Od Solila do Bjelila

Moj imidž “Lale na biciklu” posledica je serijala “Biciklom kroz Vojvodinu” koji pišem još od vremena pandemije koronavirusa kada sam, sprečen da putujem van zemlje, na dva točka krenuo u istraživanje bačkih, banatskih i sremskih sela. Zbog toga, gde god dođem, domaćini mi ponude da na biciklu obiđem i njihov kraj. Ovoga puta to je poluostrvo Luštica u Boki kotorskoj na kojem sam otkrio mnoge skrivene kutke za koje većina posetilaca Crne Gore nije ni čula.

Krenuo sam sa golf terena Luštica Bej, prvog sa 18 rupa u Crnoj Gori sa kojeg se sa svake pozicije vide ili otvoreno more ili vode Bokokotorskog zaliva. Kreirao ga je slavni južnoafrički golfer Geri Plejer čije je prezime dokaz latinske izreke nomen est omen. Geri Plejer (89) je posle odlaska u sportsku penziju počeo da se bavi kreiranjem golf terena – napravio ih je preko 400 širom sveta, počevši od onog u južnoafričkom San Sitiju pre više od 50 godina.

foto: mihael đuričić

Spuštam se do mesta koje zovu Solila, čije ime govori da su ovo nekada bila polja lokalne solane, odakle se crpila so. U prošlosti je to bilo čak i mesto nekontrolisanog lova i ribolova, a danas je zaštićeni rezervat u kome je ptice moguće “loviti” samo fotoaparatom, ali tako da se ne uznemiravaju. Solila su jedno od preostalih močvarnih priobalnih lokaliteta za ptice na istočnoj obali Jadrana koje je zbog obilja hrane u plitkoj vodi njihovo stanište tokom zimovanja i jedno od najvažnijih odmorišta na migratornom putu (Adriatic Flyway). Ovaj prirodni biser površine oko 150 hektara u Krtoljskom zalivu, prvo je zaštićeno područje takve vrste na crnogorskoj obali. Ptice se mogu posmatrati iz dveju kula osmatračnica u rezervatu ili sa vidikovca koji se nalazi uz magistralni put prema Krtolima. Do sada je prepoznato i registrovano 178 vrsta ptica koje imaju stalno stanište ili povremeno posećuju Solila. Pomenimo samo da su se u septembru 2020. pojavila i dva flamingosa.

Nastavljam dalje uz obalu i stižem do Kakrca. Specifična mikroklima ovog ušuškanog dela poluostrva, blagi vetar, miris soli i bilja u vazduhu, drvene barke u vodi i na obali, daju sliku krajolika kao sa nekih starih razglednica. Ovde je u moru veliko prisustvo slatke vode iz brojnih izvora (jedan od njih je na samoj obali u centru naselja), tako da se more oko Kakrca, po nalazu Instituta za biologiju mora, pokazalo kao najčistije na celom Crnogorskom primorju.

Odmah pored Kakrca su Bjelila. Zbog mnoštva izvora i plodne zemlje, ovaj kraj je u prošlosti bio bogat vinogradima i baštama punih stabala limuna i pomorandži. Jedan od izvora, Frutak, zaslužan je što Bjelila nose upravo to ime. Naime, u davna vremena Bokeljke su ovde dolazile da peru odnosno da “bijele” veš. Ono što ovom mestu daje dušu su kamene kuće, njih dvadesetak, a neke su stare više od 700 godina! Građene su slično, prizemlje – konoba koja je služila za čuvanje vina, ribarskih mreža, opreme za barke i slično, i jedan sprat – za stanovanje. Dvorišta krase lovor, ruzmarin, stabla masline i smokve. Sa terase jedne od njih neprekidno je lajao pas koga je moje prisustvo očigledno uznemirilo. Uskoro se pojavila i starija žena koju sam pitao ko je vlasnik polusrušene kamene kuće na samoj obali. “Ma, problem je što ih ima više! Jedan je iz Novog Sad i povremeno dolazi, ali ništa ne popravljaju!”, veli ona.

Prolazim Krašiće, poznato turističko mesto i tu se put odvaja od obale i kreće u brdo. Prolazimo kraj Crkve Sv. Pantelejmona, u čijoj porti se nalazi groblje. Hram je građen od kamena, a renoviran je 1902, kako piše na natpisu iznad vrata. Stižem do samog vrha poluostrva sa kojeg se dobro vidi Prevlaka u Republici Hrvatskoj. Tu ispod nalaze se brojne atrakcije koje je moguće videti samo sa mora: kraj plaže Rose nasukan je godinama jedan ribarski brod, a odmah pored je i bivše sklonište za podmornice. U njega su, dok je bio u funkciji, mogle da stanu dve podmornice, a takođe su mogle da se ukrcavaju mine i torpeda, kao i da dopune svoje akumulatorske baterije strujom iz generatora koji je tu bio postavljen. “Rakite” i “Spilice”, druga dva vojna objekta koji se nalaze na obali Luštice, istočno od Rosa, bila su u upotrebi sve do početka 2000. a i danas su formalno u posedu Mornarice Vojske Crne Gore. Pored tri tunela, nekadašnja Jugoslovenska ratna mornarica u Boki Kotorskoj imala je i četiri takozvana maskirna veza – na Vitoglavu kod Risna, dva kod Perasta, jedan između rta Gospa od Anđela i Stoliva, dok se još jedan maskirni vez nalazio van zaliva, u blizini Bigove. Tuneli su bili namenjeni za zaklanjanje od izviđanja neprijatelja i za zaštitu od napada iz vazduha manjih ratnih brodova poput topovnjača, raketnih i torpednih čamaca.

