Smena generacija

Nekoliko stvari simbolizovala je baletska premijera komadâ Pakita (drugi čin) i Frančeska da Rimini. Kao prvo, kako su najavili u Narodnom pozorištu, reč je o poslednjoj premijeri nacionalnog baleta u ovoj sezoni. Drugo, u baletskom ansamblu u dobroj meri je prisutna smena generacija, što donosi nove izazove i nova pitanja. I treće, gostovanje koreografskog para Dobrijević još jednom je pokazalo da su najveće šanse i nade za naš balet upravo u saradnji sa ljudima bogatog plesnog i radnog iskustva stečenog u najrazvijenijim baletskim sredinama.

Pođimo od prvog. Kako je došla radosna vest da će se Balet Narodnog pozorišta na početku februara predstaviti novim ostvarenjem, i to relativno brzo posle svoje prve ovosezonske premijere, baleta Kraljica Margo u koreografiji Krunislava Simića i na muziku Gorana Bregovića, tako je odmah stigao i „hladan tuš“ u vidu saznanja da su Pakita i Frančeska da Rimini zapravo poslednje premijere sve do završetka ove sezone, tačnije do juna. Naredna sezona Narodnog pozorišta počeće tek u oktobru. Čak i pod pretpostavkom da će sledeća sezona na samom početku biti otvorena premijernim izvođenjem nekog plesnog komada, saznanje da barem sedam meseci ništa novo u Narodnom pozorištu nećemo gledati, izaziva osećaj predugog i nepotrebnog vremenskog vakuuma. Potrebe publike za novim, još neotkrivenim baletskim doživljajima znatno su iznad programske politike naše nacionalne baletske kuće. U tom smislu, čak ni vest da će njen baletski ansambl, od 31. marta do 4. aprila, gostovati na festivalu u Kolumbiji sa predstavom Ko to tamo peva, ne deluje mnogo utešno. Po ko zna koji put pokazalo se da su dobri savremeni komadi, kao što je Ko to tamo peva, u koreografiji Staše Zurovca i na muziku Vokija Kostića, najbolji i najpoželjniji izvozni artikli našeg baleta, pa se nameće pitanje šta bismo mogli „izvoziti“ od ovogodišnje „berbe“, odnosno koje je to ostvarenje ove sezone koje bi bilo dovoljno atraktivno stranoj publici i koje bi moglo biti naš prepoznatljiv znak na narednim gostovanjima. Izbor se svodi ili na već prevaziđeni neoklasicizam Kraljice Margo ili na suvu klasiku i neoklasiku nova dva komada, koji čine jednu celovečernju predstavu, za koju je potrebno vrhunsko izvođenje da bi nas u svetu uopšte primetili.

S druge strane takve repertoarske politike jeste i činjenica da je mnogim igračima, pre svega mlađim, mnogo više primeren upravo savremeni pokret u kojem njihova ekspresivnost i sposobnosti naročito dolaze do izražaja. Ne zaboravimo da je ansambl mladih igrača baš iz savremene plesne produkcije Ko to tamo peva dobitnik prošlogodišnje nagrade „Dimitrije Parlić“. Ove godine, oni ostaju ograničeni strogim zahtevima baletskog akademizma, za koji, ruku na srce, još u temelju, još u školskoj obuci, nisu propisno pripremljeni. U trenutku kada se dosadašnji oslonci akademskog stila, već iskusni i poznati prvaci Baleta polako pomeraju na mesta koreografa i pedagoga ili mesto upravnika, kao Konstantin Kostjukov, u trenutku kada jedan po jedan prvak Baleta obeležava svoj jubilej, 25 godina igre, kao Duška Dragičević, i Konstantin Tešea, mora se voditi računa o tome da je mladim igračkim snagama neophodan mnogo izazovniji i njima više odgovarajući repertoarski sadržaj.

