Balonom oko sveta

Ozbiljni eksperimenti sa balonima počeli su još krajem XVIII veka. Prvi balon napravila su braća Žozef i Etijen Mongolfije, francuski industrijalci iz grada Anoneja. Na tu ideju došli su sasvim slučajno: dok su bacali stare spise u kamin, primetili su kako jedna prazna papirna kesa zapaljenih ivica uporno lebdi iznad plamena. Nakon nekoliko uspešnih eksperimenata izvedenih u tajnosti, braća su 4. juna 1783. godine bila spremna za prvi javni nastup: u centar grada postavili su svoj balon napravljen od papira i platna, sa otvorom okrenutim naniže, a zatim ispod njega zapalili gomilu slame. Kada je balon bio sasvim formiran i napunjen, braća su presekla zatege i balon se vinuo u vazduh, sve dok nije dostigao visinu od preko hiljadu metara.

Slavu braće Mongolfije zapretio je da pomrači profesor Šarl, čiji je balon napravljen od svile premazane kaučukom i napunjen vodonikom preleteo čitav Pariz, 26. avgusta 1783. godine. Balon se srušio u njive, pravo među prestravljene i neuke seljane, koji su ga u „samoodbrani“ potpuno izbušili vilama i grabuljama. Puštanje Šarlovog balona s divljenjem je posmatrao i američki naučnik i diplomata Bendžamin Frenklin. Kada se neki skeptik iz publike usudio da pita „a čemu ovo služi?“, Frenklin mu je uvređeno odbrusio: „To je kao da pitate čemu služi tek rođena beba!“.

Braća Mongolfije nisu gubila vreme. Za 19. septembar 1783. bio je zakazan prvi let iznad Pariza sa živim putnicima. U korpi od pruća podvešenoj ispod balona nalazili su se jedan ovan, plovka i petao. Puštanju balona prisustvovao je i Luj XVI s kraljicom Antoanetom i kompletnom dvorskom svitom. Pevac je tokom prizemljenja slomio krilo, ali je kralj i pored toga bio prezadovoljan. Prvi ljudi koji su imali hrabrosti da uđu u korpu takođe su bili Francuzi: balonista Pilat de Rozije i radoznali vojvoda od Arlanda. Oni su 21. novembra 1783. balonom prešli samo pet kilometara, ali su u vazduhu ostali skoro pola sata. Samo dve godine kasnije De Rozije će postati i prva žrtva u istoriji aeronautike pošto mu je balon pukao tokom preletanja Lamanša.

Tehnički gledano, razvoj balona od tada je tekao u dva pravca. Na jednoj strani bili su baloni punjeni toplim vazduhom a na drugoj oni koji su se punili lakim gasovima (prvo vodonikom a zatim i helijumom). Prvi su bili jednostavniji za manevrisanje jer se promena visine ostvarivala paljenjem i gašenjem ložišta u grlu balona, dok su drugi bili tehnički jednostavniji, bez komplikovanog ložišta i balasta goriva, ali i opasniji i skuplji (mnogi balonisti izgubili su život usled požara koji bi zahvatio visokozapaljivi vodonik). Baloni su se koristili u avanturističke, naučne ali i vojne svrhe. Tako su, na primer, prva protiv-vazdušna artiljerijska oruđa bila napravljena da bi se gađali baloni iz kojih je protivnik osmatrao liniju fronta.

Mnogo pre no što su braća Rajt otvorila eru motorne avijacije, balonisti su postizali impresivne rezultate, poput Pola Tisandijea koji se 1897. godine popeo na 8900 metara visine ili nemačkih naučnika Bersona i Siriha koji su 1901. godine dostigli 10.500 metara iznad Berlina. Danas baloni s ljudskom posadom dostižu i preko 30 kilometara visine, a oni naučni, meteorološki, lete i mnogo više. Trenutno se razrađuju planovi za geostacionarne balone sa solarnim pogonom koji bi trebalo makar delimično da zamene mnogo skuplje i tehnički zahtevnije telekomunikacione satelite.

