Straža; po motivima proze Franca Kafke;

Straža; po motivima proze Franca Kafke; režija i koreografija Jozef Nađ; gostovanje Nacionalnog koreografskog centra iz Orleana u Srpskom narodnom pozorištu, u organizaciji Francuskog kulturnog centra iz Beograda

Prvi put je, koliko nam je poznato, jedna predstava koreografa i reditelja Jozefa Nađa neposredno inspirisana književnim delom Franca Kafke; u predstavi Straža koristi se, po tvrđenju autora, raznovrsna građa iz Kafkinih romana i pripovedaka Proces, Zamak, Ispit, Opis jedne bitke itd. Naravno, u ovoj predstavi autorski pristup se ne svodi na dramatizaciju proze, već se u jednom potpuno samosvojnom i organskom jeziku pozorišnih slika i znakova mogu prepoznati asocijacije na pojedine motive, likove ili situacije iz Kafkinih dela, odnosno, još tačnije, može da se oseti opšta atmosfera, osećajnost ili doživljaj sveta koji odgovara ovom specifičnom književnom univerzumu. Međutim, paradoks predstave nalazi se u tome što ona, zapravo, ne predstavlja prvi susret Jozefa N. s delom tvorca Jozefa K.: ako se retroaktivno sagleda njegov opus, može se uočiti da je koreografski i rediteljski izraz Jozefa Nađa oduvek bio u velikoj meri natopljen kafkijanskom senzibilnošću (što i sâm autor potvrđuje u svojim izjavama). Ali, držimo se, ipak, predstave Straža Nacionalnog koreografskog centra iz Orleana koja je gostovala u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a u organizaciji Francuskog kulturnog centra iz Beograda.

Jedna od osnovnih odlika pozorišnog izraza Jozefa Nađa, koja dominira i ovom predstavom, vrlo je kafkijanska: to je osećaj sputanosti i teskobe koji čovek ima u odnosu prema svom fizičkom okruženju. Ljudi su u neprestanom sukobu s prostorom, oni ga na različite načine, često komične, iskušavaju i dovode u pitanje zakone fizike koji njime vladaju; tako zatičemo junake kako dube na glavi u nekim nemogućim pozama ili lebde upravno postavljeni u odnosu na zid (nemamo ideju kako je ova scena levitacije tehnički izvedena). I sâmo rešenje prostora u Straži (scenograf Mišel Tardif) doprinosi utisku teskobe: na primer, potkrovlje s niskim vratima, kroz koja može da se prođe jedino povijenih leđa, što stvara direktnu asocijaciju na Proces.

Takođe, i predmeti koji ispunjavaju prostor nalaze se u neprekidnom i snažnom sukobu s junacima, jer predmeti sputavaju, deformišu i transformišu ljudska tela. Jedan od najuzbudljivijih primera takvog odnosa ljudi i predmeta jeste sjajna scena u kojoj izvođač propada kroz sedište stolice i tako poprima oblik neke deformisane, zverolike kreature (ova scena može da se shvati kao asocijacija na čuvenu Kafkinu pripovetku Metamorfoza o fizičkom preobražaju čoveka u bubu). Opsesivna upotreba različitih predmeta, često prilično bizarnih, stvara i utisak dehumanizovanog sveta nastanjenog nekim anonimnim, a strašno zaposlenim i veoma važnim ekspertima; ovakav groteskni efekat, vrlo kafkijanski, postiže odlična uvodna scena u kojoj trojica batlera koriste, da bi izbegli direktan dodir, neke fine, niklovane instrumente (liče na medicinske) dok oblače svog gospodina.

Vrhunac ovakvog scenskog izraza i odgovarajućeg doživljaja sveta ostvaruje se u čisto koreografskim rešenjima. Naime, i odnos dva tela u pokretu doprinosi utisku dehumanizovanog sveta: telo se odnosi prema drugom telu kao prema predmetu, ljudi postaju jedni za druge stolice, stolovi, kreveti. Ova koreografska rešenja stvaraju, u prvom redu, efekat komičnog, ali taj smeh je gorak i turoban. Jedini izuzetak su muško-ženski dueti koje, s različitim partnerkama, izvodi sâm Nađ, jer ove scene imaju neki nežniji, lirski tonalitet.

Kada se govori o osećajnosti predstave Straža koja je karakteristična i za ranija ostvarenja Jozefa Nađa, treba imati u vidu da je književni svet Franca Kafke samo jedno od njenih izvorišta. Drugo izvorište, podjednako važno, jeste onaj specifični srednjoevropski duhovni prostor (kome, nota bene, pripada i Kafka) iz koga potiče i kojim se neprestano nadahnjuje vojvođanski Mađar, a sada naturalizovani Francuz Jozef Nađ. Neko osećanje depresije koje se može osetiti u njegovim predstavama nema veze sa slovenskim očajem ili sa zapadnoevropskom otuđenošću; to je ona lalinska depresivnost i rezignacija, blaga, mudra i gotovo vedra. Tako se, na kraju, potvrđuje utisak o Jozefu Nađu kao o umetniku u čijem se radu spajaju univerzalni pozorišni jezik, koji komunicira s publikom svih meridijana, i autentična, duboko lična inspiracija. Zbog toga je predstava u Novom Sadu ostvarila dvostruki efekat: pored uzbuđenja proisteklog iz snažnog umetničkog čina postojalo je i ono drugo uzbuđenje, proizašlo iz zadovoljstva i, što da ne, ponosa što je naš mentalni, duhovni i civilizacijski prostor iznedrio jednog tako velikog svetskog umetnika kakav je Jozef Nađ.