„Gospođice Kremajer, molim vas!
Ta nirnberška priredba nije bila ništa drugo do opsena i prevara naroda. Ako tražite odgovorne za ono što se desilo, onda imate samo dve mogućnosti: ili sledite liniju Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, a to znači da u firerskoj državi, u državi u kojoj samo jedan vlada, svu odgovornost snosi upravo taj pojedinac – firer lično; ili morate osuditi sve one koji su tog firera izabrali i koji ga nisu oborili sa vlasti. A to su bili sasvim prosečni ljudi koji su odlučili da izaberu jednog izuzetnog čoveka i da mu povere svoju i sudbinu cele zemlje. Hoćete li zabraniti izbore, gospođice Kremajer?“
(„Opet on“)
Nemci i nacizam, Hitler i Nemačka – večne teme, naročito za same Nemce… A tako, uostalom, i treba da bude. Naročito dok je živ makar i jedan jedini čovek koji je u tom zlu sudelovao, ili to zlo trpeo, i jedva mu umakao. Biblioteka naučne, publicističke i beletrističke literature na tu temu tolika je da bi neobavešteni vanzemaljac pomislio da taj Hitler mora da je bio najznačajniji homo sapiens koji je ikada hodao zemljom… E, to svakako nije bio, ali je svojevrsna trajna negativna fascinacija njime sasvim razumljiva: taj pretenciozni idiot iz Braunaua na Inu nekako je jez(gr)ovito utelovio razornu snagu proizvoljnog, samosvrhovitog Zla koje se volelo samopredstavljati kao izraz rasne superiornosti i istorijske nužnosti.
Savremeni nemački romanopisac Timur (Timuer) Vermes poigrao se likom Adolfa Hitlera na način koji je u svetu izvan Nemačke i Austrije odavno zamisliv, ali je u nemačkom kontekstu bio svojevrsni tabu: on je, naime, oživeo Hitlera i smestio ga u današnju Nemačku, pa onda naprosto pustio da vidi šta će da se dogodi – što njemu, što Nemačkoj… Roman Opet on (preveo Slobodan Damnjanović; Laguna, Beograd 2014) u Nemačkoj je megaseler, a i po svetu hara (hm, „haranje po svetu“, Hitler bi to voleo…), što zbog te svoje golicave pretpostavke o Ponovo Živom Hitleru, što zbog urnebesnog i inteligentnog načina na koji je Vermes uveo Molera u XXI vek.
Opet on, da se razumemo, nije nikakva fantastika, niti pak nešto iz žanra „alternativne istorije“, poput briljantne Otadžbine Roberta Herisa, u kojoj nacisti pobeđuju u Drugom svetskom ratu. Realnost današnje Nemačke i sveta tačno je ovakva kakvu poznajemo, osim što se Adolf Hitler, eto, budi jednog lepog dana na nekom berlinskom proplanku (kako je to „moguće“? Vermes se time uopšte ne bavi: ovo je satira, a ne SF!), potpuno nesvestan gde je, a pogotovo koje je doba… Ima tačno onoliko godina koliko je imao 1945, a njegovo se istorijsko sećanje završava malo pred ono što znamo kao njegov „istorijski“ kraj. Ali, dođavola, gde je Eva Braun? Gde su Himler, Gering i osobito uvaženi Gebels? Gde su njegove trupe, gde Gestapovci, SS? Uostalom, gde li je faking Rajhskancelarija?!
