Dok sa zvučnika odjekuje Haustor i pesma „Šejn“, a potom i taktovi nekadašnje evrovizijske pesme Milana Stankovića „Ovo je Balkan“, momak i devojka za šankom sipaju šljivovicu, a gosti poručuju sarmu. Na prvi pogled – prizor iz neke beogradske kafane.
Međutim, ova scena odigrava se dve hiljade kilometara severnije, na Baltiku.
U centru digitalne Evrope, Talinu, glavnom gradu Estonije, već bogatoj ponudi internacionalnih restorana pre dva meseca pridodat je srpski restoran neobičnog imena za tamošnje podneblje – „Ajde bre“.
Nisu neobični samo ime i ponuda ovog restorana, već i to što ga nije otvorio niko poreklom iz Srbije, već jedan Rus.
Rusi čine nešto manje od jedne desetine populacije glavnog grada Estonije, dok je u čitavoj zemlji oko petina stanovništva ruskog porekla.
Iz Ufe, preko Zemuna do Talina
Vlasnik ovog restorana je Konstantin. Rođen je u ruskom gradu Ufi. U dvedesetim godinama preselio se u Sankt Peterburg, a zatim u Talin. Govori estonski, ruski i engleski jezik, a na srpskom zna tek nekoliko fraza.
Ideju da otvori ovakav restoran dobio je nakon posete glavnom gradu Srbije.
„Pre dve godine prvi put sam bio u Beogradu i tada sam se zaljubio u Srbiju, ljude, kulturu i, naravno, hranu“, kaže Konstantin za „Vreme“ dok iz čokanjčića ispija rakiju.
Tokom tog putovanja upoznao je i Nikolu, ugostitelja iz Zemuna. Dve godine kasnije, u januaru 2026, otvorio je ovaj za stanovnike Talina pomalo egzotični restoran, ali i za turiste koji u njemu borave.
Upravo je od Nikole, zemunskog majstora pečenja, „pokupio“ recepte. Pre otvaranja restorana, zemunski ugostitelj boravio je u Talinu kako bi obučio kuvare i preneo im način pripreme „domaće“ hrane.
Osim recepata, iz Srbije je doneo i čokanjčiće u kojima se u ovom baru služi rakija.
U prvim danima rada pomagao je i Peđa iz Kragujevca, koji već nekoliko godina živi u Talinu zbog posla u automobilskoj industriji. Gostima je, kaže, između ostalog, kuvao pasulj sa rebarcima, a spreman je uvek da pritekne u pomoć ako zatreba.
Srpsko, ali ne iz Srbije
Enterijer lokala prati ideju sa kojom je otvoren: na zidovima su fotografije Novaka Đokovića, „Juga“, te ilustracije iz „Balkanskog špijuna“. Na šanku šljivovica, viljamovka i druga žestoka pića. Doduše, ne iz Srbije.
„Hranu i alkohol nabavljamo iz Slovenije i Hrvatske. Teže je uvoziti iz Srbije jer nije u Evropskoj uniji“, objašnjava Konstantin.
Na meniju ajvar, sarma, gibanica, pite, pohovana paprika sa sirom, uštipci, ćevapi i druge srpske đakonije, ali nijedan sastojak nije stigao direktno iz Srbije. Plan vlasnika je da se ubuduće to promeni.
U jelovniku, sve je najpre ispisano na srpskom, a zatim na engleskom jeziku, iako niko od zaposlenih u ovom restoranu ne govori srpski.
Planovi vlasnika su da vremenom prošire ponudu i na jela iz drugih bivših jugoslovenskih republika, ali za sada jelovnik ostaje veran klasičnoj ponudi srpskih kafana.
Gosti su raznoliki, od Balkanaca kojima je meni dobro poznat, do lokalnog stanovništva i turista.
Kada je birao ime, dvoumio se da li restoran da nazove „Jugoton“, po fabrici gramofonskih ploča ili „Ajde bre“. Druga ideja je pobedila.
Dijaspora između dva sveta
U estonskoj prestonici živi nekoliko stotina ljudi iz Srbije, uglavnom mlađih, zaposlenih u IT sektoru, po kome je Estonija naširoko poznata.
Dolaze iz zemlje koja godinama stagnira na evropskom putu, u državu koja je članica EU duže od 20 godina, gotovo potpuno digitalizovana i među najefikasnijima u borbi protiv korupcije.
Dolaze iz zemlje koja je u svemu ovome, a naročito poslednjem, na suprotnoj strani lestvice.
Za njih, ovakvi lokali nisu samo restorani. Oni su mesto prepoznavanja, ali i podsetnik na razlike. Jedan od gostiju, Srbin, koji već devet godina živi u Talinu, kaže da sarma „nije kao domaća“. Razlika između Srbije i Estonije, međutim, mnogo je dublja od kulinarske.
Poseta je realizovana u okviru projekta „Puls Evrope – medijske posete EU“
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
