Standardi pre statusa

April u Beogradu je ove godine počeo u znaku arhitekture. U Muzeju primenjene umetnosti otvoren je Salon arhitekture, a samo nekoliko dana kasnije u Galeriji SANU-a otvorena je dugo pripremana i nekoliko puta odlagana retrospektivna izložba Borisa Podreke, rođenog Beograđanina, jednog od najuticajnijih evropskih arhitekata danas. Podrekino prisustvo i predavanje koje je održao pred prepunom salom u Muzeju primenjene umetnosti pokazalo je koliko smo željni velikog sveta i priče o arhitekturi iz prve ruke. Dve arhitektonske izložbe u Beogradu u isto vreme pokazuju koliko je domaća produkcija ovdašnjih arhitekata daleko od kvaliteta i broja realizacija jedne arhitektonske zvezde.

Salon arhitekture približava se tridesetoj godini. Ima tradiciju, uspone i padove, učesnike i goste iz inostranstva, prateće manifestacije, predavanja, razgovore.

KONFEKCIJSKO ZGRADARSTVO: Kakav je Salon? Dobar? Relativno. Postignut je standard, ali nema pikova. Iako je Novi Beograd jedno od najvećih gradilišta u regionu, dobre arhitekture nema u izobilju, pa ne čudi gorčina Dragana Stamenovića u uvodnom tekstu kataloga: „Da li smo, zaista, postali samo poligon za promociju i prodaju kataloškog i konfekcijskog zgradarstva koje nam sada nude biroi iz Evrope?“

Iako se kvalitet prezentacije radova poprilično popravio od početka milenijuma, to je i dalje velika boljka naših arhitekata. Ako im još nekako uspeva da se izbore sa investitorima, majstorima, novcem i rokovima, sa prezentacijom ide mnogo teže. Panoi su najčešće pretrpani beskorisnim i nejasnim informacijama, previše je malih, loše izabranih fotografija, suviše je teksta, sve je predizajnirano. U Srbiji skoro da i nema fotografa koji se bave ozbiljno arhitektonskom fotografijom, a ona je na izložbama od presudne važnosti, jer žiri nije u mogućnosti da vidi u trodimenziji sve objekte koji pretenduju na nagradu. Izložbu realizacija Borisa Podreke trebalo bi posmatrati i kao dobar primer prezentacije arhitekture.

Gran pri Salona dobio je Aleksandar D. Rodić za Beton halu na beogradskom pristaništu. Žiri je smatrao da je rekonstrukcija dela zapuštenog industrijskog objekta na rečnom pristaništu važna realizacija za Beograd. Nekoliko ruiniranih skladišta pretvoreno je u prodavnice skupog dizajniranog nameštaja, izložbenu galeriju, a uskoro će biti završen i kafić. Aleksandar Rodić nije uradio ništa spektakularno. Očistio je prostore, zastaklio ih, obojio, dodao galerije, postavio jednostavne stepenice. Rezultat je veoma dobar. Može biti inspirativan i za druge investitore, pošto su okolni prostori u dugačkoj betonskoj zgradi i dalje zapušteni. Rodić je pokazao i zavidan smisao za medijsku samopromociju – organizovao je branč za novinare u prostorijama Beton hale na beogradskom pristaništu. Tako se saznalo za ove prostore, pa sad kad odete tamo, osim lučkih radnika, biciklista i pecaroša susrećete i ljude koji su došli da vide kako izgleda objekat o kojem se toliko priča i piše u gradu.

