Prima facie nova je predstava u režiji Anje Suše, ovogodišnje dobitnice nagrade “Mira Trailović” koju dodeljuje Bitef festival čiji je ona bila selektor deset godina, dok nije otišla u Švedsku da tamošnjim studentima Univerziteta umetnosti predaje režiju, i da odatle režira po Evropi a ponekad i u Beogradu. Predstava
Jeanne za koju je dobila Bitefovu nagradu je švedska produkcija.
Pretpremijera Prima facie biće u Bitef teatru idućeg četvrtka. To je komad australijske spisateljice Suzi Miler, bivše advokatice, ocenjen kao najznačajniji prošlogodišnji pozorišni događaj u Njujorku i Londonu, nastao s ciljem da potencijalno dugoročno promeni perspektivu gledanja na slučajeve seksualnog zlostavljanja. Ima jednog učesnika – Mašu Dakić.
“VREME”: Zašto Prima facie, šta da očekujemo na premijeri? Nastala je na osnovu prakse, reklo bi se – po istinitom događaju? Da li je ovo dokumentarna drama?
ANJA SUŠA: Ovo nije dokumentarna drama, već dramski tekst koji je inspirisan temom seksualnog nasilja nad ženama i neadekvatnog odgovora pravosudnog sistema u procesuiranju počinilaca. Ovo je tekst koji se bavi disonantnom relacijom između prava i pravde, koja je u slučajevima seksualnog nasilja retko dostižna, naročito u današnjoj Srbiji gde su statistike na temu nasilja nad ženama i femicida najblaže rečeno – poražavajuće.
A otkud ja u ovom projektu? Tu sam zahvaljujući neverovatnoj upornosti Maše Dakić koja je, odgledavši predstavu na Brodveju, pronašla tekst, nabavila autorska prava i onda bila toliko odlučna u nameri da me ubedi da režiram ovu predstavu iako u trenutku kada me je pozvala ja nisam imala nijedan slobodan dan i mislila sam da će ovo biti potpuno nemoguće. Onda smo se našle u Beogradu tokom letnje pauze i lagano počele da radimo, da bi se ceo proces okončao tokom poslednje dve nedelje decembra kada sam imala malo slobodnog vremena da završim predstavu. Vrlo neobičan, isprekidan kreativni proces, koji je istovremeno bio intenzivan zbog manjka vremena, ali i veoma inspirativan zbog mogućnosti da ponovo radim sa Mašom, koja je jedna od mojih omiljenih glumica. Kako ni ona ni ja ne živimo u Srbiji, izazov je bio tim veći, baš kao i zadovoljstvo što smo, na kraju, sve uspele da sprovedemo u delo. Iako je ovo monolog, sama produkcija prevazilazi okvire tzv. malog projekta, pre svega zahvaljujući timu divnih saradnika: kostimografkinji Maji Mirković, scenografkinji Mariji Mitrić, Damjanu Kecojeviću koji je uradio scenski pokret i Adeu Humonenu, dizajneru zvuka.
Na osnovu pres materijala stiče se utisak da Prima facie nije uobičajena predstava s obzirom da ima “viši cilj – da informiše, opomene i potencijalno dugoročno promeni perspektivu gledanja na slučajeve seksualnog zlostavljanja”. Šta je razlikuje od predstava koje poznajemo?
Kao što sam već rekla – presudna je tema, kojom se teatar retko bavi. U slučaju ovog teksta, ceo problem je veoma precizno analiziran iz perspektive pravosuđa, što je veoma zanimljivo jer je žrtva advokatkinja koja je i sama provela dobar deo karijere braneći počinioce seksualnog nasilja, ili, kako ona to kaže: verujući u pravosudni sistem. Kada se i sama nađe u ulozi žrtve, postaje svesna činjenice da su zakone pisali muškarci i da ni pravosudni sistem ni društvo nisu senzibilisani da istinski vide i čuju žrtve, koje su najčešće stigmatizovane i retraumatizovane beskonačnim dehumanizujućim pravnim procedurama koje slede posle akta nasilja i koje čin nasilja iznova reprodukuju.
