U sredu 11. novembra navršiće se tačno 80 godina od kada je u prestonici, u najlepšem delu Kalemegdanskog parka, otkriven Spomenik zahvalnosti Francuskoj, vajarsko delo Ivana Meštrovića.
Prvih godina nakon povratka iz Francuske, gde su tokom Prvog svetskog rata i neposredno posle njega, kao stipendisti tamošnje vlade bili na školovanju, grupa mlađih beogradskih intelektualaca oubičajila je svoja redovna viđenja. Ali, pored namere da im se u slobodi održi prijateljstvo stečeno u teškim danima nacionalne istorije, spontano se javila i potreba za „kultivisanje blagodarnosti i ljubavi prema Francuskoj“, kao i želja „da ova osećanja dobiju i svoj vidan i trajan izraz“ (Svetislav Marodić).
Beogradska opština je 17. decembra 1921. donela odluku da podigne nadgrobni spomenik francuskim vojnicima palim pri odbrani Beograda 1915, da bi Društvo nekadašnjih učenika francuskih škola i Društvo prijatelja Francuske, maja 1924. godine pokrenulo zvaničnu inicijativu za podizanje spomenika zahvalnosti Francuskoj. Biće to „prvi javni spomenici podignuti na nacionalnoj teritoriji u kojima je recepcija drugog prikazana u pozitivnom kontekstu“, pisaće o tome kasnije profesor Miroslav Timotijević.
Odbor za podizanje spomenika zahvalnosti Francuskoj formiran je u leto 1924. Za predsednika je izabran francuski đak prof. dr Niko Miljanić (1892–1957), hirurg i jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu, dok su članovi bili sve sami ugledni javni radnici.
IZBOR MESTA ZA POSTAVLJANJE: Prvobitna zamisao bila je da se spomenik podigne u Parizu, pa se sa tim planom i krenulo u akciju prikupljanja priloga. Kada je obezbeđen veći deo potrebnog novca, zatražena je od Opštinskog odbora Pariza dozvola za podizanje spomenika, koja je uz pomoć tadašnjeg francuskog poslanika na našem Dvoru Emila Dara ubrzo i dobijena. Ali, pomoć poslanika Dara bila je samo deo plana francuske diplomatije, čiji je krajnji cilj bio da se spomenik ne podigne u Parizu, već u Beogradu, prestonici države od koje je Francuska, imajući u vidu svoje zasluge iz Prvog svetskog rata, očekivala da bude eksponent njene politike na Balkanu. Daroviti i školovani diplomata će svoju veštinu pregovaranja znati da upotrebi, pa će Odbor za podizanje spomenika pristati da donese novu odluku po kojoj se Spomenik zahvalnosti Francuskoj imao podići u Beogradu. Sa gledišta istorijske distance odluka Odbora se danas može razumeti, jer je doneta u „vreme kada su francuski uticaji postali dominirajuća konponenta kulturnog, ekonomskog i političkog života u prestonici novostvorene jugoslovenske države“ (Vuk Vinaver).
IZBOR AUTORA I IZRADA SPOMENIKA: Sledstveno, trebalo je raspisati konkurs za izradu spomenika. Odbor je formirao komisiju, a za njenog predsednika izabran je akademik Bogdan Popović (1863–1944), istoričar književnosti i estetičar, nekadašnji pariski đak, osnivač Francuskog književnog društva, i u to vreme jedan od vodećih intelektualaca u zemlji. On će svojim autoritetom presudno uticati da se posao izrade spomenika poveri Ivanu Meštroviću (1883–1962), tada „najuglednijem nacionalnom umetniku svetske reputacije“ (Miroslav Timotijević) koga je upravo tih dana preko štampe argumentovano branio od onih koji su bili protiv podizanja njegovog obnaženog Pobednika.
Po ustaljenoj tehnologiji izrade spomenika, iskusni Meštrović je ubrzo prionuo na posao. Na osmišljavanju koncepcije i izradi skice radio je nekoliko meseci. S obzirom na značaj memorijala, odlučio se za monumentalnu formu u stilu tada aktuelnog art dekoa (Art Deco): masivno telo ženske figure, snažnog iskoraka, odlučno ispružene ruke i ponosno uzdignute glave. U toj retorici stava i pokreta, Emil Dar je prepoznao dvostruko značenje spomenika: „Oči Francuske blistaju od borbenog gneva, ali u isti mah podižu ka idealu mira. Ruka je razmahnula ubilačkim mačem, ali je tako isto gotova i da ga s prezrenjem baci za sobom. Tako samo Francuska želi da bude predstavljena: rešena na odbranu, spremna na izmirenja“ (Izjava francuskog poslanika g. Dara, „Politika“, broj 8086. od 9. novembra 1930, str. 1). Kako je uticajni francuski poslanik, koji je od početka pratio Meštrovićev rad, bio zadovoljan idejnim rešenjem spomenika, veliki umetnik je mogao da nastavi posao.
