Ajde još jednom

Za pršutu, što’no bi rekli, znamo. Za užičku naročito, Zlatibor, taj Mačkat. Za taj kraj, visinu, gde’no se, vele ko nigde, „sreću vetrovi Mediterana, Alpa i Karpata“. Nema zbora, Užička pršuta, taj Mačkat, postali su brend. I ljudi gore se time ozbiljno bave, nema kuće koja ne suši, vele isključivo na bukovini. A da je dobro da se time ozbiljno bave govori i statistika druge vrste. Mačkat je jedno od retkih sela gde po poslednjem popisu ima više stanovnika, u odnosu na devedesetu, broj glava je veći za trećinu. Razlog jednostavan, naslednici ostaju i nastavljaju posao sa pršutom i ostalom slaninom.

MNOGO MRSAN MRS: Kako se pred srpsku Novu godinu, gore na Mačkatu, održava Sajam suvomesnatih proizvoda, a ove je godine sve to palo baš u vikend za srpsku Novu godinu, reporter se vrati svom primarnom poslu, i poradi toga krene gore. Dakle, kad izađeš iz Užica, sve uzbrdo, pa levo, Mačkat. Uz put nekoliko kafana sa to pečenje, a gore, na brdu, Crkva. Pred crkvu kapija porte, a dalje sve sama tezga i taj tezga sadržaj. Dakle, sve sam ručni rad, šalovi, džemperi, kape, Zlakuse zemljani sudovi, „stakleni sapuni“, u drvetu rezbaren Sveti Georgije što ubiva aždahu, u drvetu rezbaren i đeneral Draža. Šta jošte, jošte „Vodljika“, napitak od šumskog voća što diže iz mrtvi’, naročito ako pacijenti mrtvi pijani, ondak, zlatiborski sir, zlatiborski kajmak, drveni burići sa likovi svi sveci, original ariljski veš, onaj što nije original ariljski… Još i vazdan razni’ original džidžamidža. Takoreći na kraju sve to jedan što hvali mast od mangulice, Krojačka radnja na otvorenom koja nudi srpske časničke kape, šatra „Kod Aca Popa“, iz koje samo drma, i to tako ozbiljno i original da te provodi i nosi pravo u veliku i belu halu, šatru, u kojoj Dvan’esti sajam suvomesnatih proizvoda Mačkat 2012.

Kako se zakorači u tu šator halu, sve sama pršuta, kobasica, stelja, drugi mnogo mrsan mrs. Na sredini Grupa pevača izvodi svoju umetnost, a sve okolo tezge, dobro štandovi sa mali krovovi, na kojima zimzelen jele, grane nezimzelen badnjaka, a ima i krovića ko da su pod bijeli sneg. Otkud bijeli sneg u zatvoren prostor, to ne bio bijeli sneg, to bila bijela vata koja turena po krovići da imitira bijeli sneg. Sve ostalo jok imitacija, sve ostalo suvi original originala. Prvo pa desno od ulaza štand višegodišnjeg pobednika Milije Brkovića, do njega velika takoreći magaza „Zlatiborca“, koji tu revijalno, ništa takmičarski, jer je to firma koja je odavno prevazišla tzv. domaću radinost, 17.000 kvadrata proizvodnih pogona, 250 radnika, domaći lider suvomesnatih proizvoda, izvoz u zemlje okruženja, čak i Azerbejdžan…

Kad se prođe štand „Zlatiborca“, gde se posetioci slikavaju sa veliku maskotu, dalje sve tezga do tezgu, sve pršuta na pršuti, sve to dugačko metar, sve to dugačko nemo’š izmeriš. Ima i onaj Bermet Brka, od Fruške gore, sa svoje vino, i ima da narod oda, zastaje, proba, ima da se reže pršuta, da se reže ovčja stelja, to je ono najveće, što se najvećma raširilo. U sve to ima novinari, koji beleže, kamermani koji žvaću, snimaju, domaćina koji još toga režu, kamermana koji još toga žvaću i snimaju.

Reporter napravi ceo krug po sve te pršute, jopet stiže na početak do štanda Milije Brkovića koji, po ko zna koji put, uzeo skoro sve nagrade od taj, ovaj put, stručni žiri. Jedan što sve to prodaje stade pokaziva najveću slaninu koja prodata, primače se i Milija, stasit, u godinama, svečana teget šajkača, uđe u sve te pršute i priznanja za jedno svečano slikanje. Ondak se sa centra, baš do providni pleksiglas, more biti i staklo, kutiju na kojoj pisalo „Nagradna igra“, javi mnogo dobra grupa pevača, koja odma’ pa viknu Moja žena mnogo ljuta/ pravi svađu često puta/ zato moju nevooolim… Na taki repertoar niko ne bio ravnodušan, bilo oni koji tražili još jednom isto to, a najbolje neravnodušna bila grupa ljudi uniformisana u original srpske časničke kape, koja stajaše iza original pevača i sve uspešno pratila, i to ne ‘nako, nego kako treba, sve zabacujući rakiju iz plastične flaše, dižući kese sa mrsom koji su pazarili.

