Sve ostale stanice na trasi ove pruge – Adaševci, Morović, Višnjićevo i Sremska Rača – zapuštene su, pune smeća, u nekima su ostavljeni delovi nameštaja, mape, signalizacija, a u jednoj čak i ceo (zaključani) sef
Te sunčane aprilske subote biciklističku turu započeo sam na Železničkoj stanici u Šidu gde sam sa svojim dvotočkašem sišao sa voza. Nakon toga sam do Sremske Rače pratio trasu pruge Šid–Bijeljina koja je ugašena pre 20 godina. Sem stanice u Šidu koja je u funkciji zbog saobraćaja ka Beogradu, sve ostale na tom putu – Adaševci, Morović, Višnjićevo i Sremska Rača – zapuštene su, pune smeća, u nekima su ostavljeni delovi nameštaja, mape, signalizacija, a u jednoj čak i ceo (zaključani) sef! Pruga je građena u dve etape: deo od Šida do Sremske Rače dug 22 kilometra završila je 1912. godine Austrougarska, dok je deo od Sremske Rače do Bijeljine od 22,5 kilometara sagrađen u FNRJ 1950. godine. Putnici su prvo putovali “ćirom”, da bi kasnije tokom šezdesetih bili uvedeni šinobusi. Poslednji je tuda prošao u junu 2005. godine.
Stanica u Šidu je nekada, dok su iz Beograda išli vozovi za Zagreb, bila tranzitna. Danas je to poslednja stanica na trasi od Beograda ka zapadu. Naš “kraj sveta”. U solidnom je stanju mada natpis na fasadi navodi na drugačiji utisak: i u ćiriličnom i i latiničnom imenu grada fali po jedno slovo – u ćiriličnom natpisu to je “i”, a u latiničnom je “Š”, tako da natpis “Šid” deluje kao neki rebus ili anagram.
U Adaševcima stanica je napuštena, na fasadi više nema ni natpisa sa imenom sela. Pruga se nazire ispod svetlozelene trave. Pored stanice je vaga za merenje. Ulazim u staničnu zgradu u kojoj su očigledno sve donedavno boravili migranti – razbacan nameštaj, delovi garderobe, posuđa…
Nastavljam dalje ka Moroviću. Zgrada železničke stanice je napuštena kao i ona u Adaševcima. Ispod lukova gde su nekad putnici čekali voz za Šid ili Bijeljinu, sada su naslagana nečija drva za ogrev. Pored je neko zasadio salatu.
Morović je svakako jedno od vojvođanskih sela sa najlepšom geografijom i arhitekturom. Na ulazu u selo diže se rimokatolička crkva Svete Marije sa malim grobljem oko nje. Hram iz 18. veka sa romaničkim i gotskim elementima i sa rekom Bosut koja teče odmah pored nje deluje kao da je u francuskoj Provansi. Nažalost, kao i mnoga druga sela – potpuno zapušteno. A ima sve: nalazi se na ušću Studve u Bosut, odmah pored auto-puta, ima dva prelepa čelična mosta u centru grada, tri crkve (dve rimokatoličke i jednu pravoslavnu), ostatke srednjovekovne tvrđave iz 14. veka; poznato lovište i restoran… Otvoreno je i nekoliko pansiona. Ipak, selo deluje zapušteno i zanemareno, mnoge kuće su prazne ili čak srušene, u centru je većina lokala prazna… Morović bi mogao da bude srpski turistički biser… ali nije.
Posle Morovića nastavljam dalje putem koji ide ka jugu, uz Bosut i avetinjsku prugu što preseca guste Bosutske šume.
U Višnjićevu, rodnom selu slavnog guslara, železnička stanica je takođe napuštena. Na njenoj fasadi se ipak još uvek vidi natpis sa imenom sela, a oko nje procvetala su stabla japanskih trešanja. U samoj stanici nešto manje smeća nego u Adaševcima. Čini se da je poslednja stanarka (žena šefa stanice?) bila ljubiteljka krojenja jer su na podu složeni stari kompletni magazina “Burda”.
Pored napuštene stanice mirno pase stado ovaca dajući celom prizoru dimenziju neke uvrnute distopijske pastorale.
Idem dalje, kroz guste Bosutske šume u pravcu juga i Sremske Rače, poslednjeg sremskog sela na granici sa Bosnom, ujedno i poslednjem na srpskoj trasi avetinjske pruge.
Železnička stanica u Sremskoj Rači malo je izvan sela. Usred pruge ispred stanice – izraslo je drvo. U stanici su ostale razbacane stvari, između ostalog i veliki zidni pano “Pregled signalizacija Jugoslovenskih železnica”, a u jednoj od kancelarija i veliki, teški – zaključani – sef. Pored stanice nalazi se veliki objekat koji je neko, očigledno pred gašenje pruge 2005, počeo da gradi, ali je na kraju odustao.
