Svakom je istoku obećan neki zapad (i obratno)

Sa samog vrha smo prethodnih dana čuli vapaj kako nas, eto, ubi negativna selekcija, ali, srećom, na onom skrajnutom drugom tasu ima, označimo ih tako, i primera dobre prakse. Za potrebe ovog prikaza i ukupno uzev priče o književnosti te njenim uvek dobrodošlim darovima i melemima, mogla bi, između ostalog, da se istakne ne samo načelna (a svakako ne kurtoazna i uopštena) pohvala jer smo u poslednjih desetak godina, ponajpre zahvaljujući beogradskoj izdavačkoj kući Radni sto, u prilici da kontinuirano pratimo možda i same visove nekadašnje istočnonemačke a onda i recentnije nemačke književnosti na teme i refleksije koje se tiču upokojene Istočne Nemačke. Sada je red došao na vrstan (kraći) roman Brat i sestra Brigite Rajman (izvorno – Die Geschwister, po engleski Siblings, a u prevodu Bojane Denić i izdanju već pominjanog Radnog stola).

...

Ovaj roman, dakle, jasno pripada tematskom, idejnom, geografskom i kontekstualnom opsegu predočenom nekoliko redova ranije, a sam zaplet ove kontemplativne proze u žiži ima brata i sestru: Ulriha/Ulija, očito razočaranog mladog inženjera, i Elisabet/Betsi, slikarku i nastavnicu slikanja za rudničke radnike, i dalje u dovoljnoj meri ubeđenu u mogućnost boljeg i pravičnijeg mesta na adresama na koje ih je fatum u svojoj hladnokrvnoj a šeretskoj zaigranosti smestio, a i temeljno zadojenu idejama socijalizma iako je prokazano “buržoasko” poreklo postojano udaljava od članstva u Partiji. Godina je 1961, dve Nemačke su jasno omeđene, ali Berlinski zid još nije sagrađen, a Uli kani da poput starijeg brata Konrada prebegne na Zapad, dok Betsi nastoji da ga odvrati od te namere i zadrži ga s te strane u tom trenutku i dalje nekonkretizovanog Zida. Ovde smo možda istrčali pred onu poslovičnu rudu, jer Brigite Rajman u ovom svom prvom romanu, objavljenom 1963. godine (a živela je u periodu 1933–1973), prilično hrabro i nesporno elegantno sve do, recimo, završne trećine zamagljuje pravi razlog svađe te grubih i “bučnih” reči koje Ulrih izriče u lice Betsi na prvoj stranici ovog dela. Osim toga, spisateljica krajnje taktično i na zadivljujuće precizna i dostatna mesta unutar priče i čitave celine uvodi nove motive, teme, pa i rukavce (kao što brzo postaje evidentno u delu povesti u kojem se Betsi i njihova, zahvaljujući sekretarskom zaposlenju i neformalnom prekidu domaćičkih dužnosti i pratećeg kuluka preporođena majka susreću sa dosta starijim – a u međuvremenu, nakon bega na prokazani ali i dalje mitski i samim tim privlačan Zapad – vesternizovanim bratom Konradom, koga je, da pomenemo i to, u mladim danima zahvatio i period opijenosti Hitlerjugendom).
Iako je reč o debitantskom delu, Brigite Rajman brzo, već na prvim stranicama zapravo, uspeva da zaokupi pažnju čitaoca, koji nužno ne mora da zna ništa niti o širem društvenom kontekstu priče niti o poetici ionako do dana današnjeg primetno skrajnute Brigite Rajman, jer naprosto brzo postaje možda i kristalno jasno da je ona (bila) rođena pripovedačica, a, što je daleko značajnije i po ovaj roman i po one koji ga se prihvate, i svesna svih mogućnosti književnosti naturalističkog prosedea, koji ipak ostavlja izobilje manevarskog prostora za poigravanje na temu pripovednog postupka kao i skokova kroz vreme, prilično nalik zauzdanom i zanatski brižno i svrsishodno artikulisanom slobodnom toku svesti.

To biva deo autorskog postupka, ali i integralan deo sveukupne arhitektonike ovog romana već od samog početka, kada, kako se isprva činilo, tek jedna u nizu zađevica između očigledno bliskog bratsko-sestrinskog para/dvojca nimalo usiljeno prerasta u reminiscenciju nekadašnje vezanosti tokom dana jada, bede i opasnosti Drugog svetskog rata i potonjeg savezničkog oslobođenja i kasnije podele na interesne sfere. Pri tome poput munje brzo iskrsne pomen na komšinicu Jevrejku, vršnjakinju njihove do rata liberalne majke, Jevrejku sa žutom zvezdom, očima punim suza i svakako prerano osedelom kosom. Već na susednoj stranici, kroz samo pet neupadljivih reči, u oko i um čitaoca poput čiode prodre smeđa košulja Hitlerovih junoša, u trenu prouzrokujući snažan asocijativan rusvaj u mislima onih čije oči u tom trenutku prelaze baš preko te stranice. To ukazuje na autorsku hrabrost, mudro i celishodno udaljenu od retko kada zbilja potrebne motivske i pripovedne akrobatike, kao neretko “dustabanlijskog” odraza vremena, moda i opštih, što će reći i nametnutih preferenci. Brigite Rajman sve do poslednjih stranica i redaka krajnje umešno barata pričom koja se prirodno račva u sijaset potpravaca i digresija, što je neumitno kada se kao zadatak postavi želja da se sveobuhvatnost jednog očito dinamičnog i usložnjenog odnosa predoči ipak manje ili više konvencionalnim i sputavajućim narativnim oruđima. Ideologija jeste evidentno prisutna, ali Rajmanova (pošto u ovom trenutku ne znamo ništa o njenim ostalim pop-kulturnim izborima u trenutku nastanka Brata i sestre) kao da je u potpunosti svesna suštinske i korenske sposobnosti melodrame (kao vazda prezrenog žanra i/ili stila) da iskaže i krupnije i dublje, manje očigledne istine. Stoga ovaj njen roman, u tom svom možda čak i u širem smislu zanimljivijem, živopisnijem i polemičnijem aspektu, progovara (i to prilično upečatljivo) i o gotovo pa incestoidnom odnosu između brata i sestre koji su uvek na nekoliko koraka do potpune fizičke bliskosti, a onda tom svojom vezom kanda i zauvek osuđeni na šumove i raskorake u odnosu na druge. Kod Brigite Rajman to ostaje na nivou dovoljno hrabro sugerisanog, ali i dalje implicitnog i kriptičnog, što jeste sramežljivije od, recimo, docnijeg Makjuanovog Betonskog vrta, ali je u isti mah i prevratničko u odnosu na standard i ono što je u književnosti tog doba ne samo Istočne Nemačke i socijalističkog bloka bilo dopušteno, poželjno ili jednostavno tolerisano.

Upravo pomenuto je, pak, prilikom kasnijeg tihog i sporovoznog proboja na anglosaksonska “tržišta” poslužilo kao povod za usporedbe i analogije sa prozom Silvije Plat, mada bi na tom fonu kao prirodniji i tačniji saborci bili upravo autori koje je sama Brigite Rajman navodila kao izvore nadahnuća i uzore, a to su Ernest Hemingvej i Ana Zegers, dok je na mestu i komparacija sa svetom koji je majstorski oslikao Karson Mekalers u svom velikom poduhvatu, čuvenom romanu Srce je usamljeni lovac, a ista impresija važi i za lako uočljivu stilsku i izražajnu nit, tu lakoću i jednostavnost veristički utemeljenog izraza bez ikakvih viškova koje spajaju ovog vrsnog američkog literatu i istočnonemačku pripovedačicu čiji prvenac od ovog leta imamo sreće da čitamo u prevodu na srpski jezik. U jednom trenutku, možda negde pri sredini ove proze, pripovedačica Betsi (čitav roman je postavljen i u delo sproveden u ispovednoj, Ich-formi) tako i samoj sebi ogoljuje sopstvenu ljubomoru prema bratovim ljubavima u pokušaju, u pozadini jasno oslikavajući mračan teret jednog istinski nedorečenog odnosa; ona tu ispoveda sledeće: “Ogorčena, prvi put sam osetila koliko je slaba nit između brata i sestre, koja mi je godinama kao jaka, neraskidiva veza. Pomislila sam: Kad bih znala gde živi ta Perce-Devojka, kako da dođem do nje… Možda bi njoj, ljubavi koja zaborava nema, pošlo za rukom ono što sestri nije uz očajnu navalu molbi i dobrih razloga”.

Jednostavno, poput svih dobrih, mudrih, a na prvom mestu empatičnih i čovekoljubivih “pera” i tada i sada, i ovde i drugde, Rajmanova, i to je očigledno u ovom romanu i još čvršćom čini njenu vezu sa spominjanom Anom Zegers (pa i Kristom Volf), ovde naprosto hrli u susret možda i pogubnoj misiji krajnje neizvesnog konačnog ishoda – ona hrli ka rečima, ograničenim brojem, međusobnim kombinacijima, ali i sve većom semantičkom ispražnjenošću i sveopštim zamorom jezika i potrošenošću nekada veoma vitalnih sintagmi i ostalih jezičkih konstrukata kada valja iskazati ono što je u stvarnosnoj dimenziji postojanja aktera ostalo, a možda i bilo suđeno da ostane nedorečeno. Istina, time se iznova ukazuje na esencijalnu i nepremostivu nesposobnost da odrazi punoću pojedinačnih doživljaja i viđenja, ali i punoću života u katkad bolnom i kanda već u samom zametku nakrivo sraslom sadejstvu sa drugima. A živeti se mora pod senkom, a neretko i pod tim vidno dronjavim “kišobranom” reči koje, eto, nisu kadre da u potpunosti i precizno odraze ni ono što um lako pojmi i sa čim duša hitro saoseća. Brigite Rajman je briljirala upravo na tom planu – na polju neizrečenog priznanja slabosti, ali priznanja koje transformativno deluje na onog ko se drzne da to sebi i drugima prizna i koje i dalje mami na tihu borbenost i nove pokušaje, a sve to je definitivno jedna od odlika istinskih majstora i majstorica proznog izraza kroz decenije i vekove.