ZAVODLJIVA AVANTURA: Međutim, sve do poduhvata Stiva Foseta, nikome nije uspelo da u balonu samostalno obleti zemljinu kuglu bez usputnih spuštanja. Ovaj zadatak, inače, predstavlja jedan od poslednjih izazova u aeronautici, čak i u današnje vreme supersoničnih aviona i kosmičkih brodova. Ideja je intrigirala čak i Žila Verna, koji je svojim romanom Pet nedelja u balonu (1868) zapalio maštu Evropljana i Amerikanaca. Balon je dobio zapaženo mesto i u avanturama Filasa Foga, Vernovog junaka iz Puta oko sveta za 80 dana (1873). Međutim, prošlo je više od jednog veka pre nego što su registrovani prvi ozbiljni pokušaji da se balonom obleti svet.

Maksi Anderson je sa svojim helijumskim balonom „Žil Vern 3“ imao nekoliko pokušaja tokom 1981. i 1982. godine koji su propali ili zbog lošeg vremena ili zbog cepanja balona. Džon Petren je 1988. godine poleteo iz Perta u Australiji sa željom da se pomoću hibridnog balona punjenog helijumom i toplim vazduhom dočepa Argentine, ali su ga snažni visinski vetrovi primorali da odustane. Pehovi su pratili i Larija Njumana tokom 1992. i 1993. godine: dva puta nije uspeo ni da poleti zbog olujnih vetrova, treći put je probušio balon naletevši na vrh planine, da bi ga četvrti put vazdušne struje odnele na zapad umesto na istok i primorale na sletanje kada se ventil za punjenje balona zaglavio u zatvorenom položaju. Neki od pokušaja propali su i pre no što su počeli, poput letova Dika Ratana (Aeolus 1) i Boba Martina (Odyssey) koji su otkazani usled nedostatka sredstava i nesuglasica sa sponzorima. Treba imati u vidu da nijednom od ovih pilota ne manjka veštine i iskustva: Maksi Anderson i Lari Njuman su 1978. godine izveli prvo preletanje Atlantika balonom. Njuman je bio i član ekipe koja je 1981. godine u balonu preletela Tihi okean. Dik Ratan je, takođe, ušao u istoriju pošto je postao prvi pilot koji je obleteo zemljinu kuglu avionom, bez sletanja i bez usputnog dolivanja goriva.

Najuporniji je, međutim, bio Stiv Foset, bogati čikaški trgovac u poznim pedesetim godinama koji sebi može da priušti letenje najboljim i najskupljim balonima. Foset se bavi i drugim sportovima – već se popeo na šest od deset najviših planina na planeti i drži nekoliko rekorda u brzom jedrenju. Preplivao je Lamanš 1985. godine, bio je 47. u trkama psećih zaprega na Aljasci 1992, učestvovao je u čuvenoj trci „24 časa Le Mana“ 1996. godine, a izdržao je i čitav domorodački trijatlon na Havajima, čuven po svojoj težini.

Njegov prvi pokušaj iz 1996. godine sa balonom Global Challenger završio se neslavno usled ruptura u oplati balona, problema s propanskim gorionicima i neispravnog auto-pilota. Foset se, međutim, nije predavao: ponovo je naduvao svoj balon i poleteo, ovoga puta iz Misurija 13. januara 1997. godine i preleteo Atlantik bez ikakvih problema. Pet dana kasnije, smrzavajući se u kapsuli iznad Saudijske Arabije, Foset je zaključio da troši mnogo više goriva za održavanje visine i kursa nego što je planirao i da nema ni teoretske šanse da kompletira krug. Imao je problema i sa Libijcima i Iračanima koji mu nisu dozvolili prelet preko svoje teritorije tako da je trošio dragoceno gorivo kako bi izbegao protiv-avionsku artiljeriju. Nakon šest dana leta, pošto je oplovio polovinu globusa, duboko razočaran spustio se u Indiju. Naredni pokušaj iz 1998. godine umalo mu nije odneo život pošto se zapaljeni balon sa 8800 metara visine stropoštao u Koralno more severoistočno od Australije.

RAZOČARANJE: Najveće razočaranje Foset je doživeo u martu 1999, kada je dvojac Pikar–Džons konačno obleteo zemljinu kuglu u balonu. Od tada pa do danas Foset pokušava da postane prvi čovek koji je izveo istovetan poduhvat, ali potpuno samostalno. U još jednom neuspešnom pokušaju prošlog avgusta Foset je postavio svetski rekord u neprekidnom letenju balonom (12 dana i 12 časova) pre nego što se stropoštao na jednu farmu stoke u Brazilu.

