Zbornik o profesiji koju ne poštujemo a od koje zavisimo

Sve što znamo o svetu rezultat je prevodilačkog rada, kaže za „Vreme“ Gordana Đerić, urednica zbornika „Imitatori glasova“ o književnom prevodilaštvu.

„Obično se kaže da su prevodioci mostovi među kulturama, ili međukulturni provodnici, prenosioci… Ne. Prevodioci su ključni nosioci jedne kulture, budući da bez njihovog rada  ne bismo ništa znali o svetu“, kaže Gordana Đerić.

Naglašava da „čak i oblasti koje se smatraju isključivo nacionalnim, poput jezika ili zakona, nisu mogle biti standardizovane bez učešća  prevodilaca. Uprkos njihovoj neuporedivoj važnosti, reč prevodilac danas nema poštovanja vrednu upotrebu. Zato su uspostavljanje dostojanstva prevodilaca i prevodilačke profesije neki od ciljeva ove knjige ali, pre svega, ideja je bila da ih upoznamo kao autore, da čujemo šta oni imaju da kažu o svojoj profesiji i vrhunskim piscima koje prevode.“

„Imitatore glasova“ je objavio Institut za evropske studije. U njemu je deset eseja istaknutih književnih prevodilaca sa francuskog, nemačkog, engleskog, ruskog, turskog i italijanskog jezika. Svi oni ispituju fenomenologiju prevodilačke delatnosti.

Urednica ovog zbornika priča da se obratila „prevodiocima knjiga koje su ostavile snažan utisak“ na nju „uglavnom su to  klasične knjige, knjige pisaca koji su dobili najprestižnije nagrade, poput Nobelove i Bukerove,  ili takozvane kultne knjige“.

Do kraja procesa, nabraja Đerić,  ostali su Nikola Bertolino, Arijana Božović, Borivoj Gerzić, Vladimir D. Janković, Mirjana Marinković, Žarko Radaković, Flavio Rigonat, Goran Skrobonja, Jelena Stakić i Anđelka Cvijić, „uglavnom  ljudi koji su  takođe nagrađivani za svoj rad.  Ispostavilo se da su ovi prevodioci  i sjajni pisci, mada smo to o nekima od njih već znali.“

Od njih je, kaže, „mnogo naučila, a i zabavno je bilo – Jelena Stakić je, osim o zabludama o prevodilaštvu i surovoj stvarnosti ove delatnosti, opisala susret sa Mišelom Fukoom i njegovima prijateljima u Parizu  na veoma   duhovit način. Arijana Božović nam je približila Kucijevu  ličnost,  Mirjana Marinković Pamukovu, Anđelka Cvijić fragmente iz pisanja Doris Lesing i važnost arapskih prevodilaca za kulturu Zapada, Radaković Handkeovu ličnost. Zapravo, u knjizi smo objavili dug razgovor koji su Handke i Radaković vodili  27. februara 1985. godine. Iz današnje perspektive, i onoga što je Handke u međuvremenu postao, dragocen nam je ovaj razgovor.“

Ističe da je „lične, upečatljive ispovesti o svom prevodilačkom putu, ili prevodilačkim dilemama, dobila od Nikole Bertolina, Gorana Skrobonje i Flavija Rigonata. Osim odnosa pisca i prevodioca, izvornika i prevoda, pokrenute su teme odnosa prema političkoj korektnosti i cenzuri,  slobodama i ograničenjima ovog posla, mašinskom prevođenju, vladajućim stereotipima o prevodilaštvu i društvenom statusu profesije, vidljivosti prevodioca u delu… O fenomenologiji prevođenja, književnim i neknjiževnim hijerarhijama,  među ostalima uverljivo su pisali  Borivoj Gerzić i Vladimir D. Janković.“

Zbornik „Imitatori glasova“ bio je povod seminara „Kulturni transfer u savremenosti“, koji je održan danas, u četvrtak, u Institutu za evropske studije.