Ulaz u podzemlje pakla

foto: milomir kovačević–strašni

Stojim u Galeriji Artget pred fotografijama velikog Milomira Kovačevića Strašnog i čekam da se dogodi ono što (mi) se uvek događalo pred njegovim fotografijama: u jednom trenutku, pre ili kasnije, one počinju da pričaju priče. Sada se ne događa ništa. Strpljiv sam, ne žurim, čekam, ali pomalo sam i zbunjen. Čudovišna betonska građevina bez prozora, nalik ogromnom bunkeru, ispunjava me teskobom. Zamišljam jednu od prostorija u njenoj unutrašnjosti, vidim muškarca izloženog procesu „prevaspitavanja bande“ (kako se govorilo na Golom otoku): okružen je logorašima koji ga složno tuku. Na drugoj fotografiji drveno pristanište, isto ono na koji su, znam, pristajali brodovi puni budućih logoraša. Vidim ih kako stupaju na drveni dok i vidim špalir logoraša postavljenih u dva reda između kojih će novopridošli proći – zapravo protrčati – dok ih postrojeni logoraši tuku rukama, pesnicama, laktovima, šutiraju ih, sapliću ili udaraju kolenima. Masakr budno nadziru čuvari i rukovodioci mučionice ne bi li prozreli one koji ne udaraju kako treba, koji prikrivaju udarac, namerno promašuju ili udaraju odveć blago, a ako ih uhvate u nedovoljnom zalaganju, onda će i njih provući kroz toplog zeca. Na fotografiji oronulog zida vidim snopove crtica koje su, brojeći protekle dane, ostavljali logoraši: nizovi od po četiri vertikalne crte, te peta koja ide horizontalno i seče ove četiri (prošlo je, dakle, pet dana), i tako nekoliko redova svežnjeva poređanih jedni kraj drugih. Vidim izbezumljene, smrvljene ljude koji kamenom u izranjavljenim šakama – jer oni svakodnevno lome oštri kamen i prevrću ga po rukama – povlače ove crte, mehanički, verovatno bez ikakvog osećaja i bez ikakve nade. Na jednoj fotografiji je pozornica. Pred očima su mi iscrpljeni logoraši na sceni koji glume u nekom od vaspitnih komada i ništa manje iscrpljeni logoraši u publici koji taj komad gledaju pokušavajući da glume zainteresovanost (opet, ako ne pokažeš oduševljenje, bićeš provučen kroz toplog zeca). Sve to vidim, ali ne događa se ništa. Izlazim iz galerije i sećam se jednog sjajnog teksta Miljenka Jergovića koji kaže da bi fotografije Milomira Kovačevića Strašnog prepoznao čak i kada ne bi znao da ih je on napravio, prepoznao bi ih po očima ljudi, po načinu na koji gledaju, ali i po tome, dodaje Jergović, što fotograf nimalo nije fasciniran time što svet gleda kroz objektiv: Kovačevićevo oko vidi isto što vidi i njegov objektiv. Ali na fotografijama Golog otoka nema ljudi. Na te 34 fotografije napravljene maja ove godine uočićemo tek dve senke fotografa koji beleži pustoš ispred sebe. I to je sve.

foto: milomir kovačević–strašni

Vraćam se u Artget sutradan u društvu sedamnaestogodišnjaka koji je zaljubljen u fotografiju. O Golom otoku ne zna ništa, kao što o Strašnom zna samo onoliko koliko sam mu ja rekao: opasan tip. Pred fotografijama zaboravljamo jedan na drugog i svako kreće svojim putem. Pravim krug nadajući se da će fotografije, u nekom trenutku, zbog nečeg, progovoriti, kad primetim mladog fotografa koji je tek na sedmoj fotografiji od početka. „Vidi ovo, jebo te“, kaže mi pred crno-belom fotografijom oronulog zida. U prvom trenutku ne znam šta vidim. Zid svakako. Površinski slojevi su zguljeni ili su, naprosto, otpali, te se sada ukazala reljefna karta sa svetlijim i tamnijim ostrvcima (vlage? boje? maltera? betona?), s kontinentima Roršahovih mrlja (čini mi se da vidim bizona), ali iako naizgled ruševan, zid je zapravo i dalje čvrst, a ljuspice koje uočavam (ljuspice boje, maltera, betona?) podsećaju na bolesnu ljudsku kožu. „Vidi koliko slojeva“, kaže mi mladi fotograf, „zid ide u dubinu.“ I tada shvatam. Tada počinjem da shvatam. Sve vreme vidim ono što znam o Golom otoku, ali ne vidim fotografije Milomira Kovačevića. Sve vreme vidim ono čega na fotografijama nema. Mladi se fotograf pomera za jednu fotografiju udesno, a ja ponovo odlazim do drvenog pristaništa. Tek sada vidim da drvena konstrukcija ulazi u more koje se, onako sumorno i ravnodušno, pruža do udaljenih ostrva jednako golih kao što je golo i ovo ostrvo na kojem stoji fotograf. Urušena ljudska intervencija i ravnodušna priroda. Upravo su to videli ljudi koji su, bilo kada i bilo iz kog razloga, stajali na ovom mestu. Na fotografiji koju ne pamtim iz prethodnog dana u sumračnu unutrašnjost ovalne prostorije ulazi svetlost kroz razvaljene otvore prozora, probija spoljašnja vedrina prošarana rastinjem. Tek tada postaje jasno da je silina prizora upravo u odnosu svetlih i tamnih površina, te u uskoj perspektivi koju pružaju prozorski otvori. Na mučnoj fotografiji napravljenoj iz donjeg rakursa dve trećine prostora zauzima vrh betonske kule koju uokviruje nebo, dok iz zida viri i nešto što podseća na veliko ogledalo, a možda i na tanjir lampe. Tada se u svest gledaoca probija novi motiv. Ako, u prvom trenutku, znanje o Golom otoku smeta da se vide fotografije, zar nije upravo to što je Goli otok bio mučilište – razlog ovim fotografijama? U tom slučaju ove se fotografije mogu razumeti samo ako znamo šta gledamo. Sedamnaestogodišnji fotograf će videti samo jednu njihovu dimenziju, ali on neće znati zbog čega su one napravljene. Svaka od ovih fotografija ima dva razloga: jedan je u njoj samoj, u Kovačevićevom majstorstvu, u onome što vidi neko ko o mučilištu ne zna ništa. Drugi je samo mučilište.

