Sviraj lokalno, zvuči globalno

Još krajem sedamdesetih kad sam svojeručno počeo da preturam po najboljim prodavnicama folk-ploča u Zapadnoj Evropi, čudio sam se kako neke od tamošnjih minijaturnih etiketa nose odlične kompilacije izvorne narodne muzike iz naših krajeva, a mi o tim snimcima pojma nemamo. Štaviše, zadugo još monopolski državni/društveni diskografi SFRJ imali su daleko brojnija i bolja izdanja tradicionalnih muzika iz zabitih kutaka Trećeg sveta, nego domaće.

Do kraja devedesetih Miloševićev režim (bez podrške ijednog građanina Srbije, kako sada izgleda) gotovo je uspeo da stvori Planetu Srbiju, svemirski udaljenu od normalnog sveta, s ehom/omotačem turbo-folka lišenog bilo čega autentičnog… Osim što je, opet administrativno, sve to „prekomandovano“ pod etno-prefikse, e ne bi li izgledalo mirno & dostojanstveno. Etno Ti ga sad, reče Balašević: kao što je posle (precenjenih) 500 godina pustog turskog bombardovanje ’99. postalo univerzalni ovdašnji izgovor, tako je i posle posnog – pardon, postmodernizma, „etno“ uveden kao savršeno (?!) opravdanje za svakakva brljanja. Onako kao kad su se sedamdesetih pevaljke Novokomponovane Narodne Muzike dočepale termina „imidž“ pa ga arčile i uz najmanju promenu frizure (izvin’te – imidža), a svejedno ostajale iste seljančure ko što su i bile.

Istovremeno je valjda zaboravljeno da smo mi verovatno jedina zemlja (kultura?) u iole modernijem svetu koja se sve vreme stidela sopstvenog folk/roka, dok su drugi svoje mahom gajili i poštovali. Glavni razlog za to je, verujem, što ogromna većina ovde nije razumela sopstveni folklor; a još pre toga, nije umela ni da ga raspozna. Kao i sa hranom (ponosnom), previše nam je naraštaja proživelo u ubeđenju „naša narodna kuhinja = roštilj“ te ih nikakva prosvetiteljska putovanja nisu mogla razuveriti. Svi ostali su samo krali i kopirali, nas Prve i Najbolje. Tako je i tradicionalna, izvorna muzika ovih delova Balkana (i u II i u III Jugoslaviji, laka im zemlja) životarila u izdvojenim ostrvcima, zaplavljena tzv. Novokomponovanom Narodnom Muzikom (NNM), nakaradnom već i po nazivu. I kad je svaka nada počela da se gubi… Gle, ko se poduhvatio da to oživi i lansira u zasluženu orbitu? Upravo najviše urbanizovan, za elitizam i „tuđizam“ optuživani B92.

24 SATA NAD BEOGRADOM: Bez puno žaljenja za izgubljenim decenijama/generacijama, B92 se otisnuo u još jednu od svojih (nemogućih?) misija, opet uskačući tamo gde su državni mediji i kultur-ustanove zakazali ili čak namerno štetili. Nisu ništa naučili iz bugarskog primera angažovanja nadležnih ministarstava koja su sredinom osamdesetih svoje i do danas čuvene „tajanstvene glasove“ (ženske horove) izgurala u inostranstvo na novonastalo tržište tzv. svetske muzike/world music; nisu želeli ni da znaju kako republike, sveže otcepljene iz Druge Jugoslavije, prave sopstvene zvučne/CD vizit-karte kompilujući svoje izvorne narodnjake, pa čak i da blagotvorno podržavaju alternativne rokere (u Sloveniji, prirodno). Zato je B92 položio drugi kolosek svog muzičkog delovanja, naoko nespojiv s preovlađujućim zvukom ovog radija, da bi neočekivano brzo došlo do njihovog preseka.

