Izvesno se zna da su veliki car Dušan, despot Stefan Lazarević, Đurđe Branković i slični srednjovekovni gospodari, nazdravljali vinom iz čaša iz kojih bismo mi danas eventualno posluživali umotane, sitne, luksuzne bombonice. Današnjim očima gledane, njihove čaše su bile srebrne, okrugle ili ovalne, male, plitke, maštovito išarane – činijice! Naravno, pravile su se tada i čaše u obliku današnjih, drvene i staklene i keramičke, ali, njih su koristili oni koji nisu imali novca da kupe srebrne.
O tome, i o još niz tema, priča izložba Mile Gajić „Srebrne čaše poznog srednjeg veka u Srbiji“ otvorena povodom šezdesetogodišnjice Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu. Na njoj su pokazane 92 čaše nastale u periodu od 14. do 18 veka.
ČAŠA CARA DUŠANA: Prvo pada u oči njihova lepota. Toliko su lepe da dok ih gledate u otmenoj postavci Ozarije Marković, ni ne pomišljate, na primer, da iz njih nije baš zgodno piti (da li možete sebe da zamislite kako držite na dlanu takvu malenu činijicu i prinosite je ustima, pijete, a da vam ni kap vina ne curne niz bradu?), ili da ih je bilo komplikovano održavati, kao što ne pomišljate ni na bilo šta drugo s negativnim prizvukom. Ali, baš zato što su toliko lepe, logično je zapitati se, recimo, kakvog li je ukusa vino iz čaše na čijem dnu je medaljon s lepim vitezom na konju u galopu, ili – čije li su bile. Ono prvo nećete nikada saznati, a ovo drugo, osim za onih nekoliko čaša s natpisom vlasnika, takođe nikad.
Natpisi na čašama su, pored ostalog, i nedvosmislen dokaz da su ove posudice u obliku činije zaista služile kao – čaše. Mila Gajić pokazuje da na nekima od njih jasno piše „ova čaša pripada…“ tome-i-tome, ili „ko kupi ovu čašu neka je blagosloven“, znači naznačeno je da taj predmet jeste čaša a ne činija ili nešto treće. I u spisima starog Dubrovnika, podseća Mila Gajić, u spisku stvari koje su srpski vladaoci i vlastela ostavljali Dubrovniku na čuvanje ne bi li spasli svoju imovinu od nadolazećih Turaka, jasno je opisano „čaše, srebrne, male, okrugle“ a zatim je nabrojano i, na primer, „tri pehara, dve tacne“, pa nije teško zaključiti da su se srebrne, male, okrugle posude tada koristile kao čaše, pogotovo što je jasno da postoji razlika između njih i pehara. Despot Đurđe Branković je, na primer, 26. jula 1441. godine smestio u dubrovačku riznicu razno blago (recimo, 2997 litara srebra), pa i 50 čaša. Da li je neka upravo od ovih čaša sada na izložbi, ili su to možda čaše nekog drugog Brankovića čiju su imovinu štitile dubrovačke zidine, ili su to, pak, čaše sa dvora kralja Milana u Skoplju o čijem sjaju piše Teodor Metohit opisujući svoju misiju u ugovaranju kraljevog braka sa mladom Simonidom – ne zna se.
Pouzdani vlasnici su, kao što je već rečeno, samo oni čije ime piše na čaši. Natpis „Stepan car u Hrista blagoverni“ upisan lepim ćiriličnim slovima oko medaljona sa dvoglavim orlom raširenih krila, ukazuje da je čaša pripadala caru Dušanu. Međutim, da li je baš on pio iz nje, ili je ovu čašu Dušan poklonio nekom svom plemiću, kao što je to bio običaj, ne zna se. U poređenju sa većinom čaša na izložbi, ona je izuzetno skromna: plitka, okrugla, s jedinim ukrasom, uvijenom lozicom, na oštećenoj dršci.
NATPISI I UKRASI: „Sija čaša Pavla“ piše na čaši u obliku šestolatičnog cveta, ali se ne zna ko je Pavle, kao što se ne zna ko je Vukša iza koga je ostala čaša s natpisom „sija čaša Vukšina“. Na drugoj čaši smerni jeromonah Sergije je pozlaćenim slovima naznačio da je poklanja svetom kralju u Dečanima.
Postoje i čaše sa kasnijim natpisima. Tako, na zaravnjenom, pozlaćenom rubu čaše iz XVI veka nađenoj u Banjici, piše: „Našao sam u mom imanju i poklanjam crkvi ježevačkoj u ime mene i moji mlađi naslednika na dar, Miloš Davidović iz Banjice, 1902. godina“. Rečenica upisana neposredno ispod ruba, sa spoljašnje strane čaše iz XVII veka otkriva i naručioca čaše i onog kome je darovana: „Skova si sia čaša Vuku i kupi nju Tretovcu, pomoga mi Bog“, dok je 1848. godine na njenom rubu dopisano da je pripadala jeromonahu manastira Vraćevšnice, Serafimu O. Markoviću.
Srebrne čaše su bile obavezan deo trpeze srpske srednjovekovne gospode. Iznošene su povodom proslava, da označe status onoga ko ih iznosi i onoga zbog koga su iznete. One s portretima svetaca u centru, svetog Nikole, Jovana, Đorđa ili Bogorodice na primer, upućuju da su namenjene slavskoj trpezi. Da su srebrne čaše predstavljale vrednost, navodi podatak o poklonu kojim su Dubrovčani hteli da umilostive sultana Murata II: poslali su u Carigrad 45 srebrnih čaša, od toga 20 za sultana, a 10 za beglerbega Mahmuda Anđelovića, uz napomenu da mu se samo četiri uruče javno. Zna se, opet zahvaljujući natpisima, da su u XVI veku srebrne čaše prodavane: „ko ovu čašu kupi neka je blagosloven“ – piše na nekima.
Kako su čaše ukrašavane, nemoguće je i ne treba rečima dočaravati (izložba je otvorena do 31. januara) pogotovo što ukrasi nisu tu samo radi lepote čaše, već i radi poruke. Na primer, Mila Gajić objašnjava da je figurica jelena raskošnih rogova – ukras sa čaše iz XVI veka nađene u Negotinu, ilustracija 42. Davidovog psalma iz Starog zaveta: „Kao što košuta traži potoke, tako duša moja traži tebe, Bože!“.
Tokom izložbe, Muzeju primenjenih umetnosti javilo se nekoliko mogućih vlasnika srebrnih srednjovekovnih čaša. Ko zna, možda će se tako pojaviti i neka lepotica, još lepša i čuvenija od ovih sa izložbe.
