Zoran Stefanović Darku Tomoviću: Mene niste pomenuli u krivičnoj prijavi

Zoran Stefanović, nedavno imenovani umetnički direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, odgovorio je pismom na krivičnu prijavu koju je Tužilaštvu za organizovani kriminal uputio SINGLUS, glumački sindikat ove kuće, protiv ministra Nikole Selakovića, predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta Dragoslava Bokana i v. d. direktora te kuće Dragoljuba Bajića, okrivivši ih za štetno delovanje po kolektiv.

Pismo navodimo skoro u celosti.

Kao i tekst kojim je Zoran Stefanović objavio svoje imenovanje i ovo je dugačko – ima oko 15.000 karaktera sa razmakom.

Naslov pisma je Bezimeni vinovnik, glumac u civilu i procvat Narodnog pozorišta u Beogradu, a podnaslov „Odziv direktora drame Narodnog pozorišta u Beogradu predsedniku sindikata ’Singlu’, povodom krivične prijave prema ministru kulture Srbije, predsedniku upravnog odbora i upravniku pozorišta“.

Foto: Fonet

Upućeno je Darku Tomoviću, valjda zato što je on kao predsednik Singlusa potpisan na krivičnoj prijavi, a ne svim članovima Singlusa koji su je podneli TOK-u.

Mene niste pomenuli u prijavi

Odmah mu zamera sledeće:

„Iako sam vaš neposredni rukovodilac, novodošavši umetnički direktor sektora drame u (Kraljevskom srpskom) Narodnom pozorištu, mene niste imenom pomenuli ni u prijavi, ni u medijima, već samo po delima. Time mi je učinjeno nažao, jer bih i ja, kao junak potencijalnog organizovanog kriminala, hteo da se pribijem uz ovu opštu istoriju beščašća, da bi se i meni ime u guslama opevalo“.

Stefanović zatim spočitava Tomoviću što ga, kaže, pogrešno citira u medijima a u vezi mladih glumaca kojima je zaprećeno da će biti otpušteni. Naime, u pitanju je samo jedan glumac, a i za njega se Stefanović zalaže da ne bude otpušten.

Foto: FoNet/Marko Dragoslavić

Tri prećutane zasluge

Nakon toga podseća Tomovića šta je sve prećutao:

„Prvo. Najvažnije. Sami ste videli da je moje prisustvo ovih nekoliko sedmica na mestu direktora drame Narodnog pozorišta bilo strogo usmereno na dobrobit kuće, umetnosti, kulture, zaposlenih i njihovih porodica, te da nije bilo nikakve političke ili druge segregacije.

Drugo. Utvrdio sam i priznao greške koje je država Srbija, kao vlasnik ustanove i naš poslodavac, napravila u kulturi prethodnih četiri decenije, i službeno sam vas izveštavao šta sada država i uprava rade da bi reformisali (Kraljevsko srpsko) Narodno pozorište u Beogradu i vaskoliku nam kulturu.

Treće. Pristao sam na sve vaše sindikalne zahteve Singlusa i počeo da ih sprovodim, da biste posle samo par sedmica vi odjednom obnovili pobunu. I podneli ovu živopisnu krivičnu prijavu.“

Sa vašim glasom u mislima

U delu teksta čiji je međunaslov „Krivična prijava kao monodrama“ piše da je krivičnu prijavu čitao „naravno, kao monodramu, sa vašim glasom u mislima. (Nisam imao vremena da je preko veštačke inteligencije napravim kao film sa vašim likom.)“

Pa kaže:

„Prijava ima tok svesti onog koji ju je pisao (ko god da je), ličnosti koja izbija u svim dimenzijama, ali tu nema pravnog obrazovanja ni na nivou srednje pravno-birotehničke škole. Kao dramatičar ja, naravno, volim tu silinu. I zanemarujem očigledne mane: neuko izražavanje srpskim jezikom; izmišljene optužbe; nepoznavanje pravnih izraza (nije isto osumnjičeni, optuženi, okrivljeni ili osuđeni), zakona (znanje o tome šta je krivično delo), oblikovanja pravnog spisa (ovo je parodija pravnog dokumenta) ili pravnog sistema u Srbiji (Tužilaštvo za organizovani kriminal nije nadležno za ova pitanja, niti ste vi kao sindikat nadležni za sve ovo); činjenična nemarnost (nepotpuni ili netačni nazivi akata) itd.

