Izložbom Nebeski Milić Dom Jevrema Grujića u Beogradu podseća na velikog umetnika i njegovu Mačvu, koju svet doživljava onako kako je on slikao o njoj
“Tu sam na planeti, ali neuhvatljiv. Pojaviću se opet kroz dva veka”, piše na vratima ateljea srpskog slikara Milića Stankovića, čuvenog Milića od Mačve.
U Domu Jevrema Grujića organizovana je izložba Nebeski Milić povodom 90. godišnjice njegovog rođenja. Izložba prezentuje prvih 30 godina stvaralaštva srpskog slikara. Pored Milićevih slika, kojih na izložbi ima više od 60, prikazani su i njegovi lični predmeti, fotografije i crteži. Autorka izložbe je Branka Conić, a koautorka Andrea Milojević.
Naslov izložbe je proistekao iz anegdote po kojoj je Milić, u detinjstvu, u rodnom Belotiću voleo da provodi vreme na poljima. Cepkao je listove kukuruza i na njima pravio rupice. Kada bi rupičasti list usmerio ka nebu, svetlost od sunca, gustina oblaka i plavetnilo neba po listu bi stvorili razne oblike. Taj list je zapravo predstavljao platno. Kako je zapisao u svojim Povjesnicama, upravo to ga je navelo da postane slikar.
Istoričarka umetnosti Anđela Filipović, koja nas vodi kroz izložbu, navodi da je Milić od Mačve ostavio dubok trag ne samo u srpskom slikarstvu već i širom Evrope i sveta. Kaže da je, po nekim statistikama, naslikao oko 12.000 dela, a da je, po sopstvenom predanju, imao više od 100 izložbi koje su održavane u Severnoj Americi, u Briselu, Parizu, Beču i naravno, po Srbiji i Balkanu.
Na izložbi je pokazano jedno od prvih njegovih dela – Šuma janj – koje je naslikao u četrnaestoj, kao i delo kojim je konkurisao za upis na Likovnu akademiju. Anđela Filipović kaže da je izložbom predstavljen tok kojim je Milić stigao do nadrealizma, do simbola po kojima je prepoznatljiv.
Rođen je 1934. godine u selu Belotić kraj Mačve, što je, kako smatra Anđela Filipović, bilo izuzetno značajno za njegovo detinjstvo – o čemu svedoči i prefiks “od Mačve” koji je dodao svom imenu.
“Mačva je za njega bila uporište inspiracije, bila je pokretačka sila i sva iskustva koja su obeležila njegovo odrastanje umnogome će uticati na njegova slikovna dela”, navodi naša sagovornica.
U gimnaziji izgovorio je samom sebi u ogledalu “slikarsku zakletvu” i rekao: “Ja moram biti slikar! Biću slikar i od slikarstva ću samo živeti!”. Pa ipak, nakon gimnazije, kako bi ispunio želju svojih roditelja, upisuje arhitekturu, ali krišom upisuje i Likovnu akademiju.
“Želeli su da budem čovek sa mašnom, da se bavim nečim što će donositi korist, a za njih je to bio ili lekar ili inženjer”, govorio je Milić.
Kada je njegov otac saznao za to, odrekao ga se javno u “Glasu Podrinja” i zabranio mu da dođe u Mačvu naredna četiri leta. Anđela Filipović kaže kako je ovakvo Milićevo odvajanje od Mačve bilo izuzetno važno za njegovo stvaralaštvo i da je rezultiralo ogromnom likovnom produkcijom. Tada, a to je bilo pedesetih godina, nastaju njegovi čuveni ciklusi – Mačvanska stradanja, Mačvanski portreti i Mačvanske legende.
Objašnjava i da ni ta zabrana Milića nije zaustavila da odlazi u Mačvu, pa je to činio “tokom zimskih meseci kada ima najmanje ljudi kako ga niko ne bi video. Pronalazio bi kolibe i vikendice koje su otključane, ulazio bi u njih sam sa svojim slikarskim priborom. Preživeo je zahvaljujući komadićima slanine koje bi seljaci za sobom ostavili. Sve, kako bi slikao svoju Mačvu.”
