Abeceda srpskog stripa

U periodu od druge polovine 50-ih godina prošlog veka pa do raspada socijalističke Jugoslavije, strip izdavaštvo je bilo široko rasprostranjeno i cenjeno – dovoljno je pomenuti tiraže koji su se merili u stotinama hiljada i desetine redovnih edicija. Naravno, rasprostranjenost i tiraži nisu merilo ugleda i uticaja, pa je strip imao i svojih problema, i u najboljem slučaju je smatran jeftinom razbibrigom, ali se išlo i do toga da se smatra šundom i štetnim po omladinu. Pitanje je da li je takav status bio lošiji po izdavaštvo nego danas kad su tiraži stostruko manji – u najboljem slučaju – a ugled daleko veći i strip se smatra formom umetnosti. No, to je neka druga priča.

Počeci najvećeg strip izdavača u SFRJ bili su i više nego skromni i neočekivani. Koreni Dečjih novina naziru se 12. januara 1957. godine kada su u Gornjem Milanovcu dva nastavnika Osnovne škole “Takovski partizanski bataljon” sa grupom učenika pokrenuli školski list (u kom je strip imao značajnu poziciju) po imenu “Dečja politika” u tiražu od 1.000 primeraka. List je razgrabljen. Sasvim očekivano, dnevni list “Politika” se pobunio zbog imena, pa je već sledeći broj preimenovan u “Dečje novine”. Školski list je tokom prvih godina sa mesečnog prešao na petnaestodnevno, pa i na nedeljno izdavanje, a tiraž se veoma brzo popeo na šestocifren. Časopis se distribuirao širom republike, pa i Jugoslavije. Pet godina nakon osnivanja, časopis napušta okvire škole i redakcija osniva novinsko izdavačko preduzeće Dečje novine. Ostalo je istorija.

Borisav Čeliković, jedan od autora izložbe “Strip u Dečjim novinama: počeci (1957–1964)”, koja je u Muzeja rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu otvorena do 4. aprila, kaže da je “od samog početka strip u Dečjim novinama imao svoje mesto. U prva tri školska godišta izlaženja to su bili stripovi Desimira Žižovića Buina, samoukog umetnika iz Gornjeg Milanovca. Svaki broj školske 1956/7. imao je Buinov autorski pečat – kaiš stripa sa dogodovštinama đaka prvaka i po nekoliko ilustracija. Tako je započela saradnja koja će trajati nekoliko decenija, koliko je Buin bio saradnik Dečjih novina”.

Od 1958. godine izdavaštvu Dečjih novina pridružuje se i čuveni strip Nikad robom sa još čuvenijim likovima Mirka i Slavka, što je kasnije postalo zasebna publikacija, a strip sa ovim junacima je objavljivan u oko šeststo epizoda. Važan segment Dečjih novina u tom periodu činile su dogodovštine iz NOB-a i dece, ali i dragocene stripove iz nacionalne istorije i narodnih predanja. Buin je bio autor nekih od njih, poput Aždaja i carev sin, Smrt vojvode Prijezde i drugih. O ovom periodu govori i monografija Od Buina do Marvela i Diznija Borisava Čelikovića, prva od četiri planirana toma o Dečjim novinama.

...

Školske 1959/60. godine Buinu se pridružuje tada osamnaestogodišnji Miodrag Đuričić, a za njim i Leo Korelc, Toma Kurta, Nikola Mitrović Kokan pa i renomirani pripadnici beogradske škole karikature i animiranog filma – karikaturista Aleksandar Klas, Slobodan Milić i Radoslav Rade Ivanović. Formira se poseban talas autorskog domaćeg stripa, koji bi dosegao ko zna kakve vrhunce da sve nije dovedeno u pitanje turbulentnim događajima početkom sedamdesetih. Naime, nakon Kongresa kulturne akcije u Kragujevcu 1971, kada je strip svrstan u šund i došlo do javnog spaljivanja ovakvih publikacija, nametnut je poseban “porez na šund” koji je predstavljao dodatni finansijski namet izdavačima u Srbiji. Kao najtiražniji i najveći izdavač u to vreme, Dečje novine su bile posebno pogođene tim izdatkom. S druge strane, to je pružilo priliku da izdavači u ostalim republikama i pokrajinama, na koje se ova regulativa nije odnosila, uzmu svoj deo kolača.

Ali Dečje novine su bile prevelike da bi izgubile bitku. Promenama forme i formata, kao i raznim izdavačkim eksperimentima, Dečje novine su uspele da opstanu. Najveća žrtva u tome je domaći strip pošto se u skladu sa zakonima tržišta i Dečje novine polako okreću licencnom stripu. Pokreću se revije u kojima su se domaći autori našli rame uz rame sa svetski poznatim naslovima. Već u prvom broju Eks almanaha iz 1974. objavljen je američki Den Deri kraj Herloka Sholmesa Furtingera i Julesa. A onda je usledila poplava sličnih revija poput Supera, Ju stripa (koji je zadržao orijentaciju domaćeg stripa) i Biser stripa (orijentisanog prevashodno prema licencnom frankovonom stripu poput Mek Koja, Bluberija, Gastona, Taličnog Toma, uz izlete u američku produkciju).

Uprkos poteškoćama u izdavaštvu, Dečje novine su sve to vreme zadržale slavu i status najvećeg strip izdavača na području SFRJ. Domaći autori su zahvaljujući Dečjim novinama dobijali priliku da se okušaju i u izdavaštvu van granica te zemlje, i veliko je pitanje kako bi izgledalo izdavaštvo na ovim prostorima da nije došlo do sveopšteg raspada i ratova. Nikad nećemo saznati. Ali se možemo prisetiti.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!