Nastavio sam ka selu Bosut koje se nalazi na ušću reke Bosut u Savu i iznenadio se kada sam pred sobom ugledao granični prelaz. Naime, ako hoćete iz Sremske Rače u Bosut, morate da “uđete” u Srbiju iako su oba sela u Srbiji. Izvadio sam ličnu kartu i rekao da nisam ni izlazio iz zemlje. Mladi policajac se nasmejao: “Ušao si u selo kroz šumu, jel tako? Kakav je put, ima li bara?”
Na internetu je moguće pronaći nekoliko vesti iz proteklih 10 godina o sastancima čelnika Bijeljine i Šida koji su pokretali temu obnove “avetinjske pruge” između ova dva grada.
Kada sam prošlog leta radio intervju sa Goranom Vesićem, tadašnjim ministrom saobraćaja i infrastrukture, rekao mi je da Hrvati ne pokazuju interesovanje za revitalizaciju železničkog saobraćaja na toj trasi, pa će prioriteti Infrastrukture Železnice Srbije i Srbijavoza biti pružni pravci prema Temišvaru (preko Vršca) i prema Budimpešti (preko Subotice). Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra prošle godine odložio je (niko ne kaže do kada!) otvaranje pruge ka Subotici, a i o Temišvaru se više ne govori.
Zanimljivo je da je jedna slična “bočna” pruga u Sremu ostala u životu. Naime, železnička veza između Rume i Šapca preživela je sve seče od kraja sedamdesetih kada je počelo ukidanje pojedinih železničkih pravaca u Vojvodini, do poslednje iz 2022. kada je odlučeno da se demontira čak 435 kilometara pruga na 15 železničkih pravaca u Vojvodini. Tako između Sente i Kanjiže, Bečeja i Vrbasa, kao i Karavukova i Bača verovatno više nikada neće saobraćati vozovi. Međutim, iz Rume možete da stignete vozom u Šabac, postoji pet polazaka dnevno u oba pravca (vikendom jedan manje), a stanice na toj trasi – Buđanovci, Nikinci, Platičevo i Klenak su u funkciji, ali su zapuštene i naružene isto kao ove na avetinjskog pruzi Bijeljina–Šid.
Pad nadstrešnice u Novom Sadu 1. novembra prošle godine, po svemu sudeći udario je, čini se, poslednji ekser u kovčeg u kojem su sahranjeni snovi o obnovi pruge koja spaja Srem i Semberiju.
U Engleskoj će od avgusta početi primena prve rutinske vakcine protiv gonoreje na svetu, saopštili su zdravstveni zvaničnici. Ova odluka dolazi usred rekordnog porasta slučajeva ove bakterijske infekcije, kao i rastuće zabrinutosti zbog otpornosti na antibiotike
Reporteri „Vremena“ u više prodavnica nisu pronašli plazma keks. Iz kompanije zvanično ćute, a nezvanično se čuje da još nisu uspeli da vrate proizvodnju u punom obimu
Po izboru globalnog sajta za arhitekturu ArchiDaily, Srpski paviljon izabran je među pet najboljih na Bijenalu arhitekture u Veneciji, a u okviru tog izbora naš paviljon je naveden na prvom mestu
Kad je kralj Petar ovlaš, u privatnom razgovoru rekao Ljubi Stojanoviću da je očekivao Stepu Stepanovića u novoj vladi, ovaj mu je objasnio da se čak i tako izgovorena vladareva želja kosi sa principima parlamentarne monarhije. Kralj je zbog toga morao da mu se izvini u Skupštini
Pre tačno 150 godina, metar i kilogram prihvaćeni su za zvanične jedinice mere. Pitanje je da li je kilogram danas isti kao što je bio pre 150 godina – ali za sada nemamo pouzdan metoda da saznamo
Kao paradržavni organ specijalne namene koji metalnim štanglama zavodi „red i mir“, Vučić upravo legalizuje kapuljaše. U pitanju je – otprilike – nešto nalik na Musolinijeve „borbene saveze“ iz 1919-1922.
Sreća da Srbija ima „istraživački tim Informera“! Dragan J. Vučićević je u poslednji čas otkrio pakleni plan „zločinaca“ i „blokadera“ i tako opet spasao državu. To što laže manje je bitno
Držati profesorku sociologije Mariju Vasić u zatvoru pod optužbom za terorizam je anticvilizajski zločin. Ili groteska, kako god hoćete. Zašto se protiv toga ne pobune sudije, tužioci, policajci, bezbednjaci
Režimski napad na visoko obrazovanje
Kako se sprema Šešeljev zakon 2.0 Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
