Bez favorita

Fudbal je još jednom potvrdio svoju moć. Uzburkao je planetu, usrećio siromašnu Afriku i bogatu Ameriku, unesrećio velike fudbalske nacije poput Francuske i Argentine, rastužio Portugalce i Ruse koji uvek nešto očekuju, a to „nešto“ nikako da stigne, fudbalski probudio domaćine Japan i Južnu Koreju. Svašta se dešava na prelepim stadionima u dvema zemljama koje su dugo bile neprijatelji, a sada, eto, zahvaljujući fudbalu grade mostove prijateljstva. Istina, Južnoj Koreji ostaje da reši problem sa severnim susedom, ali tu stvari, opet zahvaljujući fudbalu, mrdaju napred. Uoči utakmice s Italijom na centralnom delu tribine u gradu Daejeonu pojavila se velika parola „Again 1966.“ a leci istog sadržaja masovno su deljeni. Šta je autor parole hteo da kaže? Samo da podseti na 17. juni 1966. kada je u Midsbrou, na Svetskom prvenstvu, Italija izgubila od Koreje s 0:1. „Kvaka“ je u tome što je pobednik nad azurima bila reprezentacija Severne Koreje, ali za ovu priliku taj istorijski uspeh „druge polovine“ korejskog naroda prisvojen je i korišćen u propagandne svrhe. Italijani su uložili zvanični protest jer (s pravom) smatraju da je stadion na kome se igra utakmica svetskog šampionata „neutralna zona“, bez obzira na formalno domaćinstvo Južne Koreje, i da shodno tome uslovi treba da budu jednaki za sve. Rafael Ranuči, šef italijanske delegacije, ironično je dodao: „Mi smo srećni što smo doprineli ujedinjenju dveju Koreja“.

CENZURA ZA GOLOVE: To s ujedinjenjem moraće da pričeka, niko ne zna koliko. Fudbalsko prvenstvo sveta bilo je prilika da se napravi prvi i najvažniji korak, ali ideja o nekim utakmicama u Pjongjangu nije prošla. Štaviše, 136. paralelu ne prelaze ni svi golovi koji padaju s ove strane, naročito ne južnokorejski. Iz Pjongjanga su stigle vesti da cenzura ništa ne prepušta slučaju: nijedan gol Južne Koreje nije viđen na severnokorejskoj televiziji. Cenzori su samo propustili trenutke radosti posle gola i „klizanje“ kojim su južnokorejski igrači vraćali neki dug Amerikancima za neku „otetu“ medalju u brzom klizanju na Olimpijadi u Solt Lejk Sitiju. Ne zna se kako je u Severnoj Koreji primljena vest da je južnokorejska vlada, na predlog ministra odbrane, donela dekret kojim je oslobodila služenja vojnog roka desetoricu igrača najzaslužnijih za ulazak u osminu finala, odnosno, za pobede nad Portugalom i Rusijom i za remi s Amerikancima. Za mlade obične Korejce vojni rok traje 26 meseci, ali će neki od fudbalskih junaka zemlje sada moći da se, po statusu, izjednači s osvajačima olimpijskih medalja i pobednicima Azijskih igara kojima se, zbog zasluga za narod, vojska oprašta u zamenu za desetomesečni dobrovoljni rad u korist zajednice. Bilo kako bilo, Južna Koreja je u fudbalskom transu, a slično je i u Japanu. I nema veze što dve trećine stadiona aplaudiraju kad pomoćni sudija signaliziranjem ofsajda zaustavlja napad domaćeg tima. Ko kaže da treba razumeti fudbal da bi se uživalo u njemu?

