Starci, novci i udarci

Oduševljena kao i većina prisutnih u punom beogradskom Sava centru, mlađa žena mojih godina na koncertu Roxy Music uz kikot je rekla: „Nisam ni sanjala da ću se naložiti na čoveka starijeg od šezdesetog godišta“, verovatno i ne sluteći da time govori više o nama kao današnjoj publici tj. korisnicima stare stvari za nešto mlađe od nje same. Eto do čega nas je doveo rokenrol-kult mladosti, kako poimamo same sebe – večito nedorasle idolima svojih puberteta, uvek iznova iznenađene kad neko od njih umre prirodnom smrću… od starosti. Jer Brajen Feri kao i svako ko je s tom muzikom započeo u šezdesetim i ranim sedamdesetim sada je najmanje u svojim kasnim pedesetim, dakle pozno sredovečan.

Kada bi poneka od njihovih dugovečnih kult-grupa pre tridesetak godina zalutala na top-liste ili čak u Titovu Jugoslaviju, lokalni stari hipici bi nas poučavali da će svako ko postoji dovoljno dugo, redovno objavljuje albume i stalno nastupa – steći dovoljno publike za veliku popularnost. Danas uveliko važi da svako ko je postojao dovoljno davno, samo ako može da mrda, već se nalazi na beskonačnoj turneji. Povratnički ispadi/dometi kao Roxy Music sve su ređi, svetsko tržište je toliko široko i duboko da uprkos recesijama i sl. većina zvezda bilo kog stila i razdoblja zapravo nikad nije ni odlazila sa scene, mada nama i nisu bili pred očima. Jednom superstar, uvek na koncertima – dok ne postaneš i, srpski rečeno, superstar.

ROGONjA: Vekovni Rolling Stones po kontinuitetu sve su manje izuzetak, a sve više grudva koja je povukla lavinu, no sva je prilika da čak ni oni neće poživeti dovoljno dugo e ne bi li se u Srbiji našao dovoljno profesionalan i sposoban organizator koji će prirediti njihov koncert u Beogradu. Umesto toga, i ova koncertna sezona ostala nam je sramotno obeležena lažima, prevarama, izgovorima i glupostima koje radi sopstvenog publiciteta drsko valjaju ovejani menadžeri i nadobudni političari. Čak su i pivu od milošte zvanom ’rogonja’ natakli rogove, a to su mu izgleda i naplatili.

A ova sezona u Beogradu i šire nam je izuzetno bogata, time se valja pohvaliti; razlozi će se bar delimično pojaviti dalje niz tekst. I u okviru te učestale, raznovrsne i kvalitetnije ponude, uz aktuelne zvezde i zanimljive novajlije, raste i udeo onih koje uljudno označavamo kao legende najčešće ih – dostojno sentimentalno – u stvari smatrajući isluženim. A to važi i za „moderne“ veterane novog talasa (perfektno isprazni Simple Minds), darkere (narogušeno izanđali Sisters Of Mercy) itd. jer nakon više od 15 godina međunarodne karijere, veća sličnost od svake međusobne razlike.

Nećemo sad razglabati ipak o važnosti ovakvih predstava za našu publiku ili bar za one naraštaje koji su ih propustili u najboljem izdanju; naravno, dobrodošli su svi koji se pristojno kotiraju, posebno ako ovde prodaju dovoljno ulaznica (po pravilu, cenjenih od 1500 dinara pa naviše), da domaće organizatore ne upropaste za dalji posao. Sledeća stavka svakako je profesionalni nivo nastupa koje nam pružaju, i tu takođe dobro prolazimo u 2006. godini: sve više kao njihove kolege džezeri, vremešni drumski ratnici rokenrola više se posvećuju koncertima/turnejama, pouzdanije zarađujući uživo nego od nosača zvuka/slike koje im je globalna industrija zabave marginalizovala u korist veštačkog video-popa. Štaviše, kao što gotovo svi letošnji gosti naših rokerskih pozornica live špartaju svetom sa zadivljujućom žilavošću, tako uprkos nekadašnjim komercijalnim statusima svoja nova (a neretko i stara) izdanja objavljuju kod tzv. mini-diskografa ili u samizdatu, koristeći punom parom internet.

TRIK: Izvesni Džej Di Konsidin (magazin „Rolling Stone“) davno je napisao, očito sklon poslednjem od nabrojanih sastava: White Lion, Whitesnake, Great White… Zapamtiti koji od ovih bendova je koji, mora da je punopravno zaposlenje. Evo trika: Whitesnake je onaj s pevačem koji dobro imitira Roberta Planta, Great White je onaj s pevačem koji loše imitira Planta, a White Lion je onaj čiji ga pevač uopšte ne imitira.

Kada su se Deep Purple ’76. raspali po narko-smrti gitariste Tomija Bolina, lepi Dejvid je fulao na audiciji za novog pevača Uriah Heep, a Jan Gilan – njegov prethodnik u DP – taman se zaletao da u Jugi zaradi stan kao počasni građanin Beograda (za tri gostovanja). No Koverdejl se nije dao tek tako, nego s maštovitošću dostojnom mačo-aluzije Riblja čorba osnovao je još noviji i bolji hard-rok Whitesnake koji jaše i dan-danas, pa nam je bilo suđeno kad-tad da nagazi i ovuda: sve što je ikad izgamizalo kroz pupak Deep Purple bilo je veliko u Jugoslaviji i njenoj bivšoj Republici Srbiji; ako nam nije svirao Riči Blekmor/Rainbow a ono jeste Stiv Vai (ex-Whitesnake), makar puno kasnije.

Neki dublji razlozi atavističke naklonosti ka DP i njihovim krhotinama ovde verovatno počivaju u ameboidnom principu razmnožavanja ove grupe, istom onom po kome se posle širila tzv. demokratska opozicija u Srbiji. Ne mo’š nastati bez da si se otcepio od nekoga, napustio/izneverio starijeg, zaslužnog… najbolje kuma, brata. E da bi se još kasnije spektakularno pomirili, ujedinili. Otud poslednjih godina nanovo sklepani DP trijumfuju na Beogradskom sajmu, a Gilanov stan je pri kraju izgradnje (valjda zahvaljujući Bogdanoviću). Jednako beskorisno a na paralelnom koloseku, Koverdejl je Bele Snajke isfurao kroz već zaboravljeni novi talas britanskog teškog metala, na usponima/padovima ostao bez starijih i boljih muzičara, ali i sad ima pouzdanu pratnju na kojoj mu iz ovog budžaka svako može zavideti. Par mlađih gitarista velikih u Japanu & par rent-a-svirača, ozbiljna produkcija i tehnika – i evo na malom stadionu Tašmajdan masovnog veselja za uvek podmlađene ljubitelje. Ain’t No Love In The Heart Of The City, Fool For Your Loving i Here I Go Again su podnošljive i onima koji to inače ne vole, karavan ide dalje a na jesen eto albuma Live… In The Shadow Of The Blues (Steamhammer/SPV).

U zemlji gde svaka veličina – od Balaševića do Nirvane – ima tribute band, možda ste pomislili da bi Dejvid Koverdejl mogao niskobudžetski proći i s pratnjom lokalnih svirača? Srećom, niko to nije ni pokušao. Ali nema ni tribute-napora za Erika Bardona koji je još ’84. nastupio ovde, doduše sa slabijom grupom i manje starih hitova. Kako mu ta šok-terapija dotak’o sam dno života nije poslužila ni da se odavde ponovo otisne ka vrhu (kao npr. Džo Koker i tetka Tina Tarner), niti da umre od navodnog trovanja ćevapima (kao svojevremeno Aleks Harvej, ili Malkolm Oven/Ruts), vratio se. Mali beli čovek s velikim crnim glasom sad je debeljuškasti sedi čikica ponešto oštećenog vokala, no i to je prihvatljivo posle svega čime se mučio, kad je od heroja radničke klase hteo da postane psiho-delija, i to baš ’67. u Kaliforniji.