NOVI ŽIVOT: Rekonstrukcijom industrijskog objekta bavio se i Milan Dimitrijević. Nekadašnja kantina brodogradilišta u Novom Beogradu postala je luksuzna poslovna zgrada uspešne firme za kompjutere (Comtrade). Zadatak nije bio lak. Konstrukcija zgrade ograničavala je umnogome slobodu projektantu, tako da je arhitekta morao da se pomuči da bi došao do funkcionalnih rešenja. Često se u pričama o važnim arhitektonskim delima uz autora pominje i investitor koji je, osim novca, imao sluha, inventivnosti i hrabrosti da se upusti u neizvesnu avanturu građenja. Dimitrijević je uspeo ono što je kod nas još uvek čudo. Zajedno sa investitorom izveo je zgradu koja dosledno prati jednu ideju, u kojoj se prostori po obradi enterijera i opremi ne dele na važne i nevažne, prijatni su za boravak, svetli. Arhitekta se nije plašio živih boja, umeo je da iskoristi njihove dobre karakteristike i bojama u nekim slučajevima odredi funkciju prostora. Tako je neugledna zgrada na samo desetak minuta vožnje od strogog centra Beograda dobila priliku za novi život, a do sada neinteresantan prostor preko puta buvlje pijace učinila primamljivim i za druge investitore – u neposrednoj blizini se već gradi nekoliko novih poslovnih zgrada. Ovom kućom Milan Dimitrijević uspostavio je visoke standarde u rekonstrukciji, građenju i odnosu sa investitorom. Mislim da je zaslužio više od priznanja za enterijer.

NOVI I STARI REPERI: U raspodeli nagrada i priznanja žiri je zapostavio i arhitektonske domete jednog po površini malog objekta arhitekte Branislava Mitrovića. Hram Rođenja Presvete Bogorodice u Štipini kod Knjaževca, asketski jednostavan, ogroman je pomak u arhitekturi pravoslavnih crkava u poređenju sa kičerskim kopijama srednjovekovnih pravoslavnih crkava koje se poslednjih godina intenzivno grade. Ovaj objekat možda i navede velikodostojnike Srpske pravoslavne crkve na razmišljanje, možda se uspostavi i dijalog o tome kako danas treba da izgleda pravoslavni hram.

Poslovni objekti zauzimaju sve važnije mesto u našem graditeljstvu – ako je suditi po nekim realizacijama, izgleda da se ipak privreda oporavlja.

Stambena izgradnja, posebno individualna ne posustaje. Popravlja se kvalitet gradnje, podižu standardi, pa je nekoliko priznanja zasluženo pripalo autorima od kojih su neki u relativno malim gradskim sredinama (Bogdan Slavica, kuća Musić u Šapcu) uspeli da izvedu objekte koji imaju šanse da uspostave nove repere u razumevanju izgleda i funkcije kuće za stanovanje.

Prošle godine pogrešno sam prognozirala da će Beogradska arena Vlade Slavice biti jedan od laureata ovogodišnjeg salona. Uz mnoge opravdane primedbe ta kuća ostaje impresivan inženjerski zahvat gde se država kao investitor želi pohvaliti svojom snagom. Pokazalo se da država nije ni moćna ni bogata. Arena se gradila godinama, izgradnja je više puta prekidana, objekat je i danas bez upotrebne dozvole.

Enterijera ima nešto manje nego u godinama sankcija i bede kada su oni bili najčešće graditeljske realizacije. Uz standardno dobar kvalitet enterijerskih rešenja ne smanjuje se broj onih realizacija koje unutrašnji prostor kafea i poslastičarnica rešavaju nekritičnim korišćenjem šljaštećeg metala, stakla, keramike, kamena ili veštačkog kamena.

Na Salonu ima i konkursnih radova, urbanističkih projekata, studentskih radova. Smešteni na prvom spratu Muzeja, oni kao da su u drugom planu, što u nekim slučajevima ne zaslužuju.

Knjiga i časopisa o arhitekturi ima uobičajeno malo. Pojavi se poneki autor sa novom knjigom, odmah privuče pažnju stručne javnosti, dobije nagradu, ali konkurencija je slaba, a teorija i filozofija arhitekture još uvek su zapostavljene. Zato je valjda toliko interesovanje i izazvalo gostovanje Borisa Podreke koji osim što je dobar projektant neguje i onu filozofsku, teorijsku stranu svog arhitektonskog bića.

O arhitekturi se ne piše mnogo, kada se o njoj govori često se sve završava na opštim mestima. Da li je Salon odraz naših današnjih prilika? Jeste.

Kod nas se stvari menjaju nabolje teško i sporo, padovi su mnogo brži i dublji.