Budući advokat Bojan Đorđević je kao honorarni saradnik Radija B92 od jeseni 1990. na talasima Radija B92 vodio emisiju „Pomen crvenom patuljku“, verovatno najteže slušljivu u inače napornoj „muzičkoj matrici“ ovog godinama omladinskog glasila. Lagani razvoj emisije postao je upadljiviji kada se posle „bomba-pauze“ ona reinkarnirala početkom 2000. pod naslovom „Disco 3000“. U međuvremenu je Bojan to strujanje pojačao festivalom „Ring Ring“ (na kome je već prve 1996. godine spektakularno nastupio i Ferus Mustafov) i otvorenim slušaonicama u Domu omladine Beograda pod nazivom „Klub nove muzike – Step Across The Border“ (koje su radile od proleća 1998. do 2002). Svi ovi ventili praktično su se okretali od elitnog ka narodskom, od undergrounda ka etničkom, od urbanog ka izvornom te davali sve više zamaha i smisla celom poduhvatu – od pukog obaveštavanja o belosvetskim zvučnim marginalijama to je preraslo u ozbiljan kulturni pokret afirmisanja domaćih vrednosti.

U uže medijskom smislu, nusproizvod svega toga bila je i odlična vanprogramska (eng. off-air) promocija radija, pa i cele kuće B92. Konkretno, iako radio Devedesetdvojka takvu muziku emituje samo jednom nedeljno, unutar jednočasovne „Disco 3000“ (a ni emisija nije cela i redovno posvećena etno-sadržajima), ubrzo su se uključile koncertna i izdavačka delatnost ove razgranate organizacije i kao za školski primer pokazano je da se tom, za B92 potpuno netipičnom ponudom može: a) na domaćem terenu osvajati potpuno nova publika, koja inače B92 nikako ne prati, ponekad ima i odbojnost prema njemu; b) ući na inostrana tržišta do kojih ova RTV nikako drugačije ne dobacuje; c) svoje tvrde sledbenike izvesti na potpuno nova polja itd.

IZVORNA SVETSKA MUZIKA: Trasiran osvajanjem beogradskih sala (od Etnografskog muzeja naviše) i publike, koje je svetlokosi vojvođanski violinista Felix Lajko hrabro i samački izveo od sredine prošle decenije, taj pokret modernog prepakivanja (tačnije: osmišljavanja) i promovisanja lokalnih etno-muzika za novu publiku doživeo je početkom 2000. značajan proboj zajedničkim koncertom Lajka i tradicionalnog duvačkog orkestra Bobana Markovića s juga Srbije, u elitnom beogradskom Centru „Sava“. Simbolični rasponi (albino-crnpurasti, vrištava violina-pumpajuća „limarija“, K&K-romski, i sl.) osvetlili su prolaz za čist, izvorni muzički folklor u izvođenju savremenih, živ(ahn)ih majstora bez potrebe da se dopadnu mešanjem s vladajućim trendovima, bez straha od (ne)komercijalnosti.

U jesen 2000. stigao je kompilacijski album „Srbija: Sounds Global“, u izdanju FreeB92 (izgnaničkog/zatvorenog B92) i malopoznate firme K.V.S. koja tada još nije smetala ni Karićima ni Pinkiju. Kao što je naslov zapečatio i slogan/koncept cele akcije, tako je i omot s akustičnim instrumentima ironično fotomontiranim u tegle turšije definisao identitet bolje nego što će lokalni reperi ikad uspeti ustima punim kajmaka, rakije, pa i košarke. Na ovom izdanju rame uz rame našli su se ne samo Lajko i B. Marković, vrhunski trubači Milovana Miće Petrovića, mađarsko/romski mix-veterani a Vojvođani Earth-Wheel-Sky Ensemble (koji često prate i Lajka), i međunarodni avangardista iz Novog Sada Boris Kovač (ovom prilikom s LaDaABa Orchest) nego i ikonopisac/pojac Dragoslav Pavle Aksentijević, akapela čuvena Svetlana Spajić i ženski duo Drina, kao i mladi gastarbajter/akademac iz Pančeva, klarinetista/kompozitor Ognjen Popović sa svojim Prijateljima, i pravo malo otkrovenje Darko Macura, majstor za proizvodnju starinskih balkanskih instrumenata i baratanje njima, sa improvizacijom „Rudarima Balkana“. Praktično, svi oni koji su na ovoj – prihvatljivo označenoj „neo-etno“ – sceni tada bili bitni, osim bratskog dueta Teofilović, nažalost.