Sledila je izrada gipsanog modela i njegovo livenje u bronzi, da bi početkom juna 1930. počela i finalizacija samog spomenika. Izrada gipsanog modela i livenje glavne figure visoke gotovo pet metara i teške preko pet tona, obavljeno je u Zagrebu, u livnici Umetničke akademije, čiji je rektor u to vreme bio Meštrović. Proces livenja je trajao tri i po meseca (od 3. jula do 20. oktobra), a izveden je starim italijanskim postupkom tzv. „izgubljenim voskom“. Figura je izlivena iz 14 delova, koji su zatim sastavljeni u dva, tako transportovani u Beograd i na licu mesta spojeni u celinu. Sastavljanje gipsanog modela izvršio je majstor sa prezimenom Bubanj, samo izlivanje Franjo Antolić, sastavljanje i cizeliranje (završna obrada) izlivenih komada Emil Jingman, dok je u svim ovim poslovima učestvovalo još četiri pomoćnika.
Istovremeno sa izradom glavne figure, druga grupa Meštrovićevih pomoćnika izradila je u Splitu postolje. Obradu bračkog kamena za sastavljanje dvostepenog postolja, visokog preko sedam metara, izveli su iskusni majstori jedne kamenorezačke radionice, dok su dva bočna reljefa isklesali po Meštrovićevim modelima njegovi učenici Frano Kršinić i Antun Augustinčić, potonji svetski priznati vajari.
Reljefima je namenjena uloga retoričke podrške osnovnom značenju glavne figure. Na jednom je izvedena personifikacija Sorbone (isklesao F. Kršinić), simbol francuske pomoći u obrazovanju srpske omladine, a na drugom (isklesao A. Augustinčić) jedinstven niz francuskih i srpskih ratnika, simbol vojne saradnje u proboju Solunskog fronta (francuski naziv, Istočni front).
Na prednjoj strani postolja uklesano je: A la France MCMXXX, a na zadnjoj: Volimo Francusku kao što je ona nas volela 1914–1918.
IZBOR MESTA ZA POSTAVLJANJE SPOMENIKA: Nema sumnje da je francuski poslanik na nešem Dvoru Emil Dar ispoljio svoj uticaj i prilikom izbora mesta za postavljanje spomenika. Njemu je bilo dobro poznato simboličko značenje Kalemegdanskog parka i da je u njegovom centralnom delu ostao prazan prostor sa koga su uklonjeni ostaci monumentalnog spomenika vođi Prvog srpskog ustanka Karađorđu Petroviću, srušenog od strane austrijske vojske za vreme okupacije 1916. godine. Mesto dobija na značenju i zbog toga što se do njega dolazi iz pravca najpoznatije prestoničke ulice (Ulice kneza Mihaila), prolazeći u samom parku kroz Aleju velikana srpske prosvete sa već podignutim spomenicima. Naravno, Dar je imao u vidu i da se spram prestoničkog parka privodila kraju gradnja monumentalne palate francuskog poslanstva, što je bio razlog više da upotrebi svoj uticaj da nadležni u Beogradu donesu odluku da se spomenik državi koju predstavlja podigne baš na tom mestu.
Konačna odluka o mestu postavljanja spomenika doneta je na sednici Opštinskog odbora 19. septembra 1930. Kameni delovi postolja i dva dela glavne bronzane figure dopremljeni su u Beograd krajem oktobra, a rad na njihovom postavljanju trajao je osam dana.
SVEČANO OTKRIVANJE: Značaj događaja, višednevna najava u štampi i lep jesenji dan privukli su tog utorka 11. novembra 1930. masu sveta na ulice prestonice: u najlepšem delu Kalemegdanskog parka, na godišnjicu završetka Prvog svetskog rata, imao se otkriti Spomenik zahvalnosti Francuskoj. Dan ranije, na glavnoj železničkoj stanici, uz državne i vojne počasti, svečano su dočekane dve delegacije prijateljske države. Prvu su sačinjavali članovi udruženja bivših boraca sa Solunskog fronta, na čelu sa svojim predsednikom Markom Eroom, dok je druga bila francuska državna delegacija, koju je predvodio ministar penzija Šampetje de Rib.
