Kao selektor Sterijinog pozorja bukvalno je promenio krvnu sliku jugoslovenskog teatra i drame stavljajući akcenat na kritičko preispitivanje savremenog društva
Napustio nas je profesor, kolega i kritičar Vladimir Stamenković – tihi čovek velikih dela. Bio je kritičar NIN-a, profesor na Katedri za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, umetnički direktor i selektor Pozorja. Njegovo delo utkano je u temelje srpskog pozorišta i drame. Sve što se danas smatra relevantnim u srpskoj teatrologiji, drami i pozorištu na mnogo načina je povezano sa Vladimirom Stamenkovićem.
Izveo je na pozorišni put trideset generacija dramaturga, praktično sve dramaturge, dramske pisce, kritičare i teatrologe starije i srednje generacije. Kod njega su studenti učili osnove teorije građanskog pozorišta i drame, a da bi to razumeli on im je pričao šta znači biti građanin, imati građansku kulturu i vaspitanje, poznavati sopstvenu tradiciju a poštovati tuđu, i biti spreman da se doprinese u borbi za razvoj demokratije u sopstvenoj zemlji. Ne možete razumeti delo Didroa, Lesinga, Šilera i Getea ako nemate razvijenu svest o tome šta znači biti građanin na način na koji nas je tome učio profesor Vladimir Stamenković. Knjiga Teorija drame XVIII I XIX veka koju je priredio profesor Stamenković više od trideset godina je glavni izvor za neposredno proučavanje dela gore pomenutih utemeljivača evropskog građanskog pozorišta. Sa profesorom Stamenkovićem studenti dramaturgije su se susretali na trećoj godini, u delikatnom trenutku kada pišu prve celovečernje drame i kad se javljaju prve stvaralačke krize i lična preispitivanja. Urbana je legenda da je sa nekim od tih studentskih radova profesor Stamenković zakucao na vrata pozorišnih uprava i da su neki od tih studentskih radova postali ključna dela savremene srpske drame. Ali nećemo o njima jer ovo nije tekst o studentima, već o profesoru.
Vladimir Stamenković je u pozorište odlazio pre svega kao kritičar i on je pokazni primer da se kritičar ne pamti ni po pozitivnim ni po negativnim kritikama već po tome da li razume sopstveni pozorišni trenutak i da li ima viziju njegovog budućeg razvoja. Upravo to je pokazivao kritičar Vladimir Stamenković. Na počecima Bitefa, kada se beogradska čaršija sprdala ili glasno negodovala zbog golotinje, kritičar Vladimir Stamenković je odlučno stao u odbranu festivala. I u narednim godinama i decenijama nastavio je da temeljno, studiozno i posvećeno prati Bitef. Njegova knjiga Kraljevstvo eksperimenta je obavezno štivo za proučavanje uticaja Bitefa na razvoj srpske kulture i pozorišta. Drugi nesumnjivi doprinos kritičara Stamenkovića srpskoj drami i pozorištu ogleda se u posvećenom praćenju i analizi savremene pozorišne produkcije. Zato je njegova knjiga Pozorište u dramatizovanom društvu osnovna literatura za razumevanja savremene srpske dramaturgije i pozorišta.
Istorija savremenog srpskog pozorišta i drame bila bi bitno drugačija da Vladimir Stamenković nije bio selektor Sterijinog pozorja u (neuobičajeno) dugom četvorogodišnjem mandatu. U selekciji Vladimira Stamenkovića bile su predstave Pučina u režiji Dejana Mijača, Dundo Maroje u režiji Miroslava Belovića (obe u izvođenju JDP-a) i Misa u A–molu po delu Danila Kiša, a u režiji Ljubiše Ristića u izvođenju KPGT-a, tri postavke Oslobođenje Skoplja u režiji Slobodana Unkovskog, Ljubiše Ristića i Ljubiše Georgijevskog u jednoj selekciji. Praizvedbe domaće drame imali su Milica Novković Kamen za pod glavu, Dušan Jovanović Oslobođenje Skoplja, Goran Stefanovski Divlje meso, Deana Leskovar Slike žalosnih doživljaja… Od 1977. do 1981. godine Stamenković je kao selektor Sterijinog pozorja bukvalno promenio krvnu sliku jugoslovenskog teatra i drame. Akcenat je stavljen na kritičkom preispitivanju savremenog društva kroz domen pozorišta i drame. Istovremeno zahvaljujući uspehu navedenih predstava kod nas je konačno počela da sazreva svest da reditelj može i treba da bude autor predstave, a ne tek „nevidljivi“ uprizoritelj piščevih reči. Zahvaljujući takvim predstavama pozorište je tada ušlo u žižu društvenog interesovanja. Veliki uzlet srpske dramaturgije osamdesetih godina može se smatrati i zaslugom Vladimira Stamenkovića kao selektora sa vizijom, hrabrošću, ambicijom i jasnim konceptom koji su branile same predstave.
To je bilo, pa prošlo i novo vreme je došlo u kome dominiraju bukači bez pokrića, mediokriteti za istančanim osećajem za preživljavanje od danas do sutra i oni što umeju da svoja skromna dela uzdignu i odbrane tako što ponižavaju i poništavaju druge. U tom i takvom vremenu napustio nas je tihi čovek velikog dela i pridružio se svojim kolegama sa katedre. Sa odlaskom Vladimira Stamenkovića nebeska katedra za Dramaturgiju je kompletna. Neka mu je večna slava i hvala.
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Ksenija Radulović:
Otvaranje granica – stručna recepcija Bitefa u Srbiji;
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, 2023.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