Kompilacija je u potpunosti ostvarila zadatke ovakvog izdanja: ekstravagantni Lajko i uvek optimistički Markovićev bleh-orkestar nastavili su uspon nastupajući i objavljujući i u inostranstvu, najpre Mađarskoj; Ognjen i Prijatelji postali su nove zvezde s debi-albumom „Balkan Rumba“ (2001, Ring Ring/B92). I upravo načinom predstavljanja, a preko vlastite publike, ustoličen je trend čiji su sastojci inače mogli ostati zauvek neprimećeni ili čak neostvareni. Do tada, utkani folk-motivi YU grupe od ranih sedamdesetih ipak nisu poleteli, odmah potom pastirski rok Bijelog dugmeta prikopčao se kao surogat, sredinom osamdesetih nije se ostvario nečiji san da Raj Kuder „procesira“ dragačevske trubače za film Slobodana Šijana, pa je Goran Bregović počeo neometano da ih potkrada. Iz tog sunovrata Bregović (venčano-ukopno) i Kusturica (ne-pušački) već predugo komercijalizovano cigančenje – da izvine Romi = Ljudi – izvoze i prodaju pod firmom ovdašnjeg folklora. Jedina pouzdana alternativa tome proradila je valjda kad su se oko muzike za film Točkovi (producenta Ljubiše Samardžića, čiji je prvenac u toj ulozi, Anđeo čuvar sa muzikom izvrsnog Zorana Simjanovića hronološki pretekao a naravno daleko nadmašio bioskopska kalemljenja Bregović/Kusturica) krajem 1998. našli Lajko i B. Marković.

NEO–ETNO: Danas se već lakše diše i povodom ovog pitanja: za brojne u Srbiji ipak nesklone novotarijama, u srednjoj struji sasvim je prihvatljiva Biljana Krstić sa svojim Bistrikom, i njen soundtrack za trenutni filmski hit Zona Zamfirova, a upravo je izašao i „Srbija: Sounds Global 2“ (Ring Ring/B92). „Izvornu i iz nje izvedenu muziku“ – kako je to u propratnom tekstu lepo sročio Dragan Ambrozić, koncert-majstor B92 – izvode naturščici i akademci, (bivši) rokeri i naturalizovani Bregovićevi saradnici… Ponovo su tu Lajko, Ognjen & Co; orkestar Bobana Markovića u projektu Brotherhood of Brass uortačio se s njujorkškim Klezmer Brass All Stars trubača Frenka Londona, vođe Klezmatics, ključnog sastava za oživljavanje ovakve jevrejske/klezmer muzike; Svetlana Spajić-Latinović drombulja sa D. Macurom, spisku su se pridružili još jedan čuveni trubački/porodični bend, onaj Slobodana Salijevića (sa Markovićevim je delio soundtrack Kusturičinog Undergrounda), pa istinski velikan za ponovno otkrivanje, violinista Aca Šišić koji je srmom optočio decenije snimaka velikih narodnih orkestara u Beogradu, i doslovno živa legenda ciganske pesme Šaban Bajramović…

„Srbija Sounds Global“ je između izdanja živeo i koncertno/klupski, u glavnom gradu pouzdano rastući, od Rexa kao kulturnog centra B92, preko rokerskog Studentskog kulturnog centra, roditeljskog Doma sindikata, standardnog Doma omladine, u sadejstvu sa godišnjim ciklusom koncerata savremene romske muzike „Ave Romale“… pa su tako zasluženo B92 i drugi album u ovoj ediciji zatvorili krug stigavši do promocije u kongresnom Centru „Sava“. A zašto i ne bi? S jedne strane novi sastavi kao varoška/kafanska Beogradska čalgija i vojvođanska tamburaška banda Zorule kvalifikovali su se za kompilaciju, a s druge su na nju uvršteni etnomuzikolozi/arheolozi kao Zvezdana (Anastasija) Ostojić koja peva akapela solo, ali i u triju Belo platno i ženskoj grupi Moba (koju je pre desetak godina osnovala S. Spajić – mlade dame koje biste rado videli i na svojoj žurci), pa i odavno poznati (iz Renesansa) multiinstrumentalista Žorž Grujić koji sarađuje i sa Bregovićem i sa Teofilovićima, koji je na ovom albumu zastupljen i solo snimkom i predvodeći grupu Marsya. Opskuritet je opet čovek-orkestar, Aleksandar Carić Zar, na radu u Italiji, označen kao „Avant-folk“.