Glavna svečanost, otkrivanje Spomenika zahvalnosti Francuskoj, bila je sutradan, na Dan mira. „Još od ranog jutra Beograd je dobio praznični izgled. Sve kuće bile su okićene francuskim i jugoslovenskim zastavama. U glavnim ulicama mnogi prozori i balkoni bili su ukrašeni cvećem i pirotskim ćilimima“ („Politika“, 12. nov. 1930). Državne institucije i prodavnice nisu radile, dok su odmah izjutra u svim beogradskim školama održana predavanja o Francuskoj, kao i o značaju svečanosti koja se toga dana imala održati. Po završetku tog časa, učenici su se organizovano uputili ka Kalemegdanu.
Značaj predstojećeg događaja, francuske kulture i francusko-jugoslovenskog prijateljstva istaknut je i na svečanoj sednici koja je započela u 9 sati u velikoj dvorani Univerziteta. U isto vreme na Kalemegdanu se već okupilo oko dvadeset hiljada Beograđana i gostiju iz svih delova zemlje. Po završetku sednice njeni učesnici (gosti iz Francuske i najviše domaće javne ličnosti) uputili su se ka mestu centralne svečanosti, prolazeći kroz špalir građana, koji ih je pozdravljao.
U 11 sati na ulaz u Kalemegdanski park dovezli su se kralj Aleksandar, kraljica Marija, knez Pavle i kneginja Olga. Do svečane bine postavljene s desne strane spomenika, pešice su prošli Alejom velikana, duž koje su ih pozdravljale brojne delegacije prispele iz cele zemlje. Svečanost je započela ćutanjem u trajanju od dva minuta u znak počasti prema francuskim i srpskim ratnicima palim tokom Prvog svetskog rata, dok su se jedino u daljini čula zvona Saborne crkve. Prigodan govor prvo je održao prof. Niko Miljanić, predsednik Odbora za podizanje spomenika, koji ga je zatim otkrio. „Neka ovaj veličanstveni spomenik priča budućim generacijama o veličini zahvalne duše i heroizma našeg naroda!“, izrekao je Milan Nešić, predsednik Opštine beogradske, primajući spomenik na čuvanje. U ime francuske države i naroda zahvalio je Šampetje de Rib, šef francuske delegacije, da bi potom u ime Kraljevske vlade govorio ministar Kosta Komanudi.
Popodne su učenici i profesori svih beogradskih škola prodefilovali pored spomenika, dok je za goste iz Francuske priređen prijem u Dvoru na Dedinju. Tom prilikom je Šempetje de Rib uručio prestolonasledniku Petru orden Legije časti, kojim ga je odlikovao predsednik Republike Francuske. Otkrivanju spomenika nije prisustvovao njegov autor Ivan Meštrović. O svojoj sprečenosti (prema vlastitoj izjavi – zbog bolesti) proslavljeni vajar nije obavestio organizatore svečanosti već francuskog poslanika Emila Dara, što još jednom potvrđuje dominantnu ulogu francuske diplomatije u podizanju spomenika u Beogradu.
Šest godina kasnije Pariz se odužio Beogradu. U njegovom XVI kvartu podignuti su spomenici kralju Petru i kralju Aleksandru Karađorđeviću. Ali ni tada inicijative nisu bile državne, već su ih pokrenule društva francusko-srpskog prijateljstva.
VREME ZA KOJE ISTORIJA NIJE DALA KONAČNU REČ: Svoj govor na svečanoj sednici u zgradi Univerziteta, na dan otkrivanja spomenika, uvaženi profesor Bogdan Popović završio je rečima: „Na spomeniku stoji zapisano: Francuskoj! (A la France!) i, na drugoj strani: Volimo je kao što je i ona nas volela! Ovim natpisima današnji naraštaj dodaje, ostavljajući spomenik u anamet budućim pokolenjima, ovaj savet i uzbuđenu poruku: Volite Francusku kao što smo je mi voleli!“
Amanet iz 1930. poštovan je sve do NATO agresije na SR Jugoslaviju, u kojoj je učestvovala i Francuska, kada je spomenik prekriven crnim platnom i postavljen natpis: Neka je večna slava Francuskoj koje više nema. Naravno, i o učešću francuskih borbenih aviona koji su u proleće 1999. godine bacali bombe sa zabranjenim osiromašenim uranijumom po Srbiji, i o reakciji mladih Srba koji su crnim platnom prekrili Spomenik zahvalnosti Francuskoj, svoju reč treba da dâ istorijska nauka. Za sada konstatujemo da o velikom prijateljstvu, osim sećanja, svedoče još samo spomenici.
Autorka je istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije
