Jedna od osnovnih odlika drame Stanja šoka savremenog američkog pisca Sema Šeparda jeste njena višestruka, smišljeno građena neodređenost na planu forme: komad neprestano oscilira između realističke osnove i apsurdističke nadogradnje.
Mesto dešavanja radnje je, u osnovi, vrlo realno, konkretno i prepoznatljivo – tipičan američki restoran brze hrane – ali ono, tokom komada, gubi izoštrene obrise i počinje da asocira na univerzalni prostor neke negativne utopije (recimo, na sklonište u nukleranom ratu). Središnja dramska situacija – ona koja se gradi oko odnosa mladog veterana-invalida i pukovnika, oca njegovog ratnog druga – takođe ima realističku osnovu: strog i krut oficir opsesivno pokušava da sazna istinu o pogibiji svog sina. Međutim, ovaj odnos i njegovi protagonisti počinju postepeno da gube realističke obrise i postaju krajnje neodređeni. U prvom redu, problematizuje se mladićev identitet: iz njegovih buncanja stiče se utisak da je upravo on pukovnikov sin. Takođe, i pukovnikov položaj postaje nedefinisan: od nekog ko istražuje misterioznu pogibiju, on mutira u nekog ko je i sâm saučesnik ratne katastrofe.
Kada se sa analize forme pređe na analizu značenja, kroz ove brojne dramaturške neodređenosti počinje da se nazire jedna konstanta: središnji problem drame, onaj oko kojeg se sve vrti, jeste Amerika i urušavanje njenih (pseudo)vrednosti. Apsurdistička neodređenost vezana za identitet i međusobni odnos dvojice junaka poprima, tako, dimenziju metafore: bez obzira na to gde je istina u konkretnoj situaciji, sinovi su, u američkom sistemu vrednosti, uvek žrtve svojih očeva.
Međutim, upravo u ovoj metafori leži i najveći problem drame: kada se razgrnu svi misteriozni velovi radnje, nailazi se na pojednostavljenu društvenu kritiku u stilu Amerika guta svoju decu. Tako formulisan, ovaj angažman deluje staromodno, jer nalikuje na antiratni pokret od pre nekoliko decenija (ne možemo a da se ne složimo s američkim kolegom koji konstatuje da je ovaj komad, parafraziramo, još jedna vežba iz nostalgije koja publiku vraća u šezdesete)… Doduše, cinik bi dodao da, posle nedavne, strašne tragedije u Njujorku i Vašingtonu, Šepardov komad o autodestrukciji američkog društva dobija, neočekivano i bez vlastitih zasluga, na aktuelnosti.
U predstavi Narodnog pozorišta (scena „Raša Plaović“), reditelj Egon Savin ispravno je uočio spomenuto kretanje komada od realizma ka apsurdu. To skretanje ka drami apsurda reditelj je dodatno podvukao jednim duhovitim scenskim rešenjem; Pukovnik je u predstavi slep, što, u kontekstu njegovog surovog odnosa prema bespomoćnom mladom invalidu Stabsu, može da bude asocijacija na odnos Laki-Poco iz Čekajući Godoa. Međutim, ova duhovita scenska posveta nije sama sebi svrha: pošto se čini da Pukovnik na momente vrlo dobro vidi, i ovo rešenje postaje sastavni deo sveopšte igre istine i laži.
Međutim, stilske oscilacije komada, koje je Savin uspeo da opredmeti na nivou ovog pojedinačnog scenskog rešenja, nisu donele adekvatan rezultat u rediteljevom radu s glavnim glumcima. Predrag Ejdus (Pukovnik) doneo je stav krutog i surovog oficira, a Goran Šušljik (Stabs) držanje namučenog i ranjivog ljudskog bića. I, to bi bilo sve: analizirana nedefinisanost i promenljivost identiteta ovih likova i njihovih međusobnih odnosa ne može da bude opravdanje reditelju i dvojici glumaca što nisu uspeli da artikulišu dramsku radnju.
U situaciji kada se samo naziru konture glavne drame – one koja se ostvaruje u odnosu između Pukovnika i Stabsa – pažnju publike počinju da privlače sporedni likovi i njihova drama. Čini se da su u Šepardovom komadu Beli čovek i Bela žena samo pozadina glavnog dešavanja, izraz one mediokritetske, malograđanske, srednjoklasne Amerike, u čije ime očevi šalju sinove u rat.
U predstavi Narodnog pozorišta, Beli čovek (Josif Tatić) i Bela žena (Radmila Živković) postaju likovi sa svojom vlastitom dramom. Vrlo dobro tumačenje Radmile Živković – ostvareno u kontinuiranoj, a nenametljivoj igri iz drugog plana – pruža groteskni prikaz malograđanke, koja ima rudimentirane potrebe i živi tuđe živote. Odlično rediteljsko-glumačko rešenje sa skupljanjem rasute šminke s poda kao da metaforično zgušnjava celokupnu dramu osobe koja grčevito pokušava da sakupi ostatke svog besmislenog života. U igri Radmile Živković mogao je da se oseti sav gorki i groteskni apsurd jednog rastočenog sveta.