Ove godine Foset ništa nije prepustio slučaju. Opredelio se za kružni let iznad južne hemisfere, gde inače živi fini svet, poput Australijanaca i Novozelanđana, i tako izbegao da se nateže oko preleta s ćudljivim vladarima država tropske i suptropske regije. Osim toga, put preko južne hemisfere mnogo je kraći od puta preko ekvatora, a pri tom ipak dovoljno dug da bi bio priznat kao svetski rekord. Kako bi se u potpunosti spremio za izazov, Foset je imao pripreme u Koloradu koje su se uglavnom svodile na trčanje u etapama od po deset kilometara na visini od 3500 metara, ali i na logičke vežbe kojim je svoj mozak pripremao za ispravno rasuđivanje u uslovima sniženog vazdušnog pritiska.

Sam balon je, po takozvanom Rozije modelu, projektovao i napravio Donald Kameron u svojoj firmi Cameron Baloons u Bristolu. U gornjem delu balona je helijum koji zauzima oko 80 odsto zapremine. Helijum je lagan, stabilan i hemijski potpuno inertan gas koji obezbeđuje glavni deo potiska. Ostatak zapremine balona ispunjen je toplim vazduhom koji dogrevaju tri gorionika postavljena u grlu balona. Variranjem temperature toplog vazduha postiže se lagana i kontrolisana promena visine. Kao gorivo koristi se komprimovana mešavina propana i etana smeštena u 40 eksternih rezervoara. Za vrh glavne kupole vezan je „šator“ ispod koga se nalazi manje helijumsko jezgro. Ovo drugo jezgro u sprezi s većim daje potrebnu stabilnost u uslovima brzih vazdušnih strujanja. S podvešenom kapsulom balon je visok oko 55 metara.

Balon nema sopstveni pogon – da bi se kretao, neophodan mu je vetar. Pravac kretanja održava se tako što se balon podiže i spušta na visinu na kojoj duvaju vetrovi željenog pravca. A da bi pilot uopšte mogao da ode na spavanje, ugrađen je i auto-pilot koji upravlja gorionicima tako da balon leti na konstantnoj visini. Kapsula (gondola) balona Spirit of Freedom napravljena je od kevlara i karbonskih vlakana i napunjena skupom komunikacionom i navigacionom opremom. U opremu spadaju i dva grejača koja u kapsuli održavaju pristojnu radnu temperaturu.

… I TRIJUMF: U poslednjem, šestom pokušaju Foset je poleteo iz Nortama u Australiji 19. juna 2002. Vetrovi su ga nosili preko južnog Pacifika, Čilea, Argentine, južne Afrike i Indijskog okeana. Kurs balona meren je pomoću globalnog satelitskog sistema za pozicioniranje i navigaciju (GPS), a kontakt sa zemljom bio je permanentan i višestruk: satelitski telefon i imejl predstavljali su primarno sredstvo komunikacije dok je visokofrekventni radio dometa 150 kilometara služio kao rezerva. Zbog štednje elektrike, poruke su se, ipak, razmenjivale vrlo retko.

Komunikacija je ovde veoma bitna: na zemlji su za Foseta radili brojni stručnjaci za meteorologiju, balonsku tehniku i kontrolori leta koji vode računa da neka „tvrda letelica“ ne naleti na balon. Naravno, tu je i Badvajzer, sveprisutni glavni sponzor. Važniji od svih su meteorolozi: zahvaljujući pravovremenom upozorenju, Foset je uspeo da izbegne tri velike usputne oluje i upravlja visinom svog balona tako da ga vetrovi nose uvek u željenom smeru. U slučaju nesreće, Fosetu je na raspolaganju bila i oprema za spasavanje slična onoj koju koriste vojni piloti.

