Srpski pen centar, Srpsko književno društvo, Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS), Forum za kulturu Evropskog pokreta Srbije, Senat Univerziteta umetnosti, Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) i mnogi drugi individualni i kolektivni akteri u kulturi Beograda, te čak i pojedini članovi Saveta za kreativne industrije koji je nedavno osnovala premijerka Ana Brnabić udružili su se prvenstveno „zaslugom“ Ivone Jevtić, gradske sekretarke za kulturu i njenih anonimnih saučesnika u sprovođenju Konkursa za sufinansiranje projekata u kulturi iz budžeta grada za ovu godinu. Naime, način na koji je taj konkurs sproveden toliko je uvredljivo negirao ne samo one kriterijume vrednovanja projekata u polju kulture koji su u stručnom radu već sasvim standardni, nego čak i one koji su zakonom propisani, da su navedena stručna udruženja i veliki broj individualnih autora u polju kulture, kao i širok spektar građana kojima kultura ipak nešto znači tražili poništenje konkursa i ostavku Ivone Jevtić (vidi prošli broj „Vremena“).
Obrazlažući potpisivanje peticije, pored osećanja građanske dužnosti da to učine, potpisnici su mahom navodili i moralne kriterijume i etičku komponentu svog čina javnog suprotstavljanja ciničnoj demonstraciji sile arbitrarnog odlučivanja. ULUPUDS je rezultate konkursa nazvao omalovažavajućim, a NKSS je naglasila da su mnoge njene članice, kao akteri koji „kreiraju širu kulturnu i umetničku scenu grada“ ili ostavljene bez podrške ili su „ponižene simboličnim iznosima, namenjenim za značajne programe“.
Ova priča se nastavila u sferi prava. Naime, u nju se 6. aprila uključila i Inicijativa Ne davimo Beograd, i to proglasom da je Višem javnom tužilaštvu u Beogradu podnela krivičnu prijavu protiv gradske sekretarke i drugih lica, zbog osnovane sumnje da je pri sprovođenju ovog gradskog konkursa izvršeno krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359 Krivičnog zakonika.
Osnov za krivičnu prijavu baš protiv gradske sekretarke je jasan. Prema članu 26, stav 3 Odluke o gradskoj upravi Grada Beograda, sekretar sekretarijata je lice neposredno odgovorno za rad i zakonito i blagovremeno obavljanje poslova sekretarijata. Zatim, članom 12 stav 3 Uredbe o kriterijumima, merilima i načinu izbora projekata u kulturi koji se finansiraju ili sufinansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine, odnosno jedinica lokalne samouprave propisano je da se prijave koje nisu u skladu sa uslovima javnog konkursa ne razmatraju. Prema tome, postoje osnovi sumnje da je Ivona Jevtić svoj službeni položaj iskoristila tako što je dozvolila da se na konkursu razmatraju učesnici koji ne ispunjavaju uslove, suprotno članu 12 navedene Uredbe, odnosno propustila je da stavi van razmatranja stručne komisije one projekte koji ne ispunjavaju uslove za učestvovanje na javnom konkursu, što predstavlja nevršenje službene dužnosti. Čak i da su za članove komisija isključivo birani vrhunski stručnjaci i kredibilne osobe, i da su i procesi njihovog izbora i njihov rad na žiriranju bili transparentni i javni, to ne bi uklonilo činjenicu nevršenja službene dužnosti sekretara sekretarijata. Pošto su za komisije ovog puta birane osobe čija su imena držana u tajnosti, čije kvalifikacije za datu funkciju u mnogim slučajevima nisu zadovoljavajuće i od njih nije zahtevana transparentnost rada niti eksplikacija kriterijumima izbora, rezultati do kojih se došlo su takvi da je za njihov prikaz u prošlom broju „Vremena“ naziv Biseri bio sasvim prikladan. Međutim, ako se to sagleda sa pravne strane, dolazi se do sumnje da je time uzrokovana šteta budžetu Grada Beograda putem pribavljanja protivpravne imovinske koristi pravnim licima koja nisu registrovana za rad u oblasti za koju se na konkursu dodeljuju subvencije.