Posle svevremenskih dometa sastava Animals iz Njukasla, Bardon je svoju karijeru uglavnom upravljao nizbrdo, no poslednjih godina kao da se pribrao. Povratnički, prvi studijski album posle 20 godina My Secret Life 2004, i česte turneje – uključujući Sredozemlje, otkud i prošlogodišnji Athens Traffic uživo – već druga autobiografija, niz filmskih epizoda, uopšte pomak od oponašanja Džima Morisona ka obrađivanju Lenarda Koena daju nade za dostojanstven zalazak. I dalje najvećem u Nemačkoj, Eriku ipak nije suđeno da tavori po kabareima niti da ga desetine hiljada gledaju kao gosta na turneji Uda Lindenberga. Najnoviji napor je CD Soul Of A Man a interesantan, živahan prateći kvartet se eto zove (New) Animals i ugođaj je u krcatom Domu sindikata (Jugoslavije?) bio predivan. Ništa iz razdoblja s fank-postavom War niti iz Bardonu tako prelomnog Leta ljubavi, ali zato It’s My Life, River Deep… Tarnerovih, posveta stradalom Nju Orleansu kao preludijum u prearanžiranu ali svakako potresnu House Of The Rising Sun, i na bis Džoni Kešov Ring Of Fire s veličanstvenim, dugim pevanjem ne sasvim oronule publike!

OSTARELI DEČAK: Uvrnutom sudbinom Erik Bardon postao je i ostareli dečak iz svog najvećeg hita, kontroverzno straćivši život dobrim provodom. Ako vas njegovi snimci nikad nisu doveli do Sema Kuka, Nine Simon i sličnih, onda ste međutim vi u mnogo gorem promašaju. A BELEF (Beogradski letnji festival) ove sezone ne samo da je žestoko krenuo nego i uzleteo s rok-programima u širem smislu. Osim Roxy Music i Bardona, tu je i početak s najdražom heroinom avangarde i multimedije Lori Anderson, čija je predstava i datumski i sadržajno vezana za Teslu i njegove jubileje. Srećom, jer prvi put je ovde gostovala u času padanja mraka tj. prvih demokratskih izbora koje je naravno Milošević dobio regularno. I već je tada sve znala, i lepo nam rekla.

A ne tako daleko od poslednjeg počivališta Slobodana M. na nivou tek malo iznad prvobitne elektrifikacije, tavori antička Gitarijada u Zaječaru, bez ozbiljnijih izgleda dok je na slepom koloseku drži provincijski TV nacionalnog pokrivanja, RTS. Priču o stranim gostima po običaju započinju balaveći o zvezdama tipa Kleptona, Kerberi i Čorbe tu su kad god zatreba, a ovog puta posrećili su im se Uriah Heep. Sredinom sedamdesetih viđeni u Jugi prvi od dva puta ubrzo pošto je naj-postavu napustio pevač Dejvid Bajron (na Balkanu reinkarniran u Ž. Bebeku), ni UH nikad nisu stali mada su nas zatekli ko da su zombiji. Njihovih prvih pet „progresivnih“ LP-ploča 1970-1972. i luks-dvostruki live još se vuku po nekim vijugama malog mozga naraštaja koji je na žurkama divljao uz Easy Living, dok je stiskavac July Morning bio cenjen barabar sa Stairway… Led Zeppelin i Child In Time DP.