MAST KO POMADA: U to odanje reporter nabasa na jednog visokog i ko sliku, u svečanu plavu šajkaču momka imena Budimir Terzić. Budimir odavde, doš’o sa komšijom, sprema se za TV emisiju „Oženi me“, „Nemam ženu“, nešto od toga, još nije bio na to probno snimanje, treba mu dovedu dve ženske, pa on da se sa nji’ druži, i da izabira… A pršuta, pitamo mi njega, svaka pršuta ‘Vaka, odgovara nama Budimir. Reporter nastavi oda sa narod oko te tezge, kobasica 800 dinara, pršuta 1500, retko ko pazari, svako gleda proba, ali ne može mnogo da se proba, jer se najbolje proba iza tezge, gde prijatelji i svojta.

Ajd’ napolje, na taj vazduh. Napolju, ko napolju, prodavci muzike se odvrnuli, „Kod Aca Popa“, gde i stolnjaci i stolice žuti, narod seo jede mesa i ‘leba, onaj ispred šatre, što prodaje od mangulice mast, uzo trlja ruke mašću, sve ‘vako plješće, demonstrira, Vidiš kak’a je, ko pomada. Poviše od mangulice mast jedan na neke suve grane instalacije okačio čašice, prodaje vruću rakiju. Ima i mali kazan za pečenje rakije, čisto pokaže tu tehnologiju, prolaznik uze zagleda tu malu mašineriju, stupi u razgovor sa prodavcem, istu taku mašineriju je njegov prijatelj odneo u Kuvajt, gde bio na radu, svaki dan pek’o rakiju, a dole zabranjen alkohol, bio svaki dan mrtav pijan, pa ga proterali…

Unutra grupa pevača tera svoju umetnost, opšti žamor, ništa se ne razume, jedino ono Moja žena mnogo ljuta… Reporter se primače u taj centar i središte, upita se sa jednim iz organizaciju, čovek se reče, Žarko Božanić. Žarko informisa da manifestaciju otvorio Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina, koji iz Demokratsku stranku Srbije, od ti državnici nikog video, da li su bili u publici ne zna, zna da niko od nji’ nije govorio… Ondak Žarko stade za mikrofon, na podu je bila ona providna kutija na kojoj je pisalo Nagradna igra, providni džakovi sa slaninom, pršutom i kobasicom. Pa se reče Žarko, Poštovani posetioci, Sajam suvomesnatih proizvoda se održava po 12. put, pored privrede i turizma, ova manifestacija ima i revijalni karakter, nagradnu igru sa vrednim nagradama. Učestvuju svi koji u kutiju ubacili cedulju sa ime i prezime plus telefona broj. Žarko zamoli žensko čeljade Marijanu, koje beše u stilizovanu narodnu nošnju bele plus zelene boje, da izvuče dobitnike. Prvo bi treća nagrada, 10 metara kobasice, na prozvano ime javi se jedan krupan koji ne imade, nije pon’o, identifikaciju, kvadrat slanine dobi žensko, kome poverovaše i bez tu identifikaciju, glavnu nagradu, džak pršute, tako žensko čeljade izvuče, dobi Dragoljub Šopalović, jedan od izlagača i dobitnika sajamskih nagrada. Okupljeni uzeše viču da to nema smisla, da to nema nigde, Žarko zaključi taj revijalni program, primače se ta grupa pevača, dvojica sa kape, dvojica već gologlavi, jedan gologlavi se uklinio među dve šajkače, zbog tu ravnotežu i pravilan stav, viknuše da ih niko ništa ne razume, kad posetioci zatražiše, Ajde ono, bi i ono da svi razumu, Moja žena mnogo ljuta… Kako se negodovanje zbog glavne nagrade nastavi, voditelj objavi da se Šopalović odriče priznanja, bi jošte jednom izvlačenje, izvukoše drugog dobitnika, oni što bili ko Srpski časnici, sa srpskim časničkim kapama kupljenim u Krojačkoj radnji napolju, sa odobravanjem digoše kese sa pršutom, grupa pevača jošte jednom viknu Eeee, i to bi gotovo, jedino je još onaj krupni sve ubeđiv’o da je baš on dobio kobasice.

Reporter se sa taj narod još jednom iz’oda, stade kod jedne od tezgi, štandova, na koji pisalo Šopalović. Momak od tezge uze kaže da nije ko raniji’ godina, mnogo manje se kupuje, oseća se kriza, baš se oseća, dosta ljudi prođe, ali samo proba. Kad dođe do toga da su proizvode, u odnosu na prošlu godinu, poskupeli samo za sto dinara, primače se najstariji Šopalović, Milojko. Uze kaže da ima pet-šest kuća Šopalovića koje se bave pršutom, i uze da kaže da to, i oko tog, sa švercom mesa, nisu osetili, imaju svoje bikove, kad treba dokupe, plasman ide. I još da kaže, ko radi, pos’o ide, rad pobedu nosi…

Napolju sneg uze provejava, iz onu šatru „Kod Aca Popa“, gde pev’o, kako plakat kaže, umetnik Tunja, uze da se odmotava jedna mnogo dobra pesma, koja legala na sav taj sneg, Romanijo sejo mila, razgovora nema…

NARODNA PESMA: Moja žena mnogo ljuta…