foto: milomir kovačević–strašni

Sutradan se, još jednom, vraćam u Artget. Zapanjen sam onim što sam u prethodna dva dolaska propustio. Prevideo sam, recimo, čitavu šumu. Dosta je oborenih stabala, ali kržljava i žilava drveta ipak čine šumu. Verovao sam da je Goli otok doslovno bez ikakvog rastinja, te sam u prethodnim dolascima video samo fotografije nekoliko usamljenih stabala, nalik izmučenim, bolesnim ljudima, nalik skulpturama Alberta Đakometija. Na tabli koja se, očigledno, nalazi na mestu gde se posetioci iskrcavaju, piše: Goli otok, 1948–1988, te se dobrodošlica želi na pet jezika: Dobro došli, Wilkommen, Welcome, Bienvenu, Benvenuti (sećam se da sam pomislio: „Da li slična tabla postoji na ulasku u Aušvic?“. „I, šta znači ova 1988. godina? Da li je logor tek tada, formalno, zatvoren?“). Na jednom zidu piše, jasno, „Sretna nova 1971. godina“. Ne mogu da poverujem očima. Te godine, izvesno je, turisti nisu mogli da kroče nogom na ostrvo. Nekoga je, međutim, tu bilo. Ko je to (i kome?) poželeo srećnu novu 1971. godinu na Golom otoku? A kada me je zapanjenost prošla, ostajem pri fotografiji i uočavam da je donji deo u debeloj senci, dok je ispisani zid na suncu. Zloslutni tekst, zloslutna igra svetlosti. Na jednoj fotografiji između ogromnih betonskih ploča izbija neprijatno tamno rastinje. Pomišljam da je to zborno mesto na kojem su logoraši stajali po svakom vremenu, po suncu koje ubija, ili po buri od koje se ne mogu zaštiti ni mnogo bolje obučena tela nego što su to bila tela logoraša na Golom otoku. Na jednoj od dve fotografije na kojima se nalazi senka fotografa vidim dugu pistu od tucanog kamena. Nema sumnje da su je napravili ljudi. Osećam kako mi se kičmom penje jeza. Prepoznajem mesto na kojem je Miroslav Popović, pisac knjige Udri bandu, izašao iz sopstvenog tela i pokušao to telo da ubije besomučnim trčanjem s tragačem punim kamenja. Više ga nije bilo briga za to telo. Želeo je samo da iz njega izbije život. Video sam na toj pisti sve one ljude koji bi pali, a onda bi im čuvari stavili tragač na grudi i napunili ga kamenjem, pa onda, na svakih nekoliko minuta, dodavali po jedan kamen, sve dok beonjače čoveka pritisnutog kamenjem ne bi počele da se pune krvlju, a on svojim vampirskim očima nastavljao da zuri u nebo priželjkujući još jedino smrt. Ali fotografija kojoj sam se vratio najviše puta, druga je fotografija na kojoj se vidi senka fotografa. Senka se nalazi usred slova V. Desni krak slova V neodređeni je, duguljasti oblik na zemlji, dok levi krak tog slova sačinjavaju metalna vrata. Jasno je da su to izvaljena vrata koja leže na zemlji. Ali ako se samo trenutak duže zadržimo na toj fotografiji, pomislićemo – neizbežno je da to pomislimo – da su to ipak vrata kroz koja se, otvorimo li ih, ulazi u nešto. Vrata nekakvog podruma (ali otkud podrum na čistini?), ili ta vrata vode u istinsko podzemlje, u Had. Ali ako je ovo pakao, kakvo je to onda podzemlje pakla?

Eto kakve sumanute priče pričaju fotografije velikog majstora Milomira Kovačevića Strašnog.