Godine 1959. Milić od Mačve je imao prvu samostalnu izložbu, na kojoj izlaže Mačvanske portrete. Kako navodi naša sagovornica, upravo ta izložba je bila ponovna ulaznica u Mačvu. Međutim, pomirenje sa ocem nije bilo jednostavno. Milić je odlučio da kupi dva vola, te da se sa njima pojavi na kapiji kako bi ocu dokazao da on može da gradi karijeru od slikarstva, da može da izdržava porodicu.
U slavu njihovog pomirenja, organizovana je izložba na otvorenom gde su upravo pomenuti mačvanski portreti bili izlagani svuda po njegovom dvorištu, bili su okačeni na zidovima kuća, na tarabama, pa su Mačvani mogli da vide sebe i svoj ambijent očima umetnika.
Koautorka izložbe, istoričarka umetnosti Andrea Milojević kaže da je Milić od Mačve jedan od retkih slikara čije delo ne karakteriše unuiverzalnost, već vraćanje i korišćenje nacionalnih motiva, nacionalne istorije, etno motiva, folklornih motiva, zavičaja. “Teme su uvek ili nacionalnog porekla, ili su vezane za Mačvu, ili su biografske, ili je sve to pomešano”, ukazuje.
Oko 1970. godine Milić manje ili čak sasvim prestaje da slika na platnu koje je do tada bilo glavni njegov materijal za rad, i prelazi da stvara na drvenoj podlozi gde sam eksperimentiše sa bojama koje bi odgovarale takvoj podlozi.
Kada su u pitanju razlozi što je Dom Jevrema Grujića odabrao da prikaže baš Milića od Mačve, Andrea Milojević podseća na projekat “Velikani srpskog slikarstva” kojim se bave od otvaranja, od 2015. godine, kome je cilj otkrivanje potisnutih i zaboravljenih velikana srpske umetnosti.
“Svakako jedan od nama najskorijih i najbližih vremenski jeste Milić od Mačve”, kaže ona i dodaje da je Milić “prilično zanemaren u istoriji umetnosti. Nakon njegove smrti bilo je samo nekoliko posthumnih izložbi, a danas se veoma mali broj istoričara umetnosti bavi njegovim izuzetno bogatim opusom”.
Objašnjavajući kriterijume po kojima su birana dela za izložbu, naša sagovornica navodi da je Dom Jevrema Grujića porodični muzej, pa su hteli da i sama izložba bude orijentisana na njegovu porodicu, pogotovo što ona čuva najveći broj Milićevih dela.
“Dela smo izabrali u saradnji sa njegovim ćerkama, u želji da prikažemo prve godine kreiranja umetnika počevši od kraja 50-ih godina pa do sredine i kraja 70-ih, kako bismo prešli sve njegove faze – žutu, crvenu, plavu fazu, slikanje na drvenoj podlozi, na platnima, od fakultetskog stila do stila koji je nama danas prepoznatljiv, kao i do čuvenih balvana koji su, u stvari, najtraženiji na našoj izložbi”, kaže Milojević.
Podseća da Dom Jevrema Grujića ima zanimljivu tradiciju da žene prenose istoriju kuće same porodice Grujić, jer su do prošle generacije samo žene bile naslednice, te je sa direktorkom muzeja Brankom Conić razgovarala da i ova izložba bude posvećena njegovim ženama i njegovim ćerkama koje su ga vodile kroz život, bile mu inspiracija, ali i ostale čuvari njegovog nasleđa.
„Naš stav nije ličan već proističe iz odgovornosti prema Beogradskoj filharmoniji i njenoj ulozi u društvu“, napisali su Filharmoničari predsedniku Vučiću i premijeru Macutu, tražeći da se direktor bira na konkursu
U saopštenju Ministarstva kulture Nikola Selaković osuđuje napad na spomenike tokom vikenda i kvalifikuje ga kao kulturocid. Za to je optužio "studentkinje blokaderke“ ne iznoseći nikakve dokaze
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinalu će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