Dirljiva je vaša briga šta će blistavi „Region“ — politički Zagreb, Sarajevo, LJubljana i Tirana, lučonoše evropske civilizacije i kulture — reći za čelnike (Kraljevskog srpskog) Narodnog pozorišta u Beogradu, te nas zato neće zvati u svatove i mile goste (dok prave regionalne vojne paktove). Ima u vašoj prijavi i trunka paranoje o ljudima koje klevetate, a koji su, govorim sad kao svedok i učesnik, samo dobro učinili i vama i vašima, jer vam oni doslovno hleb daju u ruke. (Ja te ljude iz države i uprave NP doskora nisam poznavao, dok nisam dobio ponudu za ovo mesto. Ali su me njihovi argumenti naveli da se lako odlučim za mesto koje se shvata kao jedno od najneprijatnijih u istoriji srpske kulture. I niko mi od njih nije dao prethodna uputstva. Radim po zakonu i savesti, sa mojim kolektivom.)

Najliberalnije pozorište

Vaše velike parole o cenzuri, slobodi govora i pravu na lično mišljenje su ovog puta za malu decu. Narodno pozorište u Beogradu je najliberalnije nacionalno pozorište u Evropi, možda i u svetu. I to ne samo po kritičkim predstavama. Možete pitati u ambasadama Britanije, Nemačke, Francuske, Švedske, Holandije i drugih dobroćudnih zemalja da li bi tamošnji glumci stigli dvaput da iznesu politički transparent na njihove nacionalne scene.

Neće biti tolerisano

Ovim stižemo do glavnog spora kojeg vi i ja možemo imati povodom nezakonitog ponašanja: nadalje neće biti tolerisano koristiti pozornice Narodnog pozorišta u Beogradu za propagandu ili bilo šta drugo što nije integralni i odobreni deo predstave kao umetničkog dela. Što se toga tiče, jasni su ugovor o radu koji ste svi potpisali, prateća interna akta i celokupno radno pravo.

Primetili ste da je zloupotreba pozornice jedini slučaj gde su moja mitska trpeljivost i nadljudsko razumevanje ljudi potpuno smanjeni, i to sa razlogom. Pozornica je svetinja, jer je nastala od oltara, a pozorište je nastalo od hrama, i do danas je ta njihova duhovna funkcija stvarna. Nečasno je i nerazumno zloupotrebiti privilegiju da se čovečanstvu obraćamo sa pozornice za drugu svrhu osim za obavljanje naših poslova, uzvišenu misiju pročišćavanja i oplemenjivanja ljudskih duša. Naše „obavljanje poslova“ nije, dakle, naš prosti radni proces i poslovna obaveza, već je to stvaranje umetničkog dela, dela koje u svom osveštanom prostoru ne sme biti zagađeno. I pri tom smo mi i službenici koje plaća glavni, državni, nacionalni teatar. Druge oblike izražavanja ličnog mišljenja vam zakon garantuje, ali ne i ovaj oblik.

Ja procenjujem da je vaša prijava pravno bezvredna, ali to sam samo ja. A slutim i da je politički bezvredna. Prijava služi kao medijski trik održavanja napetosti i sukoba u sobi odjeka u kojoj živite, u trenutku kada se trese stvarni svet, planeta, pred eksploziju.

Ali, ima nešto što nije trik u prijavi. Vi ukidate pretpostavku nevinosti, unapred osuđujete žive ljude i njihove porodice, i zalažete se za (revolucionarni) preki sud. Pravite presedane. Ne valja se to, kažu u mom kraju, Podrinju i Kolubari.“

Država je korektan poslodavac

U nastavku teksta odgovara na pitanje iz međunaslova  „Da li smo u vremenu procvata Narodnog pozorišta?“, pa odmah na početku ističe „da je 2026. godina donela mir i boljitak zaposlenima“, a da se  „država pokazala kao neobično korektan poslodavac. U kriznim vremenima, plate u pozorištu su redovne, delatnost se obavlja, niko nije otpušten nakon pobune, nagrade se dele po zasluzi a ne po partijskom opredeljenju, svi programi i planovi od prethodnih uprava se sprovode (uključujući i nove predstave), zadržan je stari umetnički savet i neka druga tela, popravlja se prethodna materijalna i međuljudska šteta…“

A evo i šta smo uradili

Zatim podseća „šta se sve počelo da priprema za kratko vreme, od početka godine, sa izgledom da će relativno brzo uroditi plodom: korigovanje cene i koeficijenta rada; sistemsko podizanje plata i beneficija; priprema za investiciono održavanje zgrade posle 40 godina; dovršavanje protivpožarne zaštite (koja je u prethodnom stanju mogla dovesti do tragedije istorijskih razmera); obnova razglasnog sistema; povećanje sopstvenih prihoda u teškim materijalnim okolnostima; podmlađivanje kadrova; briga o doajenima u penziji; rad na kulturnoj diplomatiji, svetskom predstavljanju kuće i naše kulture; obnova obrazovne i izdavačke delatnosti; dalje žanrovsko i kulturološko podešavanje repertoara; potpuno novi sistem marketinga počet ove sedmice, i mnogo drugih važnih tokova. Itd, itd, itd, dragi kolega.“

„Videli ste i da sam se iskreno trudio da, bez odlaganja, ispunim sve vaše zahteve sindikalne prirode: da se kolege glumci koji su godinama na honorarnom radu prime u stalni radni odnos, da se broj organizatora (producenata) u drami očuva, da budem ’advokat’ zabludelim kolegama koji u medijima ponekad šire neistine o kući itd.