MUZIKA SLUŠAOCIMA: Ove godine B92 se nekim čudom čak više istakao etno-koncertima nego gostovanjima stranih rokera, bez obzira na to što je potonje bučnije reklamirao i prodavao više ulaznica. Naime, ne samo da su prošireni etno-programi obuhvatili i zvezde poput Esme Redžepove i Ferusa „Uzurlikzurli“ Mustafova nego nijednom nisu podbacili, za razliku od izvikanih. Zato je i u Centru „Sava“ bilo više od 2000 mladih (ulaznice po ceni 300–500 dinara) koji su gotovo tri sata uživali u svirci, i ustajali sa svojih sedišta ali nisu ni slučajno zapali u mutant-šotu kakvom nas još uvek tovare vladajuće televizije (a sad će morati i ova „sofisticirana“ jer je preuzela stasitu ćerku dobrog policajca Karleuše). Umesto prvobitno oglašavanog Šabana, bez problema je uskočio kočoperni, sedokosi Aca Šišić i kao otkrovenje za publiku Devedesetdvojke prstolomnim solažama postavio zdravu ravnotežu ekstravagancijama mladog kolege po violini F. Lajka. Kao brzi voz kroz niz kratkih tunela, Šišić u polučasovnom potpuriju nije dozvolio (pre)dah, ali posle ponoći je vrhunac udario orkestar B. Markovića u izvrsnoj formi. Kad su za neki bis zapevali „Rindži“ („Vukota“ na romskom), ispostavilo se da je koncert sve dotad bio potpuno instrumentalni, i bez pritužbi!

Iako liči na naivnu „Fabrike radnicima!“, tvrdnja „Muzika pripada onom ko je sluša“ mnogo je tačnija. TVB92 je nedavno uvela emisiju „Dert“ a daće joj valjda bolji termin i više repriza jer ima zalihu snimaka i s ovakvih koncerata. Približava se prolećni festival „Ring Ring“ u prestonici. Ko zna, možda i Šaban Bajramović najzad dobije ulogu glavnog neprijatelja (Čelične čeljusti) u sledećem filmu o supertajnom agentu 007?

U međuvremenu, ne samo zbog ovih praznika, ako hoćete da ponesete u inostranstvo (u koje opet pomalo putujete) i/ili da poklonite strancu (kakvi nam ponovo sve više dolaze) neku muziku iz BJR (Bivše Jugoslovenske Republike) Srbije, i da se još time ponosite, izbor se udvostručio: ne mora to biti garage/grunge/HC/nu-metal, malo poznati bend koji možda i nerazgovetno peva na engleskom… I vaša zemlja zvuči svetski, odavno.

Intervju - Teofilovići, Radiša i Ratko: Tragači za muzikom

„Prvo je bio glas pa reč, zar ne? Glas ima veću moć od bilo čega drugog. Orkestar nam ne treba. Na novom CD–u uvrstili smo kaval, gajde, to su instrumenti nastali na principu glasa, i oni su se uklopili u atmosferu glasa. Bitno nam je da prenesemo atmosferu pesama a ne da pravimo hitove“

Paralelno sa izdanjem „Srbija Sounds Global 2“ (B92) nedavno se pojavio i novi album majstora etno muzike braće Radiše i Ratka Teofilovića pod nazivom „Sabazorski vetrovi“. U luksuznoj i ukusnoj opremi objavili su ga u sopstvenom izdanju, baš kao i svoj album prvenac „Čuvari sna“ (1998). Kažu da osećaju dužnost da kroz prazvuk koji svi nosimo negde duboko u sebi budu posrednici između prošlog i sadašnjeg vremena.

„VREME„: Iznenađuje to što nemate ni dan muzičke škole.

TEOFILOVIĆI: Posle jednog koncerta upitala nas je neka gospođa da li smo muzički obrazovani. Pa valjda ste upravo čuli – odgovorio sam joj. Šta znači muzičko obrazovanje?! Kad muzika postane nauka, više nije muzika.

A šta jeste, za vas, muzika?

Metafizička stvar, Božja stvar. To je, kad zapevamo, da se sijalica trese, da pukne kristal – što nam se jednom desilo, ali i to da kad zapevamo, da zvuči vanvremenski, da se u tom trenutku steknu i prošlost i sadašnjost i budućnost, da se kroz nas oseti original, emocija i slika kakvu je pesma širila onda kad je nastala. Samo onaj izvođač koji se približi vanvremenskom Bahu, koji kroz njegove tonove oseti njegovu viziju, može onda da je prenese i publici.

