Sjajna inventura epohe

Teoretičari, gde ste da ste, kako se zove stil kojim Ani Erno (Annie Ernaux) piše? Možda “stil bez stila”? U to će poverovati samo neko ko je beznadežno inficiran idejom da je literarnost neodvojiva od izvesne kitnjastosti, što je uverenje i praksa koja mnogo češće proizvodi malograđansku paraumetnost i celomudrenost nego istinsku, uzbudljivu tekstualnost.

Untitled design – 1

To se i te kako dobro vidi na primeru pisanja ove Francuskinje, prošlogodišnje nobelovke. Naizgled, ona je spisateljica intime (što ne treba olako brkati s “privatnošću”). O bližnjima (ocu, majci), o događajima koji su obeležili njen život (ljubav, brak, afere, pobačaj, deca…), Ani Erno piše “suvo”, bez povišenih tonova whatsoever, sa začudnim efektom odmaka netipičnog za “ispovednu” prozu ili pomodnije rečeno autofikciju, a koji se zapravo nameće kao jedini koji pisanje (i čitanje!) o najskrivenijim dubinama svog bića i meandrima svoje egzistencije – ovde ovaj čitalac namerno koristi izraze iz jednog visokoparnijeg registra kakve autorka nikada ne bi upotrebila – čini podnošljivim. Samo oktava “više”, i sve bi moglo da se raspadne u pravcu saharinskog samosažaljenja ili jalovog gneva jednog “nedovršenog” subjekta. A to je – da je nezaokružena – poslednje što bi se za ovu osebujnu autorku moglo reći.

Veoma je pohvalno što je “Štrik” još i pre “nobelovanja” prepoznao važnost i značaj Ani Erno, tako da već imamo pregršt njenih knjiga na srpskom, a biće ih još…

Bivajući tako ekonomična i nesklona egzibicijama unutar i izvan književnog teksta, Ani Erno kao da je neizbežno upućena na sažetost, na tekstograditeljski manir koji se ne zasniva na gomilanju nego na “tesanju”, dok ne preostane samo ono što je prošlo svaki filter. Otuda je najveći broj njenih knjiga obimom jako tanušan – po pedeset, šezdeset, sedamdeset strana; izdavači ih nazivaju romanima pošto roman izaziva više pažnje i bolje se prodaje, ali to zapravo i nije krivotvorina, jer te knjige na neki zakučast način uspevaju da sadrže/zadrže strukturu romana – možda najkraćih romana na svetu.

Knjiga Godine (izvorno objavljena 2008) utoliko je atipična za ovaj opus jer se radi o nekih 240 strana čvrsto strukturiranog romana-hronike, svojevrsnog ukrštanja inventure jednog života (čijim “kritičnim” fragmentima su posvećene njene sažetije proze), i hronike jedne epohe, to jest onoga kako makroistorija (ima li ovde jednina opravdanja i smisla, ili je to još jedna iluzija kojoj olako podležemo?) utiče na naše mikroistorije.

Ani Erno je, naime, i te kako svesna konteksta svog života – odrastanja, sazrevanja, starenja – ne bilo kada i bilo gde, nego u drugoj polovini dvadesetog i na početku XXI veka, na političko-kulturnom evropskom Zapadu, u Francuskoj, u svetu provincijske radničke i niže srednje klase, a potom i u nešto “višim” sferama leve inteligencije iz koje se iznedrila “šezdesetosma” i trajno je obeležila, dakle, intelektualnog sloja sa rubova sistema (ili je barem sistem proračunato dovoljno velikodušan da svoje pomalo džangrizave klijente pušta da veruju u svoju “rubnost” i subverzivnost). Ništa manje, dakako, Ani Erno je svesna da i njen pol – ne zato što bi ona tako želela nego zato što je to zatečeno stanje koje je odveć jeftino ignorisati – u još uvek prevelikoj meri unapred definiše, pa i limitira njenu ulogu i domete u polju u kojem ponajviše teži za samoostvarenjem – u literarnom, dakle. Koje će ionako, kao neko samoispunjavajuće proročanstvo, u punoj meri uslediti tek u njenim zrelijim godinama, valjda nakon što je prethodno odužila sve svoje “preče dužnosti”…

Nije ni najmanje proizvoljno što Godine nazivam hronikom. Ova je knjiga lucidna bez “pametovanja”, sjajno napisana, intelektualno poštena hronika ne samo ličnih, pa i ne samo generacijskih verovanja i zanosa, dostignuća i zabluda, u rasponu od siromaštva neposrednog poraća, “obogaćenog” represivnim patrijarhatom katoličke stege (eh, čak je i Francuskoj trebalo dvestotinak godina da postane dubinski sekularna), preko svih mogućih egzistencijalizama, socijalizama i ostalih izama, filmskih, muzičkih i književnih fascinacija za jednu ili za mnoge sezone, skoro pa blickrigom zavedene hegemonije televizije i masovnih medija uopšte, burnih političkih previranja što unutar francuskog društva, što na drugim stranama sve povezanijeg i međuzavisnijeg (i naročito od 1945. sve amerikanizovanijeg, da se ne lažemo) sveta, preko prodora svakovrsne supkulture i kontrakulture u sve lošije branjena svetilišta “visoke kulture” – koja se taštom automuzealizacijom sama osudila na gubitak stvarnog respekta – pa sve do, ili iznad svega, onoga što je makar do nedavno nazivano “seksualnom revolucijom”, a što je bar na “zapadnom” delu planete bitno promenilo bezbrojne milione ljudskih života, i to nabolje, započevši dug i težak proces oslobađanja od vekovnih naslaga frustrirajućih inhibicija. Danas su mnogi vidovi “seksualne revolucije” pod teškom artiljerijskom paljbom kontrarevolucionara/ki, a čudno je jedino to što kuršumi i granate ne dolaze samo sa desne, nego i sa leve strane. I to je Ani Erno, naravno, predosetila. Ovaj roman je i zato, između tolikih drugih razloga, zrela i ozbiljna rekapitulacija jedne epohe, koji ipak ni za trenutak ne menja perje, to jest ne prestaje da bude lična priča, odvažno svođenje računa sa sobom.

Malo je knjiga u našim knjižarama danas koje su tako podsticajne i toliko superiorno zovu na promišljanje i dijalog kao Godine. Ako krenete od nje, ona će vas odvesti ka njenim kraćim knjigama, ako ste krenuli od njih, Godine su logičan sledeći izbor. U svakom slučaju, propuštanje ove lektire nije preporučljivo ni za koga između 16 i 96 godina.