Poslednja republikanska luka

foto: robert čoban

“No a la guerra!” (Ne ratu!) pisalo je na parčetu kartona koji je držala žena okružena grupom istomišljenica nedaleko od Promenade u Alikanteu. Dok smo se pozdravljali, razmišljao sam o onome što mi je Kori Udovički (čiji je otac Lazar bio “španski borac”) rekla par dana ranije: “Španci su iskusili strahotu Građanskog rata 1936–1939. i ne daju se lako uvući u nova stradanja!” Ovih dana, stav premijera Manuela Sančeza po pitanju aktuelnih svetskih sukoba i kriza takođe je primer principijelnog i časnog držanja: Kraljevina Španija je protiv agresije Rusije na Ukrajinu, protiv intervencije u Venecueli, protiv pokušaja otimanja Grenlanda i protiv rata u Zalivu.

Kad smo kod Španskog građanskog rata, Alikante je bio poslednji grad lojalan Republikancima koji su 1. aprila 1939. osvojile Frankove trupe. Pre toga, 25. maja 1938. grad je teško postradao u bombardovanju italijanske Aviazione Legionaria – 300 ljudi je poginulo u tom jednom danu.

Iz luke u ovom gradu zemlju su napustili poslednji članovi Republikanske vlade Španije pre nego što su frankisti okončali rat i započeli 36 godina dugu vladavinu ovom zemljom. Čuveno je da je 28. marta 1939, svega tri dana pred ulazak frankista u grad, Arčibald Dikson, kapetan britanskog broda SS Stanbrook, pod tepihom nemačkih bombi rešio da ukrca 2.638 republikanskih vojnika, funkcionera i članova njihovih porodica. “Niko nije ostao na obali, kako sam i obećao!”, rekao je Dikson. Brod nakrcan izbeglicama iz Alikantea posle 22 sata plovidbe stigao je u luku Oran, u francuskom Alžiru.

U svetu zahvaćenom ratovima i haosom, prizori sa plaže u Alikanteu deluju gotovo nestvarno. Iako se Španija držala po strani od sukoba, protekle dve decenije istorija je nije štedela: teroristički napadi, migrantski talasi iz Afrike i Svetska ekonomska kriza 2008. Naime, Španci su zajedno sa Portugalom, Italijom i Grčkom bili jedna od PIGS zemalja (Portugal, Italy, Greece, Spain) koje su u odnosu na ostatak Evrope najteže podnele Svetsku ekonomsku krizu 2008.

Ništa od toga se ovog marta ne vidi na ulicama Alikantea: turisti i lokalci mirno šetaju, nema vidnog prisustva migranata, prodavnice i restorani su puni, policije gotovo i da nema na ulicama… Cene hrane i pića u restoranima su na 50% beogradskih. Moj “paella & rioja index” kaže da se prosečne cene porcije omiljenog španskog jela od pirinča i boce crvenog vina iz provincije Rioha nisu menjale proteklih 10 godina. Porcija paelje se kreće od 14 do 17 evra, boca vina Rioha između 17 i 22 evra.

Grad veličine Novog Sada (2024. imao je 358.608 stanovnika) na desetom je mestu u Španiji kada je o populaciji reč.

Dok posmatram Afrikance koji prodaju fejk brendirane torbe na Explanada de España, šetalištu uz plažu, motaju mi se po glavi stihovi grupe Manu Chao (“Otišao sam da radim u grad na severu, svoj stari život ostavio sam iza sebe negde između Seute i Gibraltara”). Pesma Clandestino (Ilegalni) biografska je za svakog savremenog migranta, posebno za one koji su u Evropu stigli iz Afrike tom rutom preko Seute, španske eksklave na tlu Maroka o kojoj peva Manu Chao.

Avion iz Beograda, pored turista iz Srbije bio je pun i nekih novih “cladestina”, onih plave kose i svetle puti. Naime, veliki broj migranata iz Rusije i Ukrajine preko Beograda odlazi u Španiju kao svoju krajnju destinaciju. U ulici koja vodi ka našem hotelu naišao sam i na lokal zatvoren teškim metalnim roletnama preko kojih je naslikan Isus. Iznad piše da se tu nalazi Pravoslavna parohija Sv. Andrije i Sv. Nikole. Ovo je jedna od tri ruske pravoslavne crkve u Alikanteu, gradu u kojem se istorija ruske dijaspore prati još od kraja 19. veka. Veruje se da u celoj provinciji Alikante danas živi 16.000 Rusa od kojih su mnogi kupili nekretnine u proteklih nekoliko godina.

Na svakom koraku srećem tragove bogate istorije grada koji sežu još u stari vek. Veruje se da je ovo područje bilo stalno naseljeno proteklih 7.000 godina. Nekih 1.000 godina pre nove ere Grci i Feničani su na ovoj obali počeli da osnivaju svoje kolonije i podižu utvrđenja. Iznad grada na brdu Benakantil, ispresecanom divnim stazama za šetanje kroz vegetaciju i kamenje uzdiže se Tvrđava Sveta Barbara. Na tom mestu prvo utvrđenje su podigli Mavari tokom svoje vladavine Iberijskim poluostrvom (od 711. do 1296).

Do tvrđave možete da stignete i taksijem ili malim autobusom, ali preporučujem vam laganu 15-minutnu šetnju od podnožja brda do zidina Svete Barbare. Utvrđenje je lepo očuvano, obnovljeno i održavano, sa nekoliko kafea i restorana za osveženje pa je uvek puno posetilaca.

Od 1954. a naročito posle proglašenja nezavisnosti Alžira – u Alikanteu se naselilo više od 30.000 pripadnika ”pieds-noirs” populacije (Francuzi i ostali Evropljani koji su živeli u Alžiru do 1830. do 1962).

Za grad koji je 1950. imao 101.000 stanovnika, ovo je bio veliki talas doseljavanja. Za samo 10 godina, između popisa 1960. i 1970. Alikante se uvećao za čak 49% – sa 121.832 na 181.550 stanovnika. Masovni turizam krenuo je u Španiji tokom šezdesetih godina 20. veka još za Frankova života pa se Alikante od lučkog i industrijskog grada polako transformiše u turističku destinaciju.

Ko-katedrala Svetog Nikole iz Barija građena između 1613. i 1662. impresivna je građevina koja je kao i obližnja Bazilika Svete Marije podignuta preko džamije iz mavarskog perioda. To je čest slučaj u ovom delu Španije i lako je uočljivo na arhitekturi tih hramova. Enterijer hrama je spektakularan, posebno pogled sa galerije i Kapela Svete Pričesti koja se smatra jednim od najfinijih primera španskog baroka. Ulaz se plaća osam evra, ne prihvataju press-legitimaciju, ali – nisam se pokajao.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!