Poštujete original pesme, ali se ne zaustavljate samo na dokumentu već ga obojite svojom emocijom.

Približavamo se suštini, suštinskom izvoru, ali težimo i novom viđenju stvari. Istražujemo boje i nijanse koje postoje između sedam tonova. Bela Hamvaš je citirao Belu Bartoka koji kaže da narodna muzika nije samo seosko pevanje nego duboki „spom“ na korene koji su se taložili kao kristalni škriljci, i to se čistilo i čistilo i bistrilo, dok se nije pojavio neko ko će tu muziku da prenese, njenu univerzalnu vrednost, arhetip ovog prostora. O emociji je reč. Zato nas odlično razumeju gde god da pevamo, i u Japanu i drugde gde ljudi nemaju nikakve veze sa Srbijom,

Zato što u vašem pevanju dominira emocija a ne informacija o srpskom etno bogatstvu?

Mi pravimo muzičke slike, svaka pesma ima svoju priču. Mora da se oseti dah emocije koja se prenosi dok pesma traje. Priča i emocija su osnovni kriterijum po kome biramo pesme. Najviše nam leže pesme Kosova i Metohije, ali i okolina Vranja, Leskovca, zapadna Srbija. Na ovom CD-u pevamo makedonsku pesmu Zajdi, zajdi ne zato što je popularna, nego da na modelu poznate pesme ljudi uvide šta to Teofilovići pokazuju svojim glasom. Do sada je ova pesma uglavnom pevana kao ljubavna, međutim to je komitska pesma i mi smo joj vratili tu arhaičnu crtu, pokazali smo sliku mladosti koja prolazi, pokazali kako se ta pesma pevala po dvorovima. Ili, pesmom Noć, tamna noć pokazali smo kako mi čujemo i glasovno predstavljamo istorijsku strahotu paljenja sela.

Insistirate na glasu, zašto?

Prvo je bio glas pa reč, zar ne? Glas ima veću moć od bilo čega drugog. Orkestar nam ne treba. Na novom CD-u uvrstili smo kaval, gajde, to su instrumenti nastali na principu glasa, i oni su se uklopili u atmosferu glasa. Bitno nam je da prenesemo atmosferu pesama a ne da pravimo hitove. Zato smo ovaj CD snimili za jedno posle podne i noć, u akustici Banskih dvora u Banja Luci, u jednom raspoloženju.

Kako nalazite pesme?

Mnogi su neiskreni, pa pričaju da su šetali planima i selima tragajući za pesmom. Mi smo iskreni pa kažemo: nismo se pentrali po planinama, samo smo istraživali pet tomova etnomuzikoloških zapisa Miodraga Vasiljevića koji su svima dostupni ali niko neće da ih otvori nego hoće da im se otvori zvuk pa da ga oni reprodukuju. Poenta je da vi te notne zapise oživite. Miodrag Vasiljević i sam kaže da se na te zapise treba oslanjati melodijski ali ne i u doživljaju. Mi smo ga poslušali, pevamo naš doživljaj originala. Tragali smo za tim, i to traganje je postao način našeg života. Stvarno je entuzijazam u pitanju – nisam ni znao da ga toliko imam. Nismo mi to radili da bismo se bavili etno muzikom zato što je to trend u svetu. Kada smo počinjali, tada je to bilo smešno. Uostalom, mnogi koji sebe svrstavaju u etno muzičare pripadaju zapravo pop-muzici.

Opet ste sami izdali svoj album. Zar se posle uspeha „Čuvara sna“ velike kuće ne otimaju o vas?

Bilo je interesenata, ali su ponude bile loše. Izdavači hoće kontrolu karijere, kako ćete se pojavljivati i koliko puta u javnosti, a mi se u tome ne bismo dobro osećali. Zatim, oni hoće odmah da zarade, a novac od ovoga što mi nudimo postepeno se vraća. Mi trajemo, naše pesme ljudi godinama kupuju, pokušavamo da od naše muzike napravimo prepoznatljivu vrednost, i zato nam je važno trajanje. Novcem od zarade ne kupujemo besne automobile, već ga ulažemo u ono što radimo. Sad nam je bilo važno da novi CD bude ovako opremljen, da disk smestimo u lepu knjigu sa tekstovima pesama, da ih ilustrujemo odličnim fotografijama. Zar bi nam neki izdavač sve to omogućio i dozvolio?

Sonja Ćirić