Videti Sunce

U vremenu u kojem digitalin ekrani nude gotovo svaki zamislivi vizuelni doživljaj korisnicima koji sve kraće uspevaju da održe pažnju, izložba Bojana Stevanića Sungazers (Posmatrači Sunca) u beogradskom “Parobrodu” ponudila je susret s likovnim ostvarenjima koja zahtevaju prisustvo, tišinu i vreme. Četrdeset slika i crteža u kombinovanim tehnikama, nastalih u poslednje dve godine, već na prvi pogled otkrivaju autora koji jednako dobro poznaje I kist i piksel. Iako je akademski slikar po obrazovanju, odrednica “multimedijalni umetnik” znatno preciznije opisuje Stevanićev rad i kreativnu rutinu.

Njegov se izraz ne ograničava na tradicionalno platno, već autentični vizuelni jezik I svakodnevni stvaralački ritam pronalazi na tromeđi digitalnih formata, animacije i dizajna. Upravo iskustvo iz digitalne sfere donosi specifi čnu dinamiku I savremeni senzibilitet njegovim “klasičnim” radovima, pokazujući kako se tradicionalne slikarske tehnike i moderni mediji mogu prožimati i nadopunjavati. Utoliko je izložba Sungazers, istovremeno, i ubedljiv “povratak slikarstvu” ovog umetnika.

U razgovoru za “Vreme”, Bojan Stevanić otkriva motive i ideje koji stoje iza novog ciklusa slika i crteža, opisujući ih kao “potragu za svetlošću i smislom”. Sam naziv izložbe je višeznačan. Sunce ovde nije pomenuto samo kao izvor svetlosti, toplote i života – već je u središtu postavke metafora “posmatrača Sunca”: pojedinaca koji, uprkos izazovima savremenog života i unutrašnjim sukobima, tvrdoglavo tragaju za balansom i nadom. Vizuelni jezik građen je na “suprotnostima svetlosti i mraka, vidljivog i skrivenog”, sa potrebom da se ispita “kako se savremeni čovek snalazi između prirodnog i tehnološkog sveta”, objašnjava autor.

U tom kontekstu, Stevanić se osvrće i na ulogu tradicionalne umetnosti u ekranizovanoj svakodnevici, ističući da “neposredna materijalnost slike postaje vrednost u vremenu dominacije digitalnih formata”. Prema njegovim rečima, slikarstvo zahteva vreme – kako u procesu nastanka, tako i u posmatranju. “Zbog toga i sam čin ručnog rada, greške, neizvesnosti i dugotrajnog procesa postaje vrednost sama po sebi. S druge strane, digitalni mediji omogućavaju da slike budu viđene širom sveta, ali istovremeno povećavaju želju za neposrednim susretom sa originalom”, zaključuje naš sagovornik.

Zanimljiv segment izložbe činila je paralela između Stevanićevih crteža i slika: i crtež i slika podjednako nude prostor za kontemplaciju i autentičan estetski doživljaj. Iako su pojedini crteži poslužili kao početna ideja i razrada teme koja je kasnije preneta na platno, oni nisu funkcionisali tek kao puke skice. Naizgled“uparena”, ova dela su zapravo odvojena, samostalna umetnička ostvarenja.

Govoreći o procesu stvaranja, Stevanić kaže da je bio sklon eksperimentisanju: na pojedinim platnima je svesno preslikavao već završene delove, dok je na drugima brisao ono što je bilo naslikano. Potpisniku ovih redova pažnju je posebno privukao segment izložbe prožet dominantnim plavim tonovima koji čine vizuelnu okosnicu radova kao što su “Beskraj”, “Zora u Džajpuru”, “Sakupljači svitaca”, između ostalih… Govoreći o izazovima i prilikama za mlade autore, Stevanić navodi da budućnost donosi više mogućnosti nego ikada ranije. Ipak, ona nosi i nove izazove, poput velike konkurencije i pritiska vidljivosti, zbog kojih umetnik ima osećaj da mora neprestano da proizvodi sadržaj. Ipak, prednosti vidi u globalnoj dostupnosti publike i spoju klasičnih praksi sa novim tehnologijama.

“U tom spoju nastaju neki od najzanimljivijih umetničkih izraza savremenog doba”, ističe autor, zaključujući da se budućnost neće svesti na izbor između “starog” i “novog”, već na “sposobnost umetnika da pronađu sopstveni glas i smisleno koriste sve alate koji su im dostupni.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!