Da li će ta krivična prijava imati više efekta od peticije za smenu gradske sekretarke i od dosadašnjih tužbi na način sprovođenja i rezultate javnih konkursa, ostaje da vidimo. Naime, tužbe koje u sebi nisu sadržale pozivanje na krivičnu odgovornost uglavnom su do sada ostajale bez odgovora. Tu se kao primer može uzeti tužba koju su Upravnom sudu u Beogradu još pre dve godine zajednički uputili Stanica – Servis za savremeni ples, Beogradska sekcija Međunarodnog saveta za igru CID-UNESKO, Centar za umetnost pokreta PERPETUUM, ERGstatus i Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije. Tužbom je traženo poništenje Rešenja o dodeli sredstava za sufinansiranje projekata u oblasti Scenskog stvaralaštva i interpretacije – umetnička igra koju je donelo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, i to usled uočavanja nepravilnosti veoma sličnog tipa onima kakve su utvrđene analizom načina sprovođenja gradskog konkursa koji je sada predmet osude javnosti.
Krajnji cilj sudskih procesa, kojima se pribegava usled nemogućnosti konstruktivne komunikacije radnika u kulturi (kao individua, kao članova udruženja, pa i uposlenika u javnim ustanovama) sa organima javne uprave, nije retributivna pravda. Niko tu ne traži glave na tanjiru. Cilj je uspostavljanje minimuma uslova da svako radi svoj posao, pa i ti radnici u kulturi, koji nisu samorodni geniji koji žive od nadahnuća i stvaraju ex nihilo, već obični ljudi, od krvi i mesa, ali često i takvih ideala da i to malo novca koji dobiju na konkursima ugrađuju u kulturu ove sredine, koja jeste i koja mora biti, opšte dobro.
Neki pomaci u tom smeru ostvareni su u Novom Sadu. Taj grad je dobio Strategiju kulturnog razvoja sačinjenu otvorenom i participativnom metodologijom tima koji su činili Ivana Volić, Goran Tomka i Predrag Cvetičanin, uz institucionalnu podršku Fakulteta za sport i turizam, Akademije umetnosti i Gradske uprave za kulturu (GUK). Njenom primenom uspostavljen je i Forum za kulturu, kao praksa javnih radnih sastanaka svih zainteresovanih aktera kulturne scene Novog Sada sa za tu svrhu ovlašćenim članom Gradske uprave za kulturu, i članom Gradskog veća za kulturu. Pored toga, desila se i značajna promena oficijelnog diskursa u kulturnoj politici grada, koja sada nominalno počiva na tri osnovna stuba: transparentnosti, participativnosti i demokratičnosti. Naravno, što se tiče prakse, stvari su ipak malo komplikovanije. Po izjavi Branke Ćurčić iz novosadske Grupe za konceptualnu politiku, „problem je što do ovog trenutka, od osam održanih Foruma, samo je jedan održan na inicijativu nezavisnih aktera u kulturi, dok je sve ostale organizovao GUK, što znači da bez angažmana ovaj instrument može da postane institucionalizovan do te mere da služi isključivo legitimaciji odluka koje vlast već donosi vođena sopstvenim interesima“. Dakle, borba za pravu transparentnost i demokratizaciju procesa odlučivanja je i tu u toku. Po njenim rečima, „u ovom trenutku, novosadska nezavisna scena je u iščekivanju rezultata gradskog konkursa“. Da li će se na njima, bez obzira na sve što je do sada postignuto kroz pregovore, pritiske i pokušaje saradnje na horizontalnom nivou, ipak desiti neka blaža verzija beogradskog scenarija, nije izvesno, ali svakako je ta sredina još spremnija da se aktivno suoči sa svakim potencijalnim ishodom.
Senat Univerziteta umetnosti u Beogradu uputio je dopis Gradskom sekretarijatu za kulturu u kome, između ostalog, izražava nezadovoljstvo jer nisu objavljena imena članova komisije, nisu navedeni odbijeni projekti i nisu navedene ukupne sume za koje se apliciralo, i „izražava neslaganje sa ishodom Konkursa i smatra da su ovakvim rezultatima Konkursa fakulteti Univerziteta umetnosti oštećeni u velikoj meri.“ Navode da je u godini kada dva njihova fakulteta – Fakultet primenjenih i Fakultet dramskih umetnosti obeležavaju 70 godina od osnivanja, Univerzitet umetnosti dobio 752.500 dinara od traženih 17.242.789 dinara. Od toga su Fakultet primenjenih i Fakultet muzičkih umetnosti dobili 0 dinara.