Hitler se, dakle, zatiče u svetu koji prepoznaje kao nešto nalik na Berlin i Nemačku, ali baš ništa nije onako kako on pamti, a pogotovo ne onako kako bi voleo. Dok Vermes ređa dražesne slike interkulturne metropole Berlina, čovek ne može a da se ne seti sa osmehom zadovoljstva stihova Igija Popa: „It’s what Hitler didn’t like, and it makes a pretty sight“…
Kako god, Hitler je bačen u svet koji ne raspoznaje, ali ni svet baš nešto ne raspoznaje njega, iako je sve tu, brčići, frizura, glas, salutiranje, mahnite ideje, odavanje genocidu, čak i njegova uniforma. Oni koji ga prepoznaju, doživljavaju ga kao maskiranog komedijaša, i to reklo bi se jako dobrog, jer tako verno imitira… Da skratim, nakon niza peripetija, vaskrsli Hitler se zaljubljuje u mogućnosti novih medija TV-a i interneta, te pokupljen doslovno s ulice dospeva u TV šou gde igra samog sebe. Emisija postiže ogromnu gledanost i popularnost, svi su u transu, osim, gle, neonacista koji u njegovim moronskim monolozima prepoznaju prljavu jevrejsku podmetačinu…
U čemu je, dakle, štos? U tome da ama baš niko ne veruje Hitleru da je Hitler; on pri tome ništa ne krije nego prilježno iznosi svoje planove i skuplja sledbenike, i čak je i u privatnim razgovorima sa televizijskim saradnicima nedvosmislen oko toga ko je, i odbija da bilo kome poveri svoje „pravo ime“, ali za sve oko njega to je tek deo ekscentričnog koncepta „totalne glume“. Adolf je time s jedne strane frustriran, ali s druge, to mu možda olakšava posao…
Nije Vermes sa svojim Hitlerom ni „plitki zabavljač“ koji je eto bio domislio jedan umereno atraktivan štos pa ga sad eksploatiše dok može, ali nije ni zloguki prorok apokalipse: on ne vaskrsava Hitlera toliko da bi upozorio na opasnosti od „večnog fašizma“ (mada je i taj sloj priče prisutan), nego više zato da progovori o naravi današnje kulture spektakla, u kojoj nekako „ništa nije zaozbiljno“, što s jedne strane svakako i relaksira društvenu atmosferu (kad bi bilo drugačije, Iran i Severna Koreja bi bili divna mesta za život), ali je s druge možda i čini manje sposobnom da prozre ludačke, mesijanske koncepte koji nisu nimalo postmoderni, nimalo se ne šale i baš nešto i nisu čuli za tzv. ironijski odmak.
Ako Vermes „seli“ Hitlera u današnjicu, austrijski romanopisac Andreas Pitler radije nas romanom Inspektor Bronštajn i slučaj ubijenog naciste (prevela Mirjana V. Popović; Laguna, Beograd 2014) sve vraća u 1938, u dane neposredno pred anschluss, prekonoćno pripajanje već skoro sasvim istrulele Republike Austrije Hitlerovom Trećem rajhu. Bečki policijski inspektor Bronštajn em je Jevrejin, em verni podanik Republike na izdisaju; nacisti su formalno zabranjeni, ali bujaju na sve strane, i već se ponašaju kao nova, svemoćna vlast za koju „banalni“ zakon i poredak ne važe. Usred potmulog haosa koji se valja iza ugla, u sjajno dočaranoj atmosferi iz sata u sat narastajućeg straha i paranoje, a naporedo s tim i drskosti ološa, izvesni nacistički glavešina sa sumnjivim sklonostima prema dečacima ubijen je u svom stanu, a na Bronštajnu i njegovom vernom pomoćniku je da nepristrasno istraže ko je ubio tog nesimpatičnog zlikovca, jer zakon je zakon i niko ne može da nekažnjeno ubija ljude, pa ma ko oni bili… I Bronštajn će svoju istragu isterati do kraja jer je to suština služenja zakonu i demokratskom poretku, pa makar ga istraga odvela i do vrata glavnog Hitlerovog austrijskog gaulajtera, koji je već postao ministar policije, a koliko sutra će biti sve i svja…
Nije Inspektor Bronštajn… kao krimić, u „čisto žanrovskom“ smislu, bog zna kakav primer neizvesnosti koja vam oduzima dah; žanrovski je okvir ovde više povod za priču o strahu i otporu, o ljudskoj bestijalnosti, ali i uzvišenoj ljudskoj lojalnosti i dužnosti, o gustom testu Mraka koje narasta iz sekunda u sekund, u svetu koji se tako nepodnošljivo olako prepustio slatkorečivom varvarstvu… E, to je onaj vanvremenski sloj ovog romančića, i to je ono što uznemirava: jeste da onaj istorijski Adolf Hitler vaskrsava samo kod Vermesa, ali uvek nas i svugde tako malo deli od skliznuća u varvarski poredak, i uvek tako kasno postanemo toga svesni.