Šta je to što ovaj poduhvat čini tako teškim? Dugolinijski letovi izvode se, po pravilu, na visinama od pet do deset kilometara, pri temeraturi daleko ispod nule. Foset boravi u tesnoj, stvarima nabijenoj kapsuli koja nije hermetizovana (svega 5,5 kubika vazduha, manje nego u prosečnom zatvoru), boreći se sa vazdušnim strujama, ćudima tehnike, olujama i nesanicom (četiri sata spavanja dnevno u vreći na tvrdoj podlozi, u nastavcima od po 45 minuta). Tokom dana sunce zagreva gas u balonu tako da on ima tendenciju da se nekontrolisano podiže, dok se tokom noći gas hladi i visina počinje da se spontano smanjuje. Samo u kratkim vremenskim intervalima balon leti po horizontalnoj liniji bez intervencije pilota. Za razliku od Pikara i Džonsa koji su spavali naizmence i imali hermetizovanu kabinu, Foset se u uslovima niskog pritiska nije odvajao od maske za inhaliranje kiseonikom skidajući je samo između dva zalogaja hrane. Fosetovi obroci su uz to jednolični i bezukusni, sastavljeni od dehidriranih namirnica koje nakon prskanja vodom na kratko poprime jestivi oblik. Najrizičniji deo leta skopčan je sa napuštanjem kapsule i izlaskom na plastični krov tokom ručne zamene ispražnjenih rezervoara sa gorivom, pri brzini leta od oko 100 km/h (Fosetov balon ume da leti i preko 300 km/h). No, i pored svih muka, najveće poniženje svakako je korišćenje primitivnog toaleta sastavljenog od kofe i flaše čiji vas neprijatni miris prati nedeljama.

Obruč oko planete zatvoren je 2. jula kada je balon Spirit of Freedom na visini od 9000 metara, negde u moru južno od Australije, preleteo 117. stepen istočne geografske širine. Let za pun krug dug 31.380 kilometara trajao je 12 dana, 12 sati, 16 minuta i 13 sekundi. Ovoga puta Foset nije morao da se petlja sa Sadamom i Gadafijem, a imao je i dovoljno goriva i kiseonika. Bio je to uspešan, samim tim i dosadan let, uz svega par minornih problema: 23. juna našao se na samo pedesetak metara iznad vode pritisnut kišom i olujom. Samo dan kasnije, jedan od gorionika smrzao se u uključenom položaju, balon se pregrejao a Foset se našao blizu teoretskog plafona leta. Najveći problemi, međutim, pojavili su se na samom kraju poduhvata, prilikom spuštanja balona, pošto je iznad dostupnog australijskog kopna vladalo rđavo vreme sa jakim vetrovima. Trenutak sletanja zato je neprestano odlagan, s obzirom da je bilo skoro nemoguće naći pogodnu tačku u zavetrini. Foset se naprasno prizemljio tek dva dana kasnije i tom prilikom jedva spasao živu glavu – pošto mu nije uspelo da odmah ispumpa balon, vetar ga je ponovo zahvatio i više od 20 minuta ga tumbao i razvlačio po tlu. Kada se balon nekako izduvao, a ugruvani Foset iskobeljao iz prevrnute kapsule i gomile užadi, prvi su ga pozdravili farmeri sa jedne od najvećih stočnih farmi u Australiji, u zabiti oko 300 kilometara južno od Brdsvila.

Foseta je najrečitije pohvalio Ričard Brenson, još jedan milioner koji je bezuspešno pokušavao da izvede identičan podvig: „Ono što je Foset uradio smelije je od Lindbergovog leta preko Atlantika. Bar nekoliko puta bio je na ivici smrti a ipak nije odustao.“ Foset je za kraj jula najavio svoj novi poduhvat: let zmajem u stratosferu, na preko 20 kilometara visine. „Sama pomisao na ovo me prožima jezom“, kaže Brenson, „pokušaću da ga odgovorim od ove sulude ideje.“ Znajući Foseta, ne treba ni sumnjati da Brenson u ovome neće uspeti. Na pitanje zašto je šest puta izlagao opasnosti sopstveni život pokušavajuću da uradi skoro nemoguću stvar, Foset hladno odgovara: „Zato što je to divna avantura.“

I Fosetov balon Spirit of Freedom već je postao deo istorije: nalazi se na putu za Smitsonijan institut gde će se naći na počasnom mestu, odmah do Lindbergovog „Duha Sent Luisa“.