I dok su južnokorejski fudbaleri stimulisani oslobađanjem od vojnog roka, španski su, zajedno s ljubiteljima fudbala, kao revanš za zadovoljstvo koje su priredili naciji, dobili jednu striptiz tačku. Selija Blanko, po zanimanju porno glumica, obznanila je preko svoje veb-stranice (za zainteresovane, adresa je www.clubcelia.com) da je pripremila posebnu tačku kojom želi da igračima „vrati bar hiljaditi deo zadovoljstva koje su oni nama pružili“. Selija nije mnogo originalna jer je sličnu stvar, doduše ne baš do kraja, javno izvela Sabrina Ferili, poznata italijanska glumica, koja je povodom osvajanja titule prvaka Rome prošle godine izvela obećani striptiz, ali do određenih granica. Međutim, mnogo popularniji od Selije je Iker Kasiljas, golman španske reprezentacije, koji je protiv Irske odbranio tri penala, jedan u igri i dva u seriji koja je odlučila pobednika. Posle briljantnih odbrana u finišu meča u Glazgovu u finalu Lige šampiona, kada je ušao kao zamena za povređenog Sesara, Kasiljas je ponovo briljirao i doveo Španiju u stanje egzaltacije. „Marka“ je objavila sliku njegove majke uz naslov: „Ovo je majka koja ga je rodila!“ Serija penala potukla je sve rekorde gledanosti TV programa, Antena 3, privatna TV stanica koja je kupila prava, imala je u nedelju oko 15.00 oko 13.000.000 gledalaca ili 85 odsto onih koji su u to vreme bili uz TV prijemnike. Potpuno prazne ulice španskih gradova izgledale su sablasno sve dok iz stanova, barova, restorana nije pokuljala poplava radosti. Ko zna, možda Španci konačno i naprave jedan veliki rezultat, mada su za četvrtfinale imali pod znakom pitanja golgetera Raula, koji se povredio protiv neočekivano dobrih Iraca.

POVRATAK RONALDA: Gledano čisto s fudbalske strane, do četvrtfinala su najviše pokazali Brazil (jedini s četiri pobede), Engleska (taktički zrela, vođena rukom iskusnog trenera kakav je Šveđanin Erikson) i Senegal (čisti talenat obogaćen sjajnom fizičkom pripremljenošću, za šta zasluge svakako pripadaju treneru Francuzu Brunu Metsu). Španija je igrala na mahove, od briljantnih momenata do trenutaka panične odbrane. Nemci su još jednom potvrdili čuvenu Linekerovu izjavu da je „fudbal divna igra u kojoj učestvuju dva tima i u kojoj na kraju uvek pobeđuju Nemci“. Nije rečeno da će baš pobeđivati do kraja, ali ni ovog puta nisu bili ispod svog standarda. Od 1954. kada su se, posle izgnanstva zbog izazivanja Drugog svetskog rata, vratili na međunarodnu scenu, Nemci nisu promašili četvrtfinale, a vrlo je verovatno da će ovde igrati bar polufinale iako s tim treba da se „slože“ i Amerikanci, takođe jedna od senzacija turnira.

Brazil nije briljirao, ali je delovao sigurno, jedini je ostvario sve četiri pobede. Dao je 13 golova, od kojih sâm Ronaldo pet. Bio je strelac na svakoj od četiri utakmice Brazila i na putu je da ponovi rekord Žairzinja koji je 1970. u Meksiku bio strelac na svakoj od šest utakmica, uključujući i finale. Za brazilski i svetski fudbal najveći je dobitak definitivni Ronaldov povratak. Posle silnih malera koji su ga pratili od onog tragičnog finala pre četiri godine u Francuskoj, definitivno se vratio. Selektor Luis Felipe Skolari, toliko kritikovan zato što nije poveo Romarija, stvorio je odličan tim koji prvo misli na svoj pa tek onda na protivnički gol. Filozofija je sasvim nova kada su Brazilci u pitanju, ali fudbal se stalno menja. Ko bi, recimo, rekao da Irci mogu da igraju onako lepo za oko, tehnički doterano, po zemlji, od noge do noge a ne od noge do glave, kao donedavno? Slično važi i za Engleze koji imaju više talenta i više igrača od Iraca, ali fudbalska škola je ista. Trebalo je da dođe trener iz Evrope, u ovom slučaju Šveđanin Sven Goran Erikson s ogromnim iskustvom iz Italije i Portugalije, da im pokaže da sa svojim kvalitetima mogu da igraju i drugačiji fudbal. U organizovanoj igri u kojoj nije jedini smisao „šutni napred i trči“ individualni kvaliteti majstora kao što su Oven ili Bekam još više dolaze do izražaja.

Dakle, posle seče svih favorita i proboja (nekih) autsajdera u četvrtfinale, svaka prognoza je nezahvalna. Logika, ipak, govori da bi budući svetski prvak mogao izaći iz četvrtfinalnog duela Brazil-Engleska , ali zar ovo već nije „senzacija Mundijala“?