider sa flašama koka-kole obavijen lancima poput kakvog trezora. Pored je ulični foto-automat koji povremeno pravi fleševe, ali ne nudi fotografije. Svet crno-belih mogućnosti najbolje oslikava dvorišni toalet načinjen od starih dasaka koji je iznutra obložen tapetom sa reprodukovanim oznakama poznate modne kuće Louis Vuitton.

Posle upotrebe toaleta ruke je moguće oprati na česmi sa strane koja dobija vodu iz bačve Britiš Petroleuma smeštene na krovu toaleta. Iz toaleta se vidi svetleći natpis “EUROPE™” ispred koga su metalne ograde koje formiraju razvodnice nalik onim na granicama, aerodromima ili tokom restrikcija zbog kovida 19. Na drugoj strani, nasuprot svetlima Evrope, nalazi se reklamni plakat za poznati viski Wild Turkey. Kamere su montirane na banderama – sistem je na delu, ali sumnja ostaje.

Vešto baratajući detaljima i vizuelnim odnosima, Denić je stvorio romantizovan prikaz koji budi nostalgični prizvuk, a zapravo je elegija stanja naše stvarnosti, obojene spektrom manipulativnih invencija. Naizgled nepovezane elemente ove umetničke instalacije prožima ekstrahovan i dramatizovan splet situacija i motiva koji upućuju na asocijacije ili sećanja. Interaktivnost je tako podstaknuta vlastitim iskustvom, aluzijama ili reakcijama na segmente iz naših života i prostora iako autor ne evocira niti jedan konkretan geografski prostor ili vremenski period.

Slojevitošću rad provocira i znatiželjno podstiče da spoznamo sebe, svet kome pripadamo i nas u tom svetu, jer “nema unutrašnjeg čoveka, čovek je u svetu, on se spoznaje u svetu”, konstatuje Merlo-Ponti. Aktualizacijom životne realnosti, predočenom kroz niz poznatih sadržaja i prostora, umetnik nas usmerava da se zapitamo – šta nam se zapravo dešava? Doživljaj upotpunjuju različiti senzorni elementi – svetlosni izvori, veštački dim, a naročito zvuci i muzika koji su uvek u drugačijem odnosu i intervalu jer potiču od refleksa i znatiželje posetilaca.

Svi elementi i detalji prostornih sklopova izvedeni su od autentičnih materijala, bez prividnih imitacija i prikrivanja. Premda mnogi posetioci izložbe u prezentaciji prepoznaju karakter filmskog seta/scenografije, što je Denićeva formalna vokacija, njegova umetnička instalacija nadilazi suvišne podele prema izričajima ili žanrovima, često prisutne u našem kontekstu, ostajući autentična u širokom korpusu savremene umetnosti. Posebno zapažen u međunarodnoj javnosti i umetničkim krugovima, rad Aleksandra Denića za Venecijansko bijenale nadgrađuje prethodna izlagačka iskustva potvrđujući da je umetnička lucidnost najbolja potvrda koliko smo svesni datosti današnjeg sveta.

Autor je naučni saradnik