Kako ste mislili da možete protiv ministra

A onda ste vi, usred opšteg boljitka, opet počeli sa političkim transparentima i simulacijama krivičnih prijava. To ne deluje kao razumno ponašanje.“

U delu teksta koji je naslovio „Sindikat koji to nije“, Stefanović postavlja sijaset pitanja sindikalcima. Navodimo samo jedno: „Da li navodite članove da misle da je uopšte moguće smeniti predstavnike sopstvenog poslodavca, države, Republike Srbije: ministra kulture, članove upravnog odbora, upravnika i upravu, nas direktore umetničkih i stručnih sektora? (U stvarnosti, takvo smenjivanje je moguće samo pod dva uslova: 1. da dobijete vlast učestvovanjem na izborima, ili 2. da na stranom tenku dođe novi poslodavac i imenuje vas odlukom pisanom na tuđem jeziku.)“

Niz pitanja završava zaključkom:

„Ako je i vaš odgovor na gornja pitanja, kao moj, potvrdan – ja vam čestitam. Ovim ste sami isključili Singlus kao zvanični činilac poboljšanja uslova rada u Narodnom pozorištu. Singlus time nije sindikat, već parapolitička organizacija, deo nekog meni nerazumljivog revolucionarnog pokreta.

Singlus je, cenim, postao štetan za ljude koji mu veruju i koje sindikat navodno zastupa.

I još više: deluje da je Singlus, po nepoznavanju prava i po postupcima, poslovno nesposoban da obavlja sindikalnu delatnost i zastupa prava radnika.

Pošto sam, ako već nisam naglasio, zaposlen u jednom pozorištu a volim i dramu, ja sam se, doslovno do danas (10. marta), pomalo čudio vašem živopisnom ponašanju, gde se vi i ja sve dogovorimo i počnemo da radimo na ostvarenju vaših zahteva, a onda vi posle mesec dana zloupotrebite pozorišnu scenu poturajući mlađe kolege i žene da mitinguju. I najavljujete mi, sa podignutom rukom u direkciji drame, da će „pobune tek biti“ jer su, kako velite, Nikola Selaković, Dragoslav Bokan i Dragoljub Bajić „neprijatelji sa kojima nema kompromisa“.

Čujem da su blizu lokalani izbori

Ja sam, kunem vam se, mislio da je ta promenljivost neka vaša slikovita psihološka i karakterna osobina. No, danas (10. marta) čujem da su ovog meseca neki posebno važni lokalni izbori u Srbiji. To možda ukazuje da ste vi, naglo, protiv svih dogovora i razuma, ovom pobunom u stvari obnovili pravu delatnost sindikata.

Da li vi to, kolega Tomoviću vodite „sindikat“ kojem je delovanje u svim slučajevima samo deo predizborne kampanje „Studentske liste“? (Uopšte ne ulazim u pitanje da tu studenata zaista nema, što pouzdano znam kao student Univerziteta umetnosti u Beogradu.)“

Rab božiji koji će pisati istoriju

Stefanović završava ovaj tekst segmentom koji je naslovio poukom „Van scene, svako bira svoju ulogu“ u kome posredno daje Tomoviću savete poput „bilo bi mi žao ako biste delatnost političkog aktiviste i revolucionara krili iza maske ’sindikalnog vođe’, i to koristeći glumu (svoj dar, poziv i hleb!)“. Poručuje mu da će on „kao dramatičar i istoričar kulture, rab božji sa perom koje će pisati neke od budućih istorija, jedva čekam da vidim ko piše i režira sve te uloge.

Ali još nije kasno da se vratimo sebi i da nastavimo gde smo stali. Ja ću u svakom slučaju nastaviti.“

Potpisao se kao „Vaš dobroželatelj, Zoran Stefanović, u službi umetničkog direktora sektora drame Narodnog pozorišta u Beogradu“.

Iako je pismo za Darka Tomovića, Zoran Stefanović ga je poslao i drugim članovima Singlusa Narodnog pozorišta.