foto: robert čoban

U blizini, na samoj obali je i stara tvrđava Arza izgrađena u 19. veku kao deo austrougarskog sistema odbrane Bokokotorskog zaliva. Ova kružna fortifikacija, sa debelim kamenim zidovima i strateškim položajem s pogledom na Jadransko more, pružala je ključnu kontrolu nad prilazima zalivu. Danas, iako napuštena i delimično ruinirana, Arza privlači posetioce svojim istorijskim značajem i spektakularnim pogledima.

Nekoliko dana kasnije, brodićem sam se iskrcao na ostrvce preko puta Arze koje meštani zovu Mali Žanjic. Mislio sam da tu samo sačekam drugi brodić koji je trebalo da me pokupi kada sam začuo glas oca Jovana. On je sveštenik koji brine o maloj pravoslavnoj crkvi Vavedenja Svete Bogorodice. Pozvao me je i poslužio odličnom travaricom. Kaže da je rodom iz Hercegovine i objašnjava da crkva nema prozora jer su tokom zime talasi tako veliki da bi uništili njenu unutrašnjost.

U blizini je i Plava špilja – prirodni fenomen koji ostavlja bez daha svakoga ko se nađe unutra, okupan u plavom svetlu. Sunčevi zraci, prolazeći kroz podvodne otvore, stvaraju zapanjujuće plave tonove u vodi unutar špilje.

Na samom kraju poluostrva Luštica nalaze se tvrđave Kabala i Luštica. Kabala je građena od kamena, gvožđa i betona od 1895. do 1897. Na prva dva sprata nalazila se kasarna, sa kuhinjom, magacinima i prostorijama za vojsku. Borbeni deo sa artiljerijom, merzerima i haubicama bio je postavljen na otvorenu krovnu platformu. Tvrđava Luštica je takozvana “tvrđava bliznakinja” Kabale i imala je identičan način gradnje i borbene tehnike. Zapuštanje, metereološke prilike i priroda učinili su svoje, vegetacija polako osvaja ova dva objekta i oni, nažalost, podsećaju na one kraj Barbarige u Istri o kojima sam na ovom mestu pisao pre dve godine.

Pred povratak u Luštica Bej navratio sam do imanja Moric Olive Farm u selu Tići koje je već 17 godina organski sertifikovano za poljoprivrednu proizvodnju i preradu maslinovog ulja, što su članovi porodice Moric uspešno povezali sa turističkom delatnošću – popularnim “agroturizmom”. Prema načelima tradicionalne poljoprivrede, ratarstva, maslinarstva, stočarstva, koja su naučili od svojih predaka, oca i majke, braća Moric povezuju krug proizvodnje sa reciklažom, ruralno sa modernom tehnologijom, a domaću hranu sa turističkom degustacijom i edukacijom. Na površini od šest hektara uzgajaju ukupno oko hiljadu stabala, od kojih su neka stara više od 300 godina, a ima i novih zasada. Ponosni su na starinsku “žuticu”, koja zauzima najveći deo maslinjaka, kao i na stari mlin koji je pokretan snagom magarca ili konja.

Ilija Moric, profesor na Fakultetu za turizam i hotelijerstvo u Kotoru, uči me kako da prepoznam kvalitetno maslinovo ulje. “Kod ulja je važno testiranje mirisa i ukusa. Kod mirisa imamo dva koraka: najprije zagrijemo ulje u nekim profesionalnim uslovima – to je 27 stepeni Celzijusa, a s obzirom da je naše tijelo toplo 37 stepeni C, temperaturu postižemo držeći sa obje ruke čašu sa uljem da je ugrijemo. Grijanje je važno zbog toga što kad je ulje malo toplije, onda su i arome jače. Drugi korak je da jednom šakom zaklopimo čašicu i ljuljuškamo ulje, miješajući ga u namjeri da izvršimo koncentraciju aroma i da ih pripremimo za mirisanje. U par sekundi, brzo podižemo ruku i udahnemo miris!”, objašnjava Ilija Moric. Na pitanje o poreklu prezimena Moric, Ilija odgovara: “Ovde su kroz istoriju dolazili pomorci iz raznih djelova svijeta, a neki su se tu i ženili i trajno nastanjivali pa je tako i naš daleki predak iz Španije odlučio da ostane na Luštici!”

Biciklističku turu sam završio na obali i sprao sa sebe znoj i prašinu Luštice u moru na plaži Hotela Chedi, koju su konobari već počeli da uređuju za veliko indijsko venčanje koje će se tu održati narednog dana. Kako bi sve bilo u skladu sa njihovom tradicijom, mladenci su organizatorima ispostavili neobičan zahtev na koji su dobili pozitivan odgovor. Da, ako želite da iznajmite slona za venčanje u Crnoj Gori, i to je moguće.