Baleti kao Pakita i Frančeska da Rimini dakako su potrebni njihovoj plesnoj izgradnji, ali, svi to dobro znaju, nikako i dovoljni. Tehnička virtuoznost Pakite, u koreografiji Marijusa Petipa i u obradi koreografa Ljubinke i Petra Dobrijevića, zapravo je test spremnosti jednog mladog ansambla za teže zadatke. Reč je o divertismanu, o kompoziciji ansambl igre, solo deonica, dueta, trija, sastavljenih od više ili manje složenih klasičnih elemenata. Opšti utisak nije toliko nepovoljan koliko ponavlja staru priču da mi tako spreman mladi ansambl nemamo.

Oslonac je na iskusnijim igračima, ali pre svega na fantastičnoj Ani Pavlović, koja je uspevala da stigne brz ritam i u najtežim elementima, plastično oblikujući figure, i koja je u Pakiti zapravo briljirala. Pored nje, veoma dobrom igrom istakao se sve probojniji igrač Milan Rus. Međutim, ono što nas je najpre trgnulo iz starih navika bio je ansambl sasvim mladih, neafirmisanih igrača. Primetno je njihovo izgaranje u želji da budu što bolji, odsustvo letargije. Čini se kao da je par Dobrijević, svojim dugogodišnjim iskustvom i radnim elanom koji nosi iz trupe Morisa Bežara i mnogih drugih svetskih baletskih kuća, uspeo da ponese mlade igrače onoliko koliko je dovoljno da se to na sceni primeti. Još do kraja neformirani igrači „jurili“ su po sceni kako bi uhvatili ritam (iz škole uglavnom ne izlaze naučeni da pravilno slušaju muziku), „lomili“ se u svom plesnom izražavanju onoliko koliko su mogli, tako da smo na svakom njihovom pokretu mogli čitati podstičuća uputstva njihovih učitelja, para Dobrijević, sa neke od proba. Bio je to maksimum truda i igre nove generacije igrača, uprkos niskoj oceni koju bi mogao dati kakav „strani“ posmatrač. Ukoliko se zaista bude vodilo računa o tome da se njihov kvalitet i dalje razvija pod pozornošću, znanjem i energijom proverenih stručnjaka, njihov maksimum će jednog dana i prevazići naša očekivanja. Utisak o drugoj polovini večeri bio je sasvim drugačiji, jer je interpretacija glavnih rola u baletu Frančeska da Rimini, baletskih prvaka Mile Dragičević i Denisa Kasatkina, bila prilično razočaravajuća. Inspirisan petim poglavljem Danteove Božanske komedije, koreografski par Dobrijević imao je na umu lirski i emotivni naboj grešne ljubavi, preveden na jezik skladnih neoklasičnih plesnih slika. One su nas i pored snažnog libreta, zahvaljujući naizgled nimalo motivisanim igračima, ostavile potpuno ravnodušnim.

Do sledeće sezone, valjalo bi dobro razmisliti i o mladim i o već iskusnim igračima. Verovatno da niko ne bi želeo da oni ostanu nedovoljno uposleni, nedovoljno poznati i priznati, tražeći izlaz, na primer, u vrckavoj igri u senci kakve zvezde Beovizije. Kompozicija pod rednim brojem tim i tim, pod nazivom Greh u izvođenju Tijane Dapčević, za plesnu pratnju angažovala je baletskoj publici već poznate igrače Narodnog pozorišta, pred kojima bi trebalo da stoji neka druga budućnost. Smena generacija zaista je nastupila. Nekada je igrač bio možda i previše uvažen, nedodirljiv. Danas se opet pristaje na mnogo toga. Vremena za razmišljanje i raspodelu snaga do sledeće sezone ima dovoljno, a i ovu tekuću, usred nje, već možemo rezimirati: dva nova baleta, jedan celovečernji komad i dva kratka; neoklasika, klasika i neoklasika. Možda je to nekome i dovoljno, ali igračima očigledno nije.