Obična tezga, to je nivo koji Srbija zaslužuje?! Ispostavilo se i da su prekaljeni gitarista Mik Boks, masivni bubnjar Li Kerslejk i njima najverniji basista, nekada Bouvijev Trevor Bolder, rasturači kakve je trebalo da doživimo i u prestonici. Kvintet u ovoj postavi nastupa veĆ celcatih 20 gODINA a prvi veliki proboj im je bio u tada još neraspadnuti SSSR, pa Istočni blok, dok su i u Brazilu veoma popularni. Still ’Eavy, Still Proud – da parafraziramo naslov LP-prvenca. Kako ih ne simpatisati bar tokom jednog nastupa? Sutradan ionako odleteše u Finsku.

STADIONSKE GRUPETINE: Jednom davno (u vreme Novog talasa) slobodoumni „New Musical Express“ je na naslovnicu stavio gitaristu NilA Šona (ex-Santana, kome je pristupio sa svega 15 godina) jer je sa svojom tada visokotiražnom grupom došao u Britaniju na prvu turneju; no, potpis fotografije glasio je – Ko je do đavola ovaj čovek & zašto je uopšte toliko popularan u Americi? Nije moglo sažetije/ubitačnije. I dok svetom eto kao žari & pali povratnička turneja sastava Toto (nisu Le Moko, ali jesu mi smešni), da ja Vas pitam: Vi kao zaozbiljno razlikujete Styx, Foreigner, Journey, Toto, Kansas… sve te kvazisimfo, pomp-pop, supertehno, all star, top session, trome i bezlične stadionske grupetine iz SAD? Daa?! E ’ajde onda iz prve: čija je Boat On The River, a čija Dust In The Wind, ili Wheel In The Sky i I Wanna Know What Love Is, te grande-balade koje se još vuku po radio-programima i kompilacijama tipa naj… 70ih/80ih?

Toto su u vreme svoje prve slave, krajem 70-ih kod nas pominjani najčešće zbog kurioziteta da je među osnivačima klavijaturista David Paič (Paich, nema veze s liftovima), sin poznatog vođe orkestra/aranžera MartiJA Paiča, verovatno poreklom s Balkana. Uz to je ponekad išla i reputacija anonimne super–grupe vrhunskih studijskih svirača koji se pojavljuju na stotinama najtiražnijih ploča svog doba: braća Porkaro, gitarista Stiv Lukater… precenjeni, izvikani. Veštačka ali profi i radiofonična tvorevina, Toto je kao recimo i Whitesnake išao uz nos panku i novom talasu: već prvi LP i singl Hold The Line beleže platinaste tiraže, a ’82. četvrti (IV) s mega-hitovima Africa i (za g-đicu Arket) Rosanna imali su i video-život gde članovi benda onako neugledni baš i ne figuriraju.

Neizbežno, Totova reputacija počiva na izvođačkom perfekcionizmu pa otud – pošto su se iz povremene aktivnosti prenuli povodom 30 godina osnivanja i novog albuma Falling In Between za sopstvenu etiketu – na aktuelnoj turneji sebe predstavljaju kao najbolji live sastav na svetu, što je naravno nedokazna izmišljotina. Nije im pomoglo ni što su radili saundtrek za Linča (Dune), ili pesmu za Olimpijadu ’84. Kod nas nikad nisu bili naročito popularni, licencno je u Jugoslaviji objavljeno par njihovih LP-ja, ali sumnjam da ljubitelji gorepomenutih saharin-hitova ozbiljno slušaju te ploče. Takođe, nije čudno da se mlađi i glasno pitaju – A je l’ to onaj Kutunjo?

No, rastuća kuća Sky Music specijalizovana za muzičku i audio/video opremu rešila je da od sponzora brojnih nastupa i emisija preraste u pravu koncertnu agenciju pa je ozbiljno navalila na ovaj veoma skup zalogaj. Logično su izabrali uvažene manekene za instrumente i pomagala, kampanja je odrađena propisno i svi se ponašaju kao da su oduvek baš voleli Toto. Dok ovaj članak neodložno odlazi u štampu, i ja – kad su nam već pred nosom – krećem na još jedan koncert na Tašmajdanu.