U pozorišnom smislu, ovo je, moglo bi se reći, klasična predstava koja je zasnovana na dramskom tekstu. Nema naročitih iskoraka po pitanju forme – samo sam se trudila da ispričam priču tako da je svi razumeju i da Maši stvorim prostor u kom će se dobro osećati.
Da li ste, ova predstava i vi, dali pozorištu ulogu koja pripada drugim institucijama? Zašto je ono pogodnije od npr. tribine na kojoj bi govorila uticajna i merodavna imena? Kakvu moć, u ovom konkretnom slučaju, ima glumac?
Bez obzira na delovanje drugih institucija, koje je manje ili više uspešno, ja sam oduvek verovala da teatar ima dužnost ili makar izbor da govori o temama koje su od značaja za društvo. Mene, načelno govoreći, teatar koji se svesno lišava ove mogućnosti nikada nije previše zanimao. Mislim da je dovoljno da kažem da ova predstava tretira neuralgičnu društvenu temu pozorišnim sredstvima. I zahvalna sam na privilegiji da budem u poziciji da i ja, koristeći moć scenskog jezika, nešto kažem afirmišući pozorište kao mesto društvenog susreta i ritualizovanja zajednice i njenih akutnih problema.
Ovo nije predstava koja osuđuje, već ukazuje na promene koje čekaju da se dese – piše u pres materijalu. Koje su to promene?
Pa na primer, za mene bi bila velika promena da se promene rutine u procesuiranju slučajeva seksualnog nasilja i nasilja nad ženama i drugim obespravljenim društvenim grupama u dominatno patrijarhalnom srpskom društvu. Svako ko je ikada postavio ono izanđalo pitanje: “Zašto nije odmah prijavila?” treba da pogleda ovu predstavu. Ne znam, na primer, zašto optuženi seksualni predatori dobijaju toliko prostora u našim medijima, što žene, koje su žrtve nasilja automatski dovodi u poziciju da moraju da se brane ne samo na sudu, već i u javnom prostoru koji nalikuje cirkuskoj areni. Dobar deo našeg društva još uvek veruje, makar i pritajeno, da je žena koja je doživela neki oblik seksualnog nasilja sama odgovorna. To je naprosto nedopustivo.
U Srbiji je seksualno zlostavljanje izuzetno aktuelna tema, ali se ima utisak da je društvo ne smatra problematičnom. Takođe, s obzirom da gledalac bira predstavu po svom interesovanju, deluje kako nema bojazni da vaša predstava naiđe na nerazumevanje kod onih koji će je videti. Kako bi mogla da dopre do onih kojima je namenjena?
Predstava je namenjena svima, celom društvu, i mada je domet pozorišne umetnosti ograničen, sigurna sam da će predstava doći i do onih kojima je namenjena.
Vaša predstava #Jeanne koja je u oktobru prikazana u Beogradu na Bitef festivalu govorila je, da pomenem samo jednu njenu temu, o apatiji srednje klase koja sputava mlade. U Srbiji je ta pojava vrlo vidljiva i smatra se jednim od uzroka što promene zaobilaze ovo društvo. Činilo se da će majske tragedije promeniti tu pasivnost, ali…
Jao, mislim da sam odavno potrošila sve komentare. Ne znam šta još mogu da kažem kao osoba kojoj je najproduktivniji deo života, od 18. do 50. godine, koliko imam sada, protekao pod Miloševićem i Vučićem minus nekoliko godina nade u demokratiju početkom 2000-ih. Stvarno nemam šta da dodam. Ja znam koliko sam umorna od istih ljudi na političkoj sceni i razumem svakoga ko deli to raspoloženje. Osim toga, ja već godinama ne živim u Srbiji i posmatram je sa distance, što je, u neku ruku, još gore jer se sve deformacije srpskog društva još jasnije vide. I to što vidim me poražava i obeshrabruje. Divim se svakome ko ima snage da tri decenije izlazi na ulicu istim povodom. Sada već slobodno mogu da kažem kako ne verujem da ću doživeti dan kada će srpske institucije biti istinski autonomne i kada ćemo im verovati dovoljno da ne moramo više da tražimo pravdu na ulici, kada će društvo biti manje bremenito korupcijom i burazerskim ophođenjem na svim nivoima. Ovo je, istovremeno, veoma komplikovan politički momenat na globalnom nivou, sa mnogo ekstremizma i sa velikim porastom populističkih tendencija. Bojim se da je Srbija, u tom kontekstu, postala nedovoljno važna u internacionalnoj areni. Nama se više niko ne bavi, što znači da smo prepušteni sami sebi i biće nam onoliko dobro koliko smo sami u stanju da utičemo na postojeće okolnosti.
Kako u Švedskoj gledaju na dešavanja u Srbiji, na maj i na izbore? Ovde mediji stvaraju sliku da se Evropa bavi Srbijom, kako se vama čini? Da li vas je neko, na primer na fakultetu, pitao nešto na tu temu?
Kao što rekoh, nama se odavno niko više ne bavi. Tu i tamo se prenose vesti i važniji događaji poput stravičnih događaja u maju, ali ne više od toga. Nažalost, trenutno nismo onoliko bitni koliko verujemo da jesmo, i to je jedna od tužnih zabluda srpske politike i društva.
Prima facie je prva vaša predstava posle više godina na beogradskoj sceni. Zašto i vi, poput vaših drugih kolega, ne režirate u Srbiji i u inostranstvu? U jednom intervju ste rekli da ste otišli u Švedsku zato što vam je data mogućnost da normalno radite svoj posao. Šta to tačno znači, šta oni imaju a mi nemamo? I kad bi vam ovde ponudili uslove koji su vam potrebni, da li biste se vratili?
Ovo nije moja prva predstava u Beogradu posle mnogo godina. Pre dve godine sam, takođe u Bitef teatru, režirala predstavu Adresa svemir – nekoliko poruka. To je bila moja prva predstava posle skoro 10 godina. Ovaj projekat je, međutim, nešto drugačiji jer je u pitanju privatna inicijativa Maše Dakić da ovaj mnogostruko nagrađivani i trenutno veoma aktuelan tekst donese u Beograd. Ovaj projekat, produkciono, nema veze sa pozorišnim institucijama, i u tom smislu se za mene ništa nije promenilo kada je reč o mom pozorišnom statusu u Srbiji – nije me pozvalo pozorište već Maša. Ja više ne postojim u srpskom pozorišnom kontekstu i tu sam činjenicu prihvatila prilično lako jer imam mogućnost da radim svoj posao na drugim mestima, što je divno. Divno je i to što povremeno, pa makar i na svakih desetak godina, mogu da radim kod kuće. Da, Švedska mi je omogućila normalan život i mogućnost profesionalnog kontinuiteta koji nikada nisam imala u Srbiji, kojoj sam dala svoje najproduktivnije godine i mnogo energije verujući svim srcem da je promena moguća. Mogućnost normalnog, dostojanstvenog života, pre svega za moje dete, dovoljan je razlog da se, makar u ovom trenutku, osećam bolje u Švedskoj. Zašto me nema više u Srbiji, nije pitanje za mene. Ima me tačno onoliko koliko sam potrebna srpskom pozorištu. I koliko je ono potrebno meni. Što se tiče povratka, o njemu ne razmišljam, baš kao što nikada nisam razmišljala ni o odlasku. Znam samo da Srbija kakva je danas nije mesto na kom želim da živim ako baš ne moram. Ali, ne prestajem da se